Василије Ђ. Крестић: Где станује геноцидност у хрватској политици (5. део)

ИЗА БАНА РАУХА СТАЈАО ЈЕ БЕЧ

Кад би франковци били на власти, изјавио је Павелић, „такозвани” Срби за 48 сати постали би „православни Хрвати”

Хрватски политичар Франо Супило написао је да Хрвати, ако желе да еманципују Хрватску од Срба, „морају најпрво да се свих средстава (па и најгорих: у политици је којешта допуштено) лате, до тога најпогибељнијег, јер домаћег и истојезичног, народног противника било како или апсорбују, или га иначе униште. Од ове потребе, до прокламације ’нема Срба!’ са свим оним последицама, које она собом носи, није него један корак”.

Држећи се девизе да је у политици све дозвољено, како је написао Супило, франковачки заступник у Сабору Хрватске др Јерко Павелић брутално отворено изјавио је у Сабору 1907. го- дине како би он, са својим политичким истомишљеницима, решио питање Срба у Хрватској и Славонији. Тврдио је да је српска мисао у Хрватској и Славонији увезена из Србије, али да још није попримила такве размере да се не би могла повратити у наручје хрватске мисли. Кад би франковци били на власти, изјавио је Павелић, „такозвани” Срби за 48 сати постали би „православни Хрвати”.

На Павелићеву застрашујућу изјаву одговорио је посланик др Душан Поповић. „Изјављујем”, рекао је он, „да смо ми Срби љуто увређени Павелићевим речима. Чудим се да је таково што могао рећи баш др Павелић, који би као познавалац повеснице требало да зна, да се мора поклати читава генерација док се народ који не претопи у други”. Наравно да је Павелић то добро знао, али је на такав начин решавања српског питања био спреман, јер је од Кватерниковог и Старчевићевог времена истребљење Срба из Хрватске, Славоније и Далмације постало део програма знатног дела хрватске политике.

Да су Срби у Хрватској, Славонији и Далмацији били непожељни и да их је требало, по сваку цену, не бирајући средства, милом или силом асимиловати и искоренити са тла Хрватске, сведочи и писање Гаје Радунића из 1911. године. По виђењу тог припадника Чисте странке права, бити Србин у Хрватској је жалосно, „а најсмјешније је и данас још врло погибељан назив Србски”. Радунић је био уверен да ће тај назив из Хрватске нестати и да ће бити само жалосна појава, коју ће помињати историја, јер име српско ту ће се изгубити, пошто ће сви Срби постати Хрвати. Српско питање, по његовој оцени, стоји „као мач над главом Хрватима” па ће стога „свако хрватско срце да обвесели дан кад будемо видјели да су се ове нездраве биљке на нашој народној њиви изгубиле, када видимо да сви ко један човјек приступисмо озбиљном раду за остварење и ослобођење наше миле Хрватске Државе”.

Другим речима, Хрвати ће бити весели када Срби из Хрватске, Славоније и Далмације буду нестали, кад Хрватска буде етнички чиста и верски – католички јединствена, без Срба, јер они су, за Хрвате и Хрватску, по оцени познатог политичара Јосипа Мишкатовића, драчје (коров), које Хрвати „из своје башче морају почупати”.

Убедљиве доказе о томе да је један, и то знатан део хрватског друштва, још у оквирима Аустроугарске дошао до закључка да се питање Срба у Хрватској, Славонији и Далмацији може решити геноцидом, оставио ја за собом Стјепан Радић, предводник Хрватске сељачке странке. Насртање хрватског бана Павла Рауха на хрватско-српску коалицију Радић је објаснио тиме што је иза бана у свему стајао Беч. О томе је написао: „Кад год су господа у Бечу била у стисци, тражила су какву било смутњу, у којој ће народ као слијеп и луд ударати било на кога, а до тада ће господа своје послове обавити (…). А Срби су били најзгоднији, да се ради њих начини смутња. Они су досељеници, друге су вјере, домаћему народу с већине разлога – непоћудни – па зато и треба кадшто само мало намигнути и ето клања!”

Уочавајући злоћудне франковачке намере према Србима, нарочито у време анексионе кризе 1908/9. године и загребачког велеиздајничког процеса, Радић је о томе забележио: „На последњем виећу Франк-Старчевићеве странке права прихваћен је чудан закључак, о којем новине много пишу (…). Устројила се наиме ’Хрватска народна легија’ тј. оружана чета ’за обрану хрватске домовине’ (…). Но најстрашније је ово: Ово што хоће легија, то је не само мржња, то је готово клање Срба. И онда они који су за легију, говоре, да ће се Босна, у којој има око 700.000 Срба, сјединити с Хрватском да те Србе ’жедне хрватске крви’, или ми покољемо, или они збиља попију нашу крв (…).”

Легија коју помиње Радић била је састављена од добровољаца, присталица Странке права Јосипа Франка. Основана је 1908. са задатком да се супротстави добровољачким одредима из Србије, али и да се физички обрачуна са Србима и Хрватима југословенског опредељења, такозваним посрбицама, из Коалиције и других политичких странака.

Наставиће се

Везана вијест:

Василије Ђ. Крестић: Где станује геноцидност у хрватској политици – 1.део

Василије Ђ. Крестић: Где станује геноцидност у хрватској политици – 2. део

Василије Ђ. Крестић: Где станује геноцидност у хрватској политици – 3.део

Василије Ђ. Крестић: Где станује геноцидност у хрватској политици (4.део)

Василије Ђ. Крестић: Где станује геноцидност у хрватској политици (6. део)

Василије Ђ. Крестић: Где станује геноцидност у хрватској политици (7. део)

Василије Ђ. Крестић: Где станује геноцидност у хрватској политици (8. део)

Василије Ђ. Крестић: Где станује геноцидност у хрватској политици (9. део)