Усвајањем Декларације враћамо барем дио дуга онима који страшно пострадаше од стране Хрватске државе прије више од 70 година

Уводно обраћање народног посланика Драгана Чавића, на 7. редовноj сjедници Народне Скупштине Р. Српске поводом Приjедлога Декларациjе о геноциду Независне државе Хрватске над Србима, Јевреjима и Ромима.

Бања Лука, 21.октобар 2015.године

Даме и господо народни посланици,

За народе Републике Српске, данас jе jедан од оних дана коjи се намећу као историjски и коjи то заиста и jесу.

Коначно jе дошао дан, у оквиру обиљежавања 70 година од побjеде над фашизмом, и 70 година од нестанка фашистичке и геноцидне Независне државе Хрватске, да се jедан парламент jасно одреди о погрому почињеном током Другог свjетског рата над Србима, Јевреjима и Ромима, народима коjима jе усташка Независна држава Хрватска намjенила и проводила политику истребљења.

Данас враћамо, барем дио дуга члановима наших породица, нашим сународњацима, нашим приjатељима и суграђанима из реда jевреjског и ромског народа, коjи страшно пострадаше од стране Хрватске државе приjе више од 70 година.

У Републици Српскоj готово да нема краjа из кога долазите колеге народни Посланици, а коjи ниjе натопљен крвљу жртава коjе су сатиране само због своjе вjерске и националне припадности или идеолошког определења.

ДЕКЛАРАЦИЈА О ГЕНОЦИДУ НЕЗАВИСНЕ ДРЖАВЕ ХРВАТСКЕ НАД СРБИМА ЈЕВРЕЈИМА И РОМИМА ТОКОМ ДРУГОГ СВЈЕТСКОГ РАТА (Овдjе можете преузети текст у ПДФ формату) 

Злочин коjи jе починила Хрватска држава у периоду Другог свjетског рата, над Србима, Јевреjима и Ромима има све елементе геноцида а по методама уморстава и по броjу жртава, улази у ред наjмонструозниjих догађаjа у новиjоj историjи.

Усташка Независна држава Хрватска ниjе имала милости ни према онима коjи су били идеолошки другачиjи Хрвати и Муслимани , и коjи су били припадници антифашистичког покрета или су помагали припадницима прогоњених народа од општег истребљења коjег су проводиле усташке фаланге.И они су завршавали живот на начин примjењиван према Србима,Јевреjима и Ромима.

Све до почетка деведесетих, то jе била табу тема у Југославиjи и та стратегиjа превазилажења прошлости и заборава путем проглашавања табу тема показала се многоструко погрешном.

И наука jе ћутала, а то jе од стране злочинаца тумачено као постхумна побjеда jедног злочиначког система.

У исто вриjеме, у мрачним угловима наше поробљене прошлости, рађало се потомство усташтва и нацизма.

У томе лежи главни узрок што jе пола виjека послиjе трагичних збивања на подручjу Хрватске, настављен процес политике „чисте расе“.

Геноцид у Независноj Држави Хрватскоj 1941. отпочео jе одмах након формирања, на окупираном подручjу Краљевине Југославиjе, квислиншке творевине „Независне Државе Хрватске“.

Подсjећам, да jе циjело подручjе Републике Српске и Босне и Херцеговине било укључено у састав те државе.

Временски, геноцид се уклапа у ратна збивања, али његови корjени сежу дубље у историjу, па и само спровођење геноцидне политике било jе на извjестан начин независно од ратних операциjа.

Идеjне темеље геноцидне политике поставио jе др Анте Старчевић у другоj половини XIX виjека. Прихватаjући доктрину „научног“ расизма, Старчевић jе глобалну расистичку подjелу на црну, биjелу и жуту расу пренио у провинциjске оквире и уградио у односе дваjу сродних словенских народа, Срба и Хрвата, покушаваjућу да докаже њихово различито пориjекло.

Основну нит коjа повезуjе све сегменте Старчевићевог учења чине етноцентризам и ксенофобиjа.

Старчевићеве идеjе, и поред аргументоване критике од стране његових савременика па и касниjе, постале су састави дио програма хрватске Странке права, коjу су основали сам Старчевић и Еуген Кватерник.

Колективна свиjест, обликована на негативним стереотипима и расноj мржњи, била jе наjпресудниjи фактор у извршењу геноцида над Србима.

Било би, међутим, погрешно приписати узроке србофобиjе искључиво Странци права и усташама.

Она jе имала снажно извориште и у балканскоj проjекциjи Коминтерне и њеноj подjели на угњетене и угњетачке нациjе, при чему jе српска нациjа стављена у ову другу категориjу.

Трагична судбина Краљевине Југославиjе на краjу треће децениjе 20.виjека, манифестовала jе сву наивност Карађорђевићке политике заjедничке државе Јужних Славена у коjоj су политички представници Хрвата само поjачали мржњу према Србима и Краљевини , и тиме креирали стереотип маjоризациjе Хрватске нациjе од стране ВеликоСрпског jужнославенског хегемонизма и супремациjе.

БАСТАШИЋ: ДЕКЛАРАЦИЈА ВАЖНА ЗБОГ ПРЕДАКА И ПОТОМАКА

Формирањем Независне Државе Хрватске постоjале су већ одређене колективистичке претпоставке за извршење геноцида. Растући национални егоизам, индоктринациjа и вjерски фанатизам, представљали су основу на коjоj jе било могуће олако поставити погубну фикциjу о геноциду као спасу за будућност Хрватске.

И у посљедњем тренутку било jе могуће спречити катастрофу да су се два наjпресудниjа фактора у Независноj Држави Хрватскоj, црква и Хрватска сељачка странка, два наjутицаjниjа човjека – Влатко Мачек, вођа наjмасовниjе хрватске организациjе, и др Алоjзиjе Степинац, поглавар католичке цркве, издигли изнад дате ситуациjе.

Они су, међутим, отворили пут геноциду.

Умjесто дистанцирања од усташа као терористичке организациjе, од њихове добро знане идеологиjе, у чиjем су програму били расизам, геноцид и терор, они су у наjкритичниjем моменту историjе свог народа стали на страну усташа, обезглавивши сељаштво, наjброjниjи слоj у Независноj Држави Хрватскоj , поколебавши интелектуалце. Остварење усташког програма не би било могуће без те претпоставке.

Усташе су стекле моћ унутрашњим духовним jединством католика, оличеним у надбускупу Степинцу, а акциону способност помоћу Хрватске сељачке странке и добро организоване и наоружане Хрватске сељачке страже, коjу jе Мачек ставио на располагање усташама.

Павелићу jе, с обзиром на наприjед изниjету ситуациjу, преостало само да институционализуjе геноцид и триjумфално га подигне на „законски“ниво.

Машинериjа терора стављена jе у погон и политика геноцида дала jе прве резултате.

По њемачким и италиjанским изворима, усташе су у првих шест месеци своjе владавине убиле 300 хиљада Срба и око 20 хиљада Јевреjа.

Геноцид у Независноj Држави Хрватскоj ниjе могуће обjаснити у оквиру цивилизациjских стандарда.

Генерал Фон. Хорстенау jедан од несумњиво наjбољих познавалаца прилика у НДХ, окарактерисао jе хрватску политику као „наjокрутниjи, наjстрашниjи догађаj у новиjоj историjи, вођен без икаквих принципа, коjи jе служио искључиво за задовољење нељудских инстинката..

„О Хрватима“, каже Фон Хорстенау „ми Аустриjанци имали смо криву предоџбу, са коjом сам, на жалост, и jа дошао у Загреб 1941… Хрвати су jедан несрећан народ коjи никада ниjе знао шта хоће.“

Aустриjски историчар Фридрих Хер сматра да jе оно што се догодило у Хрватскоj посљедица „архаичног фанатизма из преисториjског времена“. Павелић jе за њега „jединствена фигура убице XX века“.

Да би се обjаснио геноцид у Независноj Држави Хрватскоj, мораjу се сагледати дубљи слоjеви кризе одређеног времена и културног нивоа земље у коjоj се одиграо.

Фашизам и нацизам нису били модели на чиjим се основама рађало усташтво. Павелић jе у своj политички оквир укључивао понешто из jедног и из другог фонда, да би се приближио час Риму, час Берлину, не би ли обезбjедио на таj начин њихову подршку.

За разлику од геноцида над Србима, чиjи су корjени локалног карактера, геноцид на Јевреjима и Ромима у НДХ био jе саставни део глобалне нацистичке политике, али треба нагласити да jе антисемитизам био и саставни дио усташке идеологиjе.

На основу Усташких принципа усвоjених 1933, антисемитизам усташтва имао jе изразито црквено-теолошки карактер. Након конституисања НДХ, у званичноj политици те земље прихваћена jе њемачка вариjанта антисемитизма, у коме централно мjесто заузима расизам.

У Независноj Држави Хрватскоj, геноцид jе био саставни дио државне политике, регулисан „законским“ прописима, у чиjу су реализациjу биле укључене разноврсне гране државне машинериjе, са хиљадама професионалаца различитих профила.

На попису будућих жртава, одвођењу у сабирне центре, одузимању имовине и низу других „техничких“ послова био jе ангажован огроман бирократски апарат.Жељезница и остала саобраћаjна средства имали су велику улогу и депортациjи жртава на одредиште егзекуциjе.

Завршни чин, одузимање живота, био jе привилегиjа људи наjоданиjих усташкоj ствари. Стоjи чињеница да jе Независна Држава Хрватска била тоталитарна држава, да jе почивала на „поглавник“ принципу.

Међутим, таj принцип могао jе функционисати само ако jе иза себе имао масовну подршку, коjа jе у овом случаjу била несумњива.

План геноцида оствариван jе по утврђеном редосљеду, уз запрепашћуjућу спремност бирократског апарата да, без поговора, приђе извршењу jедног задатка, готово непоjмљивог: хладном убиjању своjих суграђана, без обзира на старост и пол.

Све се дешавало наочиглед домаће и свjетске jавности. Таjни ниjе било ни за кога.

Први корак у спровођењу геноцидне политике био jе дехуманизациjа жртава, њиховоприказивањеунаjгоремсвjетлуисвођењенаподљудскабића. Срби су од усташког покрета означени као узрок свих зала, свих историjских недаћа хрватског народа, као основна препрека у њиховоj „тисућљетноj борби за ослобођење“.

Kомандант концентрационог логора Јасеновац, фратар Мирослав Филиповић – Маjсторовић, изjавио jе да jе свим часницама и воjницима издат налог да „под сваку циjену треба да настоjе уништити Србе у Хрватскоj, без милости, jер jе то програм коjи се мора извршити“.

Средства масовних комуникациjа, дневна штампа и радио, понављала су из дана у дан: „У Хрватскоj не може бити Срба ни православаца“ и позивали народ на обрачун без милости. Чланови хрватске владе и усташко руководство успостављали су непосредан контакт са народом организовањем масовних скупова.

Министар др Милован Жанић изjавио jе 2. jуна 1941, на скупу у Новоj Градишки: „Ово има бити земља Хрвата и никог другог, и нема те методе коjу ми нећемо као усташе употриjебити да учинимо ову земљу збиља хрватском и да jе очистимо од Срба. Ми то не таjимо, то jе политика ове државе и то кад извршимо, извршићемо оно што пише у усташким начелима.“

Пропаганда jе представљала основни чинилац психолошке мобилизациjе маса. Створена jе илузиjа да се ради о „великом историjском догађаjу“, о дjелу коjе треба извршити у име врховног националног интереса.

По узору на Нирнбершке расистичке законе дониjете 1935, на основу коjих jе у Трећем раjху антисемитизам подигнут на ниво законске обавезе, усвоjени су у Независноj Држави Хрватскоj аналогни прописи о расноj припадности, о заштити ариjевске крви и слично.

Законском одредбом о заштити народне и ариjевске културе хрватског народа, забрањено jе Јевреjима „свако судjеловање у раду, организациjи и установама друштвеног, омладинског, спортског и културног живота хрватског народа уопште, а посебно у књижевности, новинарству, ликовноj и музичкоj умjетности, урбанизму, позоришту и филму.“

На истовjетан начин третирани су и Срби, с тим што jе ту вjерско-национални фактор био одлучуjући.

И Србима, као и Јевреjима, одузета jе цjелокупна имовина, срушене су православне цркве и синагоге, а неке православне цркве претворене су у католичке.

Правна техника представљала jе дио административне принуде, чиме jе употпуњен бирократски инструментариj за извршење геноцида.

У многим питањима НДХ jе опонашала нацистичку Њемачку, али на плану извршења геноцида jу jе надмашила.

За разлику од нациста, коjи су оформили jедан систем безличног истребљивања људи у крематориjумима и гасним коморама, геноцид на тлу данашњих држава Хрватске, Босне и Херцеговине и диjела Србиjе у Срему праћен jе ритуалним убиствима на jавним мjестима и садистичким иживљавањима.

По бестиjалности геноцид у НДХ надмашуjе сваку моћ имагинациjе.

Био jе то сублимирани израз свих историjски познатих облика физичког и духовног терора.

Геноцид над Србима спровођен jе по неколико паралелних линиjа:

• синхронизованим масовним убиствима у кућама, у богомољама и на отвореним просторима,
• системом концентрационих логора,
• превођењем православаца у католичанство и
• исељавањем из Независне Државе Хрватске.

Разрађеном стратегиjом кроз четири наприjед наведена облика, Независноj Држави Хрватскоj jе планирала интегрални геноцид над српским народом.

Драматичне извjештаjе, пропраћене фотографиjама и филмовима о масовним злочинима над српским народом, достављале су и италиjанске и њемачке jединице коjе су оперисале на териториjи Независне Државе Хрватске.

Пљачка српске и jевреjске имовине била jе саставни дио насиља. „Законском одредбом“ рjешена jе даља судбина те имовине.

Техника погрома била jе проста, људи су позивани на зборна мjеста, у школе, цркве или на пољане, уз напомену да ће бити упућени на рад, или да им се пренесе „важно“ саопштење. Дисциплиновани одзив српског живља био jе посљедица околности да су позиве упућивали мjештани Хрвати као и Муслимани, са коjима су Срби до тада живjели у добросусjедским и приjатељским односима.

Након што би им одузели новац и драгоцjености, убиjани су на лицу мjеста, или су живи спаљивани у своjим кућама или у црквама, као на примjер у Глини, Садиловцу или неким селима Славониjе.

Позиване би биле затим слиjедеће групе, уз обавjештење да jе претходна транспортована у Њемачку на рад. Та обмана брзо jе откривена.

Због тога jе већ од краjа 1941. па до завршетка рата примjењивана друга техника, опкољавања села и убиjања становништва уз помоћ редовне воjске. Њемцима и Италиjанима то jе приказивано као „чишћење терена од комунистичко-четничких банди“.

У Лици, Далматинскоj загори, Ливањском пољу и Херцеговини лешеви али и живи људи бацани су у крашке jаме, дубоке више десетина метара, а понегдjе и преко стотине. Наjпознатиjе су Шаранова jама на Велебиту, Шурманачка jама у Међугорjу и jама Равни Долац у ливањском пољу.

Крашке jаме као масовне гробнице представљаjу особеност по коjоj се геноцид у НДХ издваjа од досад познатих случаjева.

У извjештаjу карабињера из Задра упућеном гувернеру Далмациjе 28. jула 1941. стоjи: „Двеста метара од куће неког Марчетић Ђорђа, трговца, постоjи рупа у коjу су бачени лешеви мушке и женске дjеце, а неколико десетина метара даље извируjу ноге и руке закопаних лешева.“

Још приjе почетка рата илегална усташка организациjа у земљи извршила jе попис и утврдила прецизан капацитет поjединих крашких jама на териториjи Хрватске и Херцеговине, те jе поставила ознаке на електричним стубовима и обиљежила пут ка њима знацима само њима препознатљивим.

Систем логора у НДХ грађен jе у принципу по узору на нацистичке логоре. Планове за изградњу логора, према њемачким изворима, сачинио jе Макс Лубурић, jош у емиграциjи. Након формирања НДХ Лубурић jе упућен у Њемачку како би се боље упознао са организациjом логора.

Први концентрациони логор у НДХ, под именом „Даница“ формиран jе већ краjем априла 1941. у Копривници и његови први заточеници су били Срби са подручjа западне Билогоре, њих око 500.

Упоредо jе формиран и комплекс логора Госпић – Јадовно – Паг коjи jе у само 132 дана постоjања прогутао према истраживањима др Ђуре Затезала, преко 40.00 жртава, од чега 38.000 Срба.

Већина заточеника jе побиjена бацањем у крашке jаме Лике и Велебита или дављењем у мору Пашког акваториjума.

Згрожени злочинима коjима су свjедочили али и због страха од српског устанка, италиjански фашисти су краjем августа затворили логоре и свега око 2.000 оних коjе усташе нису стигле побити, транспортовали су у логор Јасеновац, мушкарце, а жене са дjецом у логор Јастребарско.

Бивши заточеник jедног од наjвећих концентрационих логора „Јасеновац“ навео jе у своjоj књизи педесет начина убиjања затвореника, од ватреног оружjа, коjе jе било резервисано за „важниjе“ личности, преко вjешања, па до убиjања дрвеним маљем, гвозденом шипком и клања ножевима специjално произведеним за ту сврху.

Нису изостала ни уморства батинањем и лишавањем затвореника воде и хране.

Термичка средства убиjања услиjедила су нешто касниjе, када се због масовног довођења других заточеника ниjе могао обавити „радни“ задатак.

Спаљивани су лешеви, али и живи људи у специjалним тунелима.

О томе говори запис доктора Самуела Пинта, коjи jе игром случаjа остао жив: „Убиjали су их на таj начин да су жртвама ножем распарали трбух и ударали их маљевима у главу, а понекад jош живе бацали у пећи циглане…

Формирање посебних концентрационих логора за дjецу представља jединствен пример у историjи, а таj бестиjални чин припада управо Хрватскоj.

Прво у Метаjни на острву Пагу већ 24. jуна 1941. а касниjе у Јастребарском, у Горњоj Риjеци, Лобор Граду, Крушчици код Витеза и у близини Крижеваца постоjали су такви логори под називом „Сабиралишта за дjецу“.

Дjечиjи логор у Јастребарском, jедан од наjвећих, и био jе под надзором часних сестара конгрегациjе Светог Винка.

Спровођење терора и садистичко иживљавање у логорима у Независноj Држави Хрватскоj било jе рутински програмирана операциjа, при чему су функционери у логорима имали широку дискрециону власт. Ликвидациjа жртава била jе за њих редован „државни посао“, за коjи су добиjали благослов и „опроштаj од гриjеха“ од католичке цркве.

Тешко jе, међутим, схватити монструме из перспективе индивидуалног посматрања страхота коjе су починили. Да би се направио портрет усташког криминалца, ствар мора бити подигнута на друштвени ниво. Ово утолико приjе што jе у спровођењу терора учествовало на хиљаде грађана Независне Државе Хрватске, што су логори били разасути по целоj Независноj Држави Хрватскоj и, коначно, што су усташе биле регрутоване из свих слоjева друштва.

Геноцид у Независноj Држави Хрватскоj оставио jе разоран траг у колективноj свиjести Срба и Хрвата.

Не може се народ као цjелина оквалификовати као геноцидан, али остаjе болна чињеница да jе геноцид извршен у име хрватског народа и за његов „спас“, а да jе изостала морална сатисфакциjа у народу над коjим jе извршен.

За четири послиjератне децениjе, хрватском руком или новцем, ниjе подигнута или обновљена ниjедна од 500 православних цркава разорених у времену од 1941. до 1945.

А септембра 1991. и наредних мjесеци, пришло се разарању преосталих православних цркава у тоj Републици. Политичка патологиjа усташтва континуирано jе потхрањивана религиозном патологиjом.

Католичка црква у Хратскоj преко jедног диjела клерика остала jе и данас у истим позициjама jедног преживjелог клерикалног национализма као и 1941. што ниjе био случаj ни у jедном земљи свиjета.

У Хрватскоj су 1991. оживjеле истовjетне методе насиља над српским народом као и 1941.

Да би се дошло до одговора зашто jе геноцид у Независноj Држави Хрватскоj био могућ, зашто jе попримио тако непоjмљиве димезиjе и зашто jе на темељима идеологиjе НДХ послиjе 50 година обновљена идеjа независне Хрватске државе, мора се успоставити веза између популарности идеjе о држави Хрвата, културног нивоа дате средине и религиjе.

Југославиjа jе створена 1918. на бази интереса аналогних онима на коjима jе настала Италиjа 1871. или Њемачка под Бизмарком.

За Хрватску, у одређеном историjском тренутку, то jе био мост коjи jоj jе 1918. и 1945. омогућио да безболно пређе из пораженог табора на страну побjедника.

Међутим, и поред свих позитивних резултата коjе jе Хрватска остварила у Југославиjи и преко Југославиjе, значаjан дио хрватског народа никада ниjе прихватио Југославиjу као своjу домовину.

Идеал jе био независна Хрватска држава.

Зашто jе велики део Хрвата изабрао да на краjње нецивилизован начин оствари таj своj идеал, одговор треба тражити у непостоjању културног и етичког филтра у хрватским масама.

Два традиционална стуба морала jедног народа: правни систем и религиjа, стављени су у службу геноцидне политике 1941. али и 1991. што jе потврђено и Брионским транскриптима политичког и воjног врха Хрватске када jе обликована стратегиjа коначног риjешења српског питања у новостовореноj Хрватскоj држави.

На тим основама извршена jе мобилизациjа маса.

Броj одузетих живота, броj попаљених и уништених села и сакралних обjеката Срба православаца говори сам за себе.

Игнорисати те чињенице значи затворити очи пред стварношћу.

Даме и господо народни посланици,

људска jе обавеза да сачувамо историjско памћење на оваj трагичан период наше историjе, не дозволимо даље прикривање стравичних злочина коjе су над недужним српским jевреjским и ромским народом починиле усташе у фашистичкоj Независноj Држави Хрватскоj и да се према тоj историjскоj чињеници jасно и одговорно одредимо.

Тим приjе, што управо ових дана Загребом и Хрватском маршираjу младићи у црним униформама, са ознакама и заставама коjе су готово вjерна копиjа некадашње Усташке воjнице коjа jе исто као ова данашња ХДССБ-ова са Главашем на челу, у почетку била страначка воjска Усташког покрета а убрзо постала дио jединствених хрватских оружаних снага.

Чин усваjања Декларациjе коjа jе пред нама, израз jе нашег одговорног односа према нашим пострадалим прецима, допринос сигурниjоj будућности наших потомака и биолошког опстанка нашег слободарског народа.

Приjе тачно десет година, тада као предсjедник Републике Српске обратио сам се присутним потомцима побиjених и укопаних усташких жртава у Доњоj Градини и присутним грађанима и званичницима , поводом обиљежавања шездесетогодишњице од пробоjа у Јасеновачким логорима смрти.

Поновићу ово обраћање и данас када смо у седмоj децениjи од побjеде над фашистима, jер и данас вриjеде тада изговорене риjечи над посмртним остацима jасеновачких жртава:

Прошло jе 60 година од злочина почињеног над Србима,Јевреjима,Ромима и антифашистима на подручjу усташке Независне државе Хрватске у Другом свjетском рату. Ту jе почињен геноцид, наjтежи злочин против човjечанства, убиjањем стотина хиљада невиних људи, жена дjеце, стараца само зато што су друге вjере , нациjе или идеологиjе.

Усташки злочинци поглавника Анте Павелића су се са истом суровошћу обрачунавали и са Хрватима и Муслиманима коjи су ризикуjући своj живот спасавали и помагали прогоњене.

Истина никада ниjе прецизно утврђена, злочин jе остао без казне, кривци нису позвани на одговорност, правда ниjе задовољена, жртве нису обештећене, а послиjедице злочиначког геноцида , иако jе историjски осуђен , погодиле су читаве народе .

Овдjе на овом мjесту,у Јасеновцу и Доњоj Градини , приjе 60 година , хиљаде путника изашло jе на задњу станицу живота . Нико их на последњоj станици живота ниjе чекао жив , чак ни џелати, jер они су само постоjали и нису требали ни да се роде .

Када би сви мртви , попут Христа , могли да васкрсну , и да поново кажу , Јасеновачки страдалници васкрснули би ниjеми , jер не постоjе риjечи коjима би приказали своjе страдалништво , и jер не постоjи људски jезик коjи би се могао помjерити и произвести риjеч довољно снажну и jеднаку правди коjа треба да сустигне усташке сатрапе.

Када би васкрсли они коjи су овдjе погребени , сви заjедно могли би само да пусте крик из заустављених срца , зато што су им џелати грла преклали.Сви би чинили колону тишине од преко седамсто хиљада измрцварених тиjела , хотећи да их виде сви, а посебно они коjи су са собом у завади jер такви немаjу право да се роде, и jер такви могу бити џелати опет људима .

Овдjе jе доказ злу у човjеку, за коjе би и данас хтjели изрећи казну тежу од оне изречене сваке прошле године .

И док jе људског рода, за погребене у масовним гробницама Јасеновачког губилишта Доње Градине, чиjа су сатрана тиjела под нама а исцjеђене душе над нама, треба кажњавати њихове џелате изнова. Ни jедне године не смиjу бити некажњени.

Кажњаваjмо их сjећањем на њихове жртве, jер ће jедина праведна казна џелатима бити ако се не понове.

Поновити се могу на другом мjесту, у другом времену, говорећи другачиjим jезиком , носећи другачиjе ознаке.

Кажњаваjмо их вjером у човjека, како год он говорио и у коjег год Бога вjеровао, jер jе бог сишао с небеса и постао човjек, да би му човjек вjеровао .

Кажњаваjмо их кажњаваjући себе, ако смо са собом у завади.

Кажњаваjмо их наjправедниjе не даjући да од нас потекну њихови наследници.

Крв се крвљу не може сапрати.Крв се крви може само додати.То важи за човjека и када нам jе брат .

Починиоци Јасеновачког злочина не могу се оправдати никоме и ни са чим.

Онаj ко jе починио овакав злочин, и при томе се можда позивао на народ коме припада по имену и презимену, чинио jе злочин и према властитом народу.

Онаj коjи се можда позвао на Бога чинећи злочин, очекуjући од Свевишњег благослов, чинио jе злочин против Бога у кога вjеруjе.

Онаj ко jе чинио овакав злочин због освете, осветио се властитом народу.

На историjском смо испиту сви ми у БиХ, као и народи и државе из нашег окружења, да покажемо jесмо ли смогли снаге да прекинемо зачарани круг гдjе жртва данас постаjе злочинац сутра, а мржња данас постаjе освета сутра.

Умjесто тражења равнотеже у почињеним злочинима вриjеме jе да се сви до jуче завађени народи окренемо тражењу равнотеже правде према починиоцима злочина.

Сви ћемо пред Бога на истину , и на страшном суду нећемо морати признавати своjа недjела ако смо их чинили, jер Бог нема потребе да чуjе , он зна .

Вама , преци наши уморени , обећавамо , као и сваке године , да ћемо кажњавати ваше џелате наjправедниjе како можемо;

Сjећањем !

Даме и господо,

Сада вас позивам вас да сви устанемо и минутом ћутања у молитвеноj тишини одамо почаст свим жртвама усташког геноцида у Независноj Држави Хрватскоj.

Слава им !

Хвала вам !

---

Декларациjа о геноциду Независне Државе Хрватске над Србима,Јевреjима и Ромима током другог свjетског рата

Полазећи од чињенице да се у данашњоj Републици Хрватскоj намjерно и систематски затире сjећање на геноцид коjи су власти Независне Државе Хрватске, коjа jе укључивала и подручjе данашње Босне и Херцеговине, посебно муслимане прозване „цвиjећем хрватског народа“ те дио Срема коjи jе данас у саставу Републике Србиjе, током Другог свjетског рата починиле над Србима,Јевреjима и Ромима;

Имаjући у виду да се у хрватским jавним гласилима и квази историографским радовима не само прећуткуjу него и радикално умањуjу жртве овог геноцида, нарочито у Јасеновцу, и њихов броj своди на 40.000 убиjених Срба, Јевреjа и Рома, као што jе то, у своjству историчара, чинио и први предсjедник Републике Хрватске Фрањо Туђман;

Имаjући на уму да се усташе као починиоци геноцида у Хрватскоj, укључуjући и Анту Павелића, данас у Хрватскоj од стране веома утицаjних и веома пристрасних фактора, представљаjу као борци за национално ослобођење и независну Хрватску на темељу такозваног историjског и државног права хрватског народа;

Будући да историjски доказан геноцид над српским, jевреjским и ромским народом никада ниjе био предмет примjерене политичке осуде ни у Титовоj комунистичкоj Југославиjи ни у данашњоj Републици Хрватскоj и да хрватски народ никада ниjе прихватио одговорност за геноцид коjи jе у његово име почињен, како jе то иначе учинио њемачки народ за холокауст коjи су у његово име учинили нацисти, а да ни Римокатоличка црква ниjе осудила злочине геноцида у НДХ као што jе осудила злочине на другим европским стратиштима у Другом свjетском рату и извинила се због учешћа неких њених представника у њима;

Будући да власти Народне односно Социjалистичке Републике Хрватске, као федералне jединице у оквиру ФНРЈ односно СФРЈ, и данашње Републике Хрватске, као независне државе, никада нису понудиле обештећење жртвама геноцида и њиховим потомцима;

Будући да стратишта на коjима су жртве овог геноцида биле мучене, масакриране и убиjане и масовне гробнице у коjе су бацане и без дужног поштовања и примjереног обреда покопане, до данас нису на ваљан начин обиљежени и заштићени;

Будући да су Анте Павелић и многи његови доглавници по окончању рата побjегли из Независне Државе Хрватске, користећи тзв. пацовске канале, користећи помоћ поjединих Ватиканских клирика и прелата, те да многима од њих ниjе суђено у зе

мљи,што би хрватски народ довело до признања непоjмљивих злочина почињених у његово име и моралног просвjетљења и прочишћења;

Имаjући све то на уму Народна скупштина Републике Српске закључуjе :

Да су злочини усташа над Србима,Јевреjима и Ромима током другог свjетског рата у Независноj држави Хрватскоj смишљен и планиран геноцид, онакав какав jе дефинисан Конвенциjом о спречавању и кажњавању геноцида, усвоjеном од стране Генералне скупштине Уjедињених нациjа 9.децембра 1948.године;

Да jе приликом провођења овог геноцида само у jасеновачком систему хрватских концентрационих логора за истребљење Срба, Јевреjа и Рома и неистомишљеника мучено, пљачкано, силовано и потом убиjано од стране Независне Државе Хрватске : 700.000 Срба, 23.000 Јевреjа и 80.000 Рома , jедино због тога што су припадали другом народу, вjери или раси;

Да jе Незвисна Држава Хрватска била jедина земља током Другог свjетског рата у коjоj су постоjали концентрациони логори за истребљење дjеце у Староj Градишци, Јасеновцу, Уштици, Јабланцу, Јастребарском, Риjеци код Јастребарског, Горњоj Риjеци код Крижеваца и Лобограду и да jе у њима према непотпуним истраживањима страдало 42.791 српско диjете, 5.737 ромске дjеце и 3710 jевреjске дjеце;

Да jе злочин геноцида у Независноj Држави Хрватскоj по своjим размjерама раван холокаусту коjи jе нацистичка Њемачка извршила над Јевреjима;

Да jе током провођења овог геноцида велики броj Срба био принуђен да, зарад спаса голог живота, промjени своj национални и духовно-историjски идентитет и да се одрекне своjе православне вjере и под присилом и смртном приjетњом прихвати католицизам;

Полазећи од ових закључака Народна скупштина Републике Српске захтиjева:

Да Република Хрватска,као држава хрватског народа, одлуком своjих наjвиших органа, прихвати историjску и сваку другу одговорност за геноцид Независне Државе Хрватске над Србима, Јевреjима и Ромима током Другог свjетског рата;

Да се на достоjан начин обиљеже и обезбиjеде сва мjеста злочина и чува успомена на његове многоброjне жртве;

Да се у цjелини сачува и одржава, као споменик жртвама, jасеновачки комплекс концентрационих логора за истребљење Срба, Јевреjа и Рома;

Да се утврди и спроведе програм заштите и уређења Спомен подручjа Доња Градина;

Да се у Републици Хрватскоj, Босни и Херцеговини и Републици Србиjи одреди исти дан у знак сjећања на жртве геноцида у Независноj Држави Хрватскоj – Србе, Јевреjе и Роме;

Да се утврди и у разумном року исплати правична одштета жртвама овог геноцида и њиховим потомцима од стране Републике Хрватске.

Народна скупштина Републике Српске очекуjе да међународна jавност, посебно државе антифашистичке коалициjе Другог свjетског рата, подрже ову декларациjу о геноциду Независне Државе Хрватске, како би она, након седамдесет година чекања, угледала свjетлост дана.

 

ДЕКЛАРАЦИЈА О ГЕНОЦИДУ НЕЗАВИСНЕ ДРЖАВЕ ХРВАТСКЕ НАД СРБИМА ЈЕВРЕЈИМА И РОМИМА ТОКОМ ДРУГОГ СВЈЕТСКОГ РАТА (Овдjе можете преузети текст у ПДФ формату) 

Везане виjести: