Ustaško svjedočenje o zločinima: Mučio sam i ubijao Srbe na sve načine

Među dokumentima Dinarske četničke divizije u Vojnom arhivu u Beogradu nalazi se i zapisnik o saslušanju ustaše Ante M. Gojčete, koji ima šest gusto otkucanih stranica.

Dokument je objavljen u knjizi Miloslava Samardžića „Vojvoda Đujić i Dinarska četnička divizija“.

U zaglavlju dokumenta stoji: „Učinjeno u Gorskom štabu Dinarske vojno-četničke divizije, u planini, 2. septembra 1942. godine. Obaveštajni odsek. Predmet: Istraga. Ispitivanje zarobljenog ustaše Gojčeta Milina Ante (79)“.

Gojčeta, koja je zatečena na odsustvu, rođena je 1923. godine u Čitluku. Prije rata bio je rudar, a u to vrijeme bio je na službi u Glavnom ustaškom stanu u Zagrebu, u Preradovićevoj ulici br. 5.

Optuženi je na početku saslušanja izjavio da se pridružio ustašama na nagovor drniškog krčmara poručnika Mate Vidovića, koji je obećao „da neće ništa raditi, samo će Srbe voziti u logore i klati ih“.

Vidović je obećao i “dobru platu, dobru hranu i san”. Zatim je mobilisao još petoricu Hrvata iz Čitluka, čija se imena pominju u zapisniku.

Optuženi je tada tvrdio da “ne zna mnogo” o “ustaškoj akciji, teroru i masakru nad Srbima” u Tromeđi, jer ga “nije bilo”, pošto ga je Vidović navodno odmah odveo u Zagreb. Tada je izričito naglasio: „Nikad i nigde nikoga nisam ubio niti zlostavljao.

Kao zločince optuženi je naveo Petra Duvančića iz Promine, “koji se posebno istakao u masakru Srba”, zatim Marka Tralića, Iliju Kulića, Marka Klepa i Branka Brunića, koji su u to vreme bili na službi u logoru Jasenovac.

U masakru Srba u Promini „posebno se istakao” Ivan Bjelanić, koji je sada bio policijski agent u Zagrebu. Svake noći 80 do 100 Srba odvozili su kamionima iz Knina u selo Promina i “svi su ih klali i bacali u jamu”, koja je “ispod Radaševe kuće”. Optuženi je kasnije precizirao da su žrtve prvo bačene u rudnik kod ove kuće, a da su potom, kada se rudnik otvorio, leševi prebačeni “u veliku jamu u Promini iznad Radaševe kuće”.

Ubice su se hvalile da su u tu jamu bacile “bar oko 500, a možda i više Srba”. Optuženi potom navodi imena još nekoliko ustaša, učesnika zločina, kao i katoličkih sveštenika koji su im pomogli.

Nakon ovoga, uslijedilo je prvo priznanje optuženog koje glasi: „Za vrijeme službe u Zagrebu često sam viđao da su puni transporti Srba slati u ustaški logor, a priznajem da sam, kada smo prolazili kroz vagone, tukao Srbe i zlostavljali ih, jer su se prema meni ponašali po nalogu Nikole Ikice i Mate Vidovića”.

Optuženi je tada rekao da je dva puta gledao kako Srbe bacaju u reku Savu. Oni koji su odbili da skoče poklani su, a oni koji su skočili ispratili su odreda. Istovremeno, svi su psovali Srbe, a „mnogo ljudi je gledalo“, jer se događaj odvijao na železničkom mostu kod Zagreba. Na obe obale ustaše su čekale da prebiju šehide koji će nekim čudom ostati živi.

Znam ovo o ponovnom masakru Srba u Zagrebu, da su pre mesec dana poklali oko 100 Srba u zatvoru u Petrinjskoj ulici“, rekao je optuženi. U zgradi Gimnazije u Zvonimirovoj ulici, ustaše su istovremeno poklale stotinak Srba.

Među ustaškim oficirima koji su tražili klanje Srba, optuženi pominje Jucu Rukavinu, komandanta Crne legije u Karlovcima.

„Video sam kada su Juco Rukavina i Nikola Ikica naterali Ivana Bjelanića sa puškom u ruci da kolje Srbe dovezene kamionima u Promini, a kada je zaklao prvog, pozlilo mu je i pao je, ali je nakon što se osvestio morao da nastavi klanje“, rekao je optuženi, nehotice otkrivši da je tokom masakra bio na Tromeđi, a ne u Zagrebu.

Ovo istražitelju nije promaklo, pa je optuženi na uzastopno pitanje o događajima iz 1941. odgovorio:

„Priznajem da na samom početku puča nisam odmah otišao u Zagreb sa Vidovićem, već sam ostao jedno vreme u Promini i okolini i tamo radio kao ustaša. Više puta sam prisustvovao klanju dobro obučenih Srba, iz Knina i okoline. Priznajem da sam lagao tvrdeći da nisam zaklao nijednog Srbina, jer sam se plašio kazne za svoje zločine koje sam počinio nad srpskim narodom, koji mi nikada nije naudio”.

Rekavši da sada namerava da kaže istinu, optuženi je nastavio:

„Prvog Srbina sam zaklao u Promini nad jamom, ne znam mu ime, ali znam da je bio iz Vrlike, a na to me naterao Petar Duvančić, koji je sada u Zagrebu. Naši čelnici su nam stalno govorili da nijedan od njih nije pravi ustaša, koji ne zakolje bar stotinu Srba. Posle toga, takođe u Promini nad jamama, zaklao sam još trojicu Polačana. Nisam ih pitao kako se zovu, niti su oni sami rekli. Neki od Srba, starci i deca, plakali su i molili da ništa nisu krivi i molili da ih ne ubijamo, ali nije bilo milosti”.

„Priznajem da na samom početku puča nisam odmah otišao u Zagreb sa Vidovićem, već sam ostao jedno vreme u Promini i okolini i tamo radio kao ustaša. Više puta sam prisustvovao klanju dobro obučenih Srba, iz Knina i okoline. Priznajem da sam lagao tvrdeći da nisam zaklao nijednog Srbina, jer sam se plašio kazne za svoje zločine koje sam počinio nad srpskim narodom, koji mi nikada nije naudio”.

Rekavši da sada namerava da kaže istinu, optuženi je nastavio:

„Prvog Srbina sam zaklao u Promini nad jamom, ne znam mu ime, ali znam da je bio iz Vrlike, a na to me naterao Petar Duvančić, koji je sada u Zagrebu. Naši čelnici su nam stalno govorili da nijedan od njih nije pravi ustaša, koji ne zakolje bar stotinu Srba. Posle toga, takođe u Promini nad jamama, zaklao sam još trojicu Polačana. Nisam ih pitao kako se zovu, niti su oni sami rekli. Neki od Srba, starci i deca, plakali su i molili da ništa nisu krivi i molili da ih ne ubijamo, ali nije bilo milosti”.

Optuženi je potom opisao ubistvo postolara Martića iz Knina, od strane štabnog oficira Marka Roša, kao i klanje 37 Srba zatočenih u bivšem štabu divizije u Kninu. To se dogodilo „kada su četnici digli ustanak“.

Na početku drugog dana ispitivanja optuženi je naveo više imena učesnika masakra u Promini. Nije priznao da je ubio Iliju Amanovića, za šta ga terete svedoci i tužilaštvo, rekavši da je ovo ubistvo počinio Branko Brunić, što je lično video. Vidio je i ustašu Marka Tralića kako liže krv sa noža iznad jame u Promini. Optuženi tada nije priznao da je u zgradi opštine u Promini silovao dve šezdesetogodišnje Srpkinje, čija su imena navedena, ali je rekao da je to učinio Mile Ličanin iz Otočca.

„Tačno je da sam tukao i maltretirao Rajić Jovana iz Trbevunja, zatim Bibić Jovu, Bibić Stevana iz istog mesta“, naveo je tada optuženi.

Ova trojica su uhapšena zbog sumnje da su srpskim izbeglicama u izbeglištima nosili hranu. Optuženi su rekli ko ih je prijavio i otkrio imena još nekoliko izdajnika.

U nastavku saslušanja, optuženi je između ostalog saopštio:

„Lagao sam kada sam tvrdio da sam zaklao samo četiri Srbina preko jame u Promini. Osim te četvorice, zaklao sam još deset, dakle ukupno 14, ali su me na to naterali stariji. Lagao sam i da nisam nikog ubio u Zagrebu, jer sam, i sada priznajem da bih olakšao svoju savest, puškom ubio 20 Srba koji su pokušali da dođu do obale Save, nakon što su bačeni sa mosta u reku. reka. Priznajem i da sam u Petrinjskoj ulici u zatvoru ustaške policije zaklao trojicu Srba, a jednog ubio puškom“.

U pokolju u Zagrebu učestvovale su i ustaše iz komandantove tjelesne bojne. Optuženi pominje imena 17 ustaša iz Pavelićeve prateće jedinice, koji su mučili i ubijali Srbe.

U nastavku je zarobljeni ustaša opisao kako su u Zagrebu, na železničkoj stanici, hapšeni Srbi koji su putovali u Beograd sa dozvolom „Nezavisne Države Hrvatske“. On je lično izveo četiri porodice iz voza, od kojih su dve imale četvoro, jedna dvoje, a jedna devetoro dece. Svi su odvedeni u zatvor u Petrinjskoj ulici, “gde su u podrumu klani roditelji i deca”.

Na kraju drugog dana ispitivanja, optuženi je izjavio:

„Priznajem sve da sam svojom rukom ubio 47 Srba i ovo: U Promini nad jamama četiri sam zaklao, a šest puškom ubio, dok sam četiri ranio i polužive bacio u jamu. U Vrbniku sam učestvovao u ubistvu četvorice Srba. U Zagrebu je u zatvoru u Petrinjskoj zaklao četiri i ubio petoro. Na Savskom mostu sam puškom ubio 20 Srba, ali ne priznajem da sam ih zaklao nožem. Priznajem da sam svuda po zatvoru tukao i maltretirao Srbe, mučio ih i maltretirao na sve moguće načine, i branim se da su mi to starešine naredile… Ovu izjavu dajem proizvoljno odgovarajući na pitanja koja mi postavljaju islednika, a tokom celog saslušanja me niko nije tukao, maltretirao ili na silu terao da dam ovo priznanje”.

U dopuni ročišta, 5. septembra 1942. godine, optuženi je saslušan o saradnji ustaša i domobrana sa komunistima, kao i o neprijateljskom odnosu prema Italijanima.

Povodom prvog pitanja, rekao je:

„Tokom borbi na Kordunu prvi put sam video saradnju hrvatskih vlasti sa komunistima. Recimo, kod Vojnića smo se ceo dan borili sa komunistima, a drugog dana, kada smo bili opkoljeni, u pomoć nam je pritekla četa domobrana i mi smo pobegli. Nešto kasnije cela četa je opkoljena i razoružana. Svi smo znali da se namerno predala da bi partizanima predala oružje. Znam još jedan slučaj da su naši ljudi sarađivali sa partizanima, na primer Josip Rodić iz 3. ustaške čete odneo je partizanima jedan teški mitraljez i 700 metaka i ostao kod njih osam dana. Kada se oporavio, nije kažnjen, a onda nam je stalno krao municiju i negde je nosio. Požalili smo se našem poručniku Ivanu Konici, ali on se samo nasmejao i odgovorio da nema dokaza, a on nam je javio da i municija ide kući i da mi nemamo ništa s tim.

Pored ovoga, optuženi je naveo imena osam “partizanskih pristalica” iz Promine, uz komentar: “Svi su oni ustaše”. Ovih osmorica su partizanima donosili duvan i hranu, a donosili i delili komunističke letke.

Optuženi je tada naveo deset lica iz sela Ljubotići i Bogatići, koji su takođe bili “ustaški i partizanski agenti”.

U vezi sa drugim pitanjem, optuženi je naveo da su ustaše dobile plaćeno odsustvo zbog rada protiv Italijana, “koji drže naše hrvatske krajeve pripojenim”, dodajući:

„Tačno je da nam stariji stalno govore da su Italijani naši neprijatelji, da su prevarili našu zemlju i da će doći vreme kada će napustiti sve naše krajeve i da je to vreme veoma blizu.

Pored optuženog, ročište su potpisala dva svedoka i „istražni službenik, sudija“. Prezime prvog svedoka je čitljivo – Ranđelović, dok se imena drugog svedoka i sudije ne mogu pročitati. Nema podataka o presudi, ali se smatra da je ustaša osuđen na smrt i likvidiran, prenosi “Espreso.rs”

Izvor: Patriotska liga