УСТАНАК СРБА 1941. ГОДИНЕ: Спонтани отпор усташком прогону

Устанак Срба 1941. био је спонтани одговор на прогоне, покоље и планирано биолошко уништавање од стране фашистичке власти у Хрватској. У почетку отпор  није био  посебно организован, нарочито у организацији оружане борбе. Устанак је испровоциран жестином дјеловања фашистичких непријатеља.

Послије слома Jугославије граница Њемачке са Рајне помјeра се на Вислу. Намјера је Њемачке  да овлада источном Европом, а тај  политички, oсвајачки, план зависио је од великих сила изван њемачког круга. Југославија је 1941. разбијенa. На рушевинама Југославије  повучене су границе нових држава, и та је чињеница великим дијелом  одредила и природу избијања устанка Срба на тој територији. Устанак је био неминован иако га нико није планирао. Према новонасталој геополитичкој ситуацији комунисти су се различито односили.

ПРЕГОВОРИ БАКАРИЋ – БУДАК

Владимир Бакарић је преговарао с новим доглавником Милом Будаком (1889.-1945.), идеологом усташког покрета и министром у влади новопроглашене Независне Државе Хрватске. Покрајински комитет Комунистичке партије Југославије, (КПЈ) за Македонију са секретаром Методијем Шаторовом  прикључио  сe почетком 1941. бугарској Комунистичкој партији. Тада је југославенски Централни комитет 1941. послао из Крагујевца у Скопље Лазара Колишевског да обнови партију,  тe je он  у оквир свог дјеловања укључио  и Куманово.

У Загреб је послан др. Благоје Нешковић, шпански борац, због покушаја чланова Централног Комитета Комунистичке партије Хрватске (Бакарић, Хебранг, Матес, Копинић) да осамостале и успоставе посебну партију Хрватске. Бакарић је због тога чак  партијски кажњен што је до данас  остало   тајном. Фридрих Валтер, (Fridrih Fridrihovič Valter кодно је име Јосипа Броза у коминтерни и у совјетској тајној полицији )  или Јосип Броз, генерални секретар Централног комитета комунистичке партије Југославије дошао је 8. маја 1941. у Београд, а  имао је плаћеног шофера и аутомобил у Загребу.

Тај ауто му је поклонила сестра из Сједињених Америчких Држава. Милан Јовановић Стоимировић наводи у свом Дневнику ( 1936. – 1941., Нови Сад, 2 000.), да му је Владислав Рибникар 16. 4. 1941. у Сарајеву, гдје су као војници мобилисани, рекао да би „као обичне злочинце требало стријељати виновнике ове трагедије који још нису побјегли па дају савјете да се пружа отпор у Црној Гори“. При томе  мисли на оне који подржавају избјегличку владу Југославије.

У његовој вили на Дедињу  вођство Комунистичке партије Југославије одржало je  4. јула своју сједницу и том приликом донијело одлуку да се 7. јула 1941. дигне устанак у Србији. Генералштаб је послао Рибникара у Сарајево да покрене лист „Политика“, јер се вјеровало да ће се у Босни створити језгро отпора против окупатора. Он то није урадио јер се бојао  да га њемачке обавјештајне службе не открију и стријељају.

УСТАНАК ПРОТИВ УСТАША ПОЧЕО И ПРИЈЕ 6. АПРИЛА 1941. ГОДИНЕ

Једно од спорних питања у савременој историји је ко je први, на који начин и гдје подигао револуцију и  антифашистичке устанке 1941. године. Одговор је: сви они који су прије рата, уочи 6. априла 1941. говорили да ће рaдије  бирати  гроб него ропство.  Cви су они учествовали у дизању устанка послије окупације. Устанак је почео прије рата, прије 6. aприла 1941, јер су прве борбе с хрватским усташама већ раније почеле. Главни мотив устанка  је побуна против разарања државе Југославије, која је у муци и крви  ранијих генерација била створена 1918., а сада  се на њеном мјесту успоставља усташка држава  Велика Хрватска.

Та је држава створена вјештачким путем тако што је постепено елитни тип национализма прерастао  у масовни тип. Апсурдно је да се искористио тренутак фашистичке заштите Велике Њемачке да се оформи држава јединственог имена Хрватска иако у донедавној историји није постојала државна заједница тог имена нити је национални, народни идентитет именом Хрват био чврсто оформљен. Наиме, постојала је Далмација и Далматинци Славонија и Славонци и Банска и Хрвати. Taко је с великим закашњењем настала не само велика држава, него и хрватски народ.

Британска обавјештајна служба је још прије почетка рата истраживала српске припреме за герилски рат ако дође до окупације Југославије.

Југословенска избјегличка влада 1941. преко Грчке избјегла је на Блиски исток, који је под контролом Британаца. Избјегличка је влада  овластила генерала Данила Калафатовића, начелник Врховне команде, да потпише војно – ратно примирје, али не и капитулацију државе, а он je , супротно наредби,   потписао капитулацију краљеве војске Југославије. Југославенска избјегличка влада је оставила могућност да се касније изјасни да Југославија као држава постоји и да је стално у рату с силама Осовине.

МИХАИЛОВИЋ СЕ НИЈЕ СПРЕМАО ЗА ГЕРИЛСКИ РАТ

Пуковник Драгослав Дража Михаиловић, касније армијски генерал и начелник штаб Врховне команде Југославенске војске у отаџбини, одбио је признати капитулацију Југославенске војске, склонио се на Равну гору и ту основао покрет отпора против окупатора, а од краја 1941. и против партизана.  Михајловић није озбиљно радио на припремама герилског рата, јер се уздао у редовну концепцију краљеве војске и уходану војну ратну кампању. Све подузете ратне активности одбране  потврђивале  су да земља не иде у одбрану, него у капитулацију. Краљевска војска није могла издржати сукоб с њемачком војном инвазијом, па су од самог почетка настојали створити логистику које раније у војним круговима није било за вођење предстојећег герилског рата. Окупатор је пуно лакше контролисао градове од села.

Људи у селима живе дислоцирано од центра, сами се могу прехрањивати, а шуме и брда их штите од прогона. Једино су тада сељаци могли герилским активностим повести борбу против окупатора и усташа. То је главни разлог што је Милан Гавриловић, вођа српске земљорадничке странке постављен за амбасадора Југославије у Москви. Молио је да британска влада одмах пошаље мале радио станице и штампарије, а два вагона оружја  склоњена су у центру Београда.  Дража Михаиловић сматрао је да је прерано мобилисати народ за устанак, био је немоћан држати народно ратно расположење,  иако је покушавао да му се стави на чело.

УЛОГА СРПСКЕ ЗЕМЉОРАДНИЧКЕ СТРАНКЕ

Значајна је улога Српске земљорадничке странке у подизању устанка. Вођа лијевог крила те странке Драгољуб Јовановић био је комуниста и опозиционар влади у избјеглиштву. Комунисти су придобивали некомунистичке вође сељака и радника. То није било примјетно одмах, али током рата и послије проглашавани су народним херојима, што значи да су били у служби КПЈ.

Трупни официри краљеве војске, своје српске регруте упућивали су кући са пушком и наређењем да је сакрију. Онако како су Јосип Броз под именом Валтер и пуковник Драгољуб Михаиловић  дошли у Београд и на Равну Гору, на исти начин долазе хиљаде људи отпуштених из војске, са наређењем да се сачува оружје, јер ће им требати у рату. Пуно је таквих група наоружаних повратника из војске долазило у шуме, али то још није био почетак устанка. То је значајан фактор за каснији развој оружаног отпора, јер нема дизања устанка без залиха оружја. Први српски отпор окупацији био је политички, а не оружани. Он се касније утопио у четнички покрет.

Четнике није мобилисао њихов вођа пуковник Михаиловић, него су мобилисали и ангажовали они њега. Различити четнички одреди међусобно се повезују, али без праве чвршће војне организације и централне команде. Приближно је слично и са комунистима у почетку рата. Њемачка и полиција нове хрватске државе добили су листе чланова Комунистичке партије. Они који су били католици најчешће су пуштaни, а Срби чланови партије су одмах стријељани. Комунисти су почињали устанак и без одлуке њиховог вође, за кога нису знали ни како му је право име.

ПОКОЉ СРБА ПОКРЕНУО УСТАНАК

Главни разлог за велики устанак и ослободилачки рат 1941. био је Покољ, геноцид почињен над српским православним становништвом. Ни до данас није установљено када је вођство усташке власти у Хрватскoj донијело одлуку да се православно становништво одстрани протјеривањем, убијањем и застрашивањем. Од самог почетка слома Југославије и проглашења фашистичке Хрватске долази до отвореног прогона Срба, Јевреја и Рома из те државе. Још док је постојала југославенска војска и каква таква државна власт, Срби и Јевреји су се бојали више усташа у Хрватској и Босни и Херцеговини него предстојећег напада њемачких нациста и италијанских фашиста на Југославију. Први извјештаји говоре о ликвидацији Срба у новопроглашеној хрватској држави.

Италијански историчар Салваторе Лои (Loi), у својим документима и свједочењима о италијанским војним операцијама у Југославији 1941. – 1945., наводи  да је између краја априла (покољ у срезу Бјеловар) и прве половице августа 1941. године Хрватска била језеро крви. Погром српског становништва  представља најокрутнији и најевидентнији злочин у Другом свјетском рату, гори по бруталности и броју жртава од исте такве ликвидације Јевреја. Концепт организованог уништења Јевреја  заговарао je   Розенберг (Alfred Rosenberg iz Estonije), идеолог националсоцијализма, у Трећем рајху. По истом концепту ликвидирани су и Срби у фашистичкој Хрватској.

ПОСЛАНИЦА ПАПЕ ЛАВА III ПОКРЕНУЛА „КАТОЛИЧКУ ДИКТАТУРУ“

Тадашња хрватска власт се разликовала и од њемачког нацистичког концепта тоталитаризма, као и од италијанског концепта „етичке државе“. Према фашистичким идеолозима  држава  je темељ људског друштва и  треба контролисати  сваки дио људског живота. Хрватски тадашњи идеолози истицали су да је тадашња Хрватска основана на учењу Католичке цркве из времена социјалног католицизма.

У потпуности су се ослањали на  посланицу папе Лава (Lav XIII) „O новим стварима“ („Rerum Novarum“) koja је објављена 15. 5. 1891.,  и представљала  je  основ, садржај и крај свих програма о уређењу државе. Тако је успостављена „Католичка диктатура“. Тај тип тоталитаризма је опаснији од оног у фашистичким земљама Европе. Католичка нетолеранција према православљу подлога је идеологији, политици и култури, а то је посебно опасно за демократизацију и напредак друштва.

Ислам се сматра заштитом хрватске нације.“ Muslimani su hrvatsko cvijeće“, изјава је поглавника Анте Павелића. Многи се муслимани осјећају дијелом хрватске нације, односно Хрвати исламске вјероисповијести.  Споменик краљу Петру Великом Ослободиоцу, кога је 1938. израдио Иван Мештровић у облику дома ликовних умјетности на Тргу краља Петра у средишту Загреба, пренамјењен је Павелићевом одлуком у џамију. У јулу 1941. Анте Павелић је одлучио да Дом ликовних умјетности уз доградњу три минарета у Загребу претвори у џамију. Народ је ту богомољу подругљиво назвао „пиџамија“.

ХРВАТСКА ПРВОБИТНА ЖЕЉА КОНЦЕНТРАЦИОНИ ЛОГОР У ДОЊОЈ НЕРЕТВИ

Хрватско вођство је планирало да на доњој Неретви изгради концентрациони логор с намјером да се силом уклони српско православно и насели хрватско становништво у залеђу јадранске обале, посебно на простору дубровачког залеђа у Херцеговини. Италијанска војска није дозволила изградњу тог логора, а исто тако је онемогућила постојање таквог логора на подручју Книна, па су се  хрватске власти одлучиле за изградњу концентрационог логора на Сави у Јасеновцу. Сабирни логор Јасеновац, сачињавало је неколико логора изграђених 1941. у близини Јасеновца.

Први заточеници допремани су у логор 1 покрај села Крапје и у логор 2 који се налазио у близини Брочице. Ова прва два логора су убрзо расформирана због поплава, а заточеници су пресељени у новосаграђени логор Циглана смјештен уз ријеку Саву недалеко од мјеста Јасеновац. Постепено су оснивани у близини Јасеновца нови логори: Кожара, Стара Градишка, Млака, Јабланац, Гређани, Бистрица и Феричанци.

Овај јединствени комплекс логора уређен је по узору сабирних  логора Трећег Рајха (Reich) и био је директно под командом усташке надзорне службе. Осим логора мучења и смрти у крашким предјелима су означаване и припремане јаме да се околно становништво баца у њих. Таква једна  јама, једна од многих,    у непосредном je  кругу фрањевачког самостана Хумац код Љубушког. Друга је у залеђу Дубровника (Хутово). Задатак је науке откривање свих кључних питања историје геноцида 1941., тема која  до сада није у довољној мјери отворенa.

Извор: СЛОБОДНА ХЕРЦЕГОВИНА