Ускоро би Хрватска могла од Србије да тражи и прихватање НДХ као антифашистичке

Усташка иконографиjа

Пише: Стеван Лазић

Мало-мало па се представници наjвишег државног врха Србиjе – Томислав Николић, Александар Вучић и Ивица Дачић – огласе о прекоj потреби развиjања добросуседских односа са Хрватском. Па неки од њих дода и развиjање међудржавних односа. Што ниjе и не мора да буде баш исто – добросуседство подразумева дубље, свестраниjе, садржаjниjе и приjатељскиjе односе од коректних, службених међудржавних односа. Али ретко да коjи понови било шта од онога, са српске стране, што би требало да се наjпре реши на путу ка што бољим и jедним и другим односима између Србиjе и Хрватске. А ти односи, ту нема дилеме, од изузетног су значаjа за цео оваj регион, за Европу и, наравно, за обе суседне државе.

С друге стране границе, Колинда Грабар Китаровић, председник Хрватске, и Весна Пусић, министар спољних послова у Влади Хрватске, не пропуштаjу да истакну оно што би требало наjпре да се реши на путу ка тим односима. А то jе: питање међудржавне границе на Дунаву, питање несталих и повратак културног блага у Хрватску. И, засад, ништа више. С тим да jе председница Хрватске поручила српскоj страни, у разговору за овосуботње издање магазина Јутарњег листа, а поводом наjновиjих догађаjа у Србиjи – Шешељевог паљења хрватске заставе и изjаве Александра Вулина о томе како jе генерал Готовина усташа – да “ми jако добро знамо, а надамо се да ће и у Србиjи то прихватити, како jе Домовински рат био праведан и ослободилачки, воjно-полициjска операциjа Олуjа легална, а генерал Готовина заповjедник побjедничке воjске”.

Ето, jасно и гласно. Без било каквог увиjања и околишавања. Нема код ње (и код њих) ни помена о томе шта се дешавало краjем шездесетих и почетком седамдесетих година, ни трунке дилеме о томе шта се догађало деведесетих година прошлог века, како jе све то почело, коjи jе то конститутивни народ избачен из устава, да ли jе то била сецесиjа од постоjеће државе и агресиjа на њу, због чега се ко побунио, ко jе етнички очистио 500.000 своjих сународника, шта jе с њиховим повратком, њиховом имовином, шта jе са жртвама jедног и другог народа у том “домовинском рату”, по Хрватима, односно грађанском рату, по Србима, а жртава jе jош колико било за чиjе се гробнице ни данас не зна, чиjи су они коjи су нестали, коjе и чиjе културно благо… итд.

А и што би председница Хрватске помињала било шта од тога кад то не помињу ни они коjи су били и коjи су сада на челу Србиjе?! (Јуче jе, 6. априла, председник Николић приликом приjема српске омладине из Хрватске говорио и о положаjу српске мањине у Хрватскоj.) Знаjу ли српски руководиоци шта су то добросуседски а шта међудржавни односи? Сигурно jе да премиjер и министар спољних послова знаjу: први jе дипломирао право као jедан од наjбољих студената, а други политичке науке као студент генерациjе. Тако некако. За председника не знам.

Развиjање коректних и што квалитетниjих међудржавних односа, кад jе Хрватска у питању – да! То се подразумева.

Али шта са што бољим добросуседским односима? Шта с њима у ситуациjи кад jедна страна зна шта би с другом страном требало наjпре да се реши на том путу, а друга, осим што се саплиће о захтеве прве стране, ништа конкретно не “ставља на сто” од онога о чему би требало да се наjпре разговара, а што би прва страна требало да прихвати па да се на томе “ради”? Шта дакле с њима, тим добросуседским односима?

Али хаjде да ова општа разглабања о добросуседству и што бољоj међудржавности, о коjима на своj (неконкретан) начин прича српска страна, а на своj (конкретан) начин хрватска, оставимо на часак по страни. (Зоран Милановић, председник Владе Хрватске, у тоj причи, по свему судећи, игра споредну улогу. Ма колико да ни он, кад су Србиjа и Срби у питању, ни за jоту не одступа од онога што говоре и чине и остали хрватски челници. И не само они – више од 90 процената Хрвата истоветних су ставова и чињења спрам Србиjе и Срба. Ту нема разлика у ставовима и политици ни између наjљућих политичких ривала какви су ХДЗ и СДП. За разлику од Срба и jедног дела њихових руководилаца, и цивилних и воjних, на свим просторима на коjима су живели и живе.)

Хаjде да на часак такође оставимо по страни међудржавне односе и да се усмеримо на добросуседство. И да питамо: зна ли се шта у односима са Хрватском значе добросуседски односи?

По ономе шта све Хрватска има и ради у Србиjи, судећи по условима коjе хрватска страна поставља српскоj страни, Срби и њихов државни врх заиста мало знаjу о начину на коjи би требало развиjати те односе. Мало ко од српског државног врха зна и мало ко jе било кад знао нешто дубље о историjи Хрвата и Католичкоj цркви “у Хрвата”, како jе они крсте. Мало jе ко од Срба, коjи су кроjили и водили историjску судбину свог народа, знао нешто више о Хрватима, мало ко их jе мало боље познавао. Да jесте, никад таj не би ни помислио на стварање било какве државе с њима и свега осталог што jе из тога произилазило. А било jе катастрофално за српски народ.

Скромно jе наше, српско (и православно хришћанско) знање:

– о крсташима папе Урбана II, коjи jе покренуо Први крсташки рат, коjи су по Константинопољу пљачкали и уништавали (то jе већ време после раскола коjи jе поделио хришћанство на православну и католичку цркву), а позвани су били у помоћ Алексиjу I Комнину за нешто друго. Од тада и почиње прогон православља од стране Римокатоличке цркве,

– о злу и злочинима коjе jе Римокатоличка црква вековима чинила Српскоj православноj цркви и њеним верницима на западним просторима ове jугоисточне Европе: униjаћење, покртштавање, уништавање црквене имовине, затим уз помоћ аустриjских, аустроугарских, немачких властодржаца и њихових хрватских слугу осуђивање на изгнанства и робиjање православног свештенства по наjстрашниjим тамницама монархиjе, убиjање православних свештеника и њихових верника,

– о томе какве су све злочине и злочине геноцида починили Хрвати, а сви су били и данас jесу, апсолутна већина, католици, српском народу, свештенству и верницима СПЦ од поjаве, рецимо, Анте Старчевића, преко лажним плаштом jугословенства огрнутих Супила, Трумбића, Мештровића, па преко Мачека, до Павелића, Броза, Бакарића, Краjачића, до Туђмана, Месића и Јосиповића,

– о томе шта се у другоj половини 19. и почетком 20. века дешавало српском народу, свештенству и верницима СПЦ на просторима данашње Хрватске: уништавање српске имовине, вандализам по градовима (“арнаутлук у Загребу”, како 1903. написа jедан ту случаjно наишли новинар), Велеиздаjнички процес 1908. године против Срба у Загребу…,
– о притисцима хрватских превеjаних првака на велике силе, као и на таjне организациjе, уз свесрдну помоћ заблуделих српских синова да се, у случаjу слома Аустроугарске, створи држава Срба, Хрвата и Словенаца. И тада су Срби остали без своjе државе,

– о страшним злочинима аустроугарских воjника, међу коjима посебно место припада Хрватима, почетком Првог светског рата, почињеним над српским женама, старцима и децом на подручjу Подриња, Рађевине, Мачве… о злочинима по Босни и Херцеговини, по тадашњим краjевима Хрватске, Далмациjе и Славониjе,
– о стравичним злочинима и злочинима геноцида коjе су над српским народом током Другог светског рата, а на просторима Херцеговине, Босанске Краjине, Баниjе, Лике, Кордуна, Славониjе, Срема… починили хрватски нацистички зликовци. Колико ми Срби данас знамо о Јасеновцу, о Јадовном, о покољу у глинскоj цркви, о Коритскоj jами у источноj Херцеговини, о херцеговачким Пребиловцима, о стравичним злочинима хрватских усташа по западноj Херцеговини (Дувно, Ливно), по Славониjи (на Папуку), о баниjском Грабовцу… о прокламованоj политици хрватске усташке власти по коjоj трећину Срба на просторима Независне Државе Хрватске (НДХ) треба покрстити, трећину побити, а трећу протерати,

– о томе да су jедино у Европи постоjали дечjи логори на просторима НДХ. У коjима jе наjстрашниjе мучено и побиjено хиљаде и хиљаде српске, али ромске и jевреjске деце,

– о томе због чега jе за те страшне злочине мало ко од хрватских зликоваца одговарао – наjодоговрниjе су Брозови партизански руководиоци пустили да побегну кроз чувене “пацовске канале”. Никад Срби за геноцид почињен над њима од 1941. до 1945. године нису подносили било какву тужбу против Хрвата и Хрватске. А злочини не застареваjу,
– о томе шта се дешавало за време Маспока у Хрватскоj, што jе било и увод у доношење Устава из 1974. године, коjим jе почело коначно разбиjање СФРЈ,

– о свему шта се заиста дешавало од оснивања Хрватске демократске заjеднице и издаjе Ивице Рачана и његовог СДП па све до данас – шта о томе ми Срби знамо? А кандидат ХДЗ, Колинда Грабар Китаровић, изабрана jе за председницу Хрватске. И изговорила оне речи о домовинском рату, Олуjи и генералу Готовини.

Наравно да Србиjа са Хрватском треба да има коректне међудржавне односе. И све на бази реципроцитета. С тим да руководство Србиjе мора да схвати да са Хрватском нема игре. Нема добросуседских односа уколико ће српска страна слушати и прихватати све што jоj буде условљавала и диктирала хрватска страна, а све због могућег спречавања Србиjе на путу ка Европскоj униjи.

Сме ли, на пример, председник Србиjе да изjави (као што jе председница Хрватске изjавила) како се нада ће и у Хрватскоj прихватити:

– да jе између 1991. и 1995. године на подручjу бивше Социjалистичке Републике Хрватске био грађански рат,
– да jе хрватска страна своjим паравоjним jединицама извршила агресиjу на СФРЈ, на Југословенску народну армиjу и на српски народ, као државотворни народ, у Хрватскоj и у Босни и Херцеговини (Сиjековац се не сме заборавити),
– да jе хрватска држава, касниjе међународно и призната, починила безброjне jош увек неистражене и некажњене злочине по многим местима и логорима широм Хрватске. Злочина jе било и са српске стране, а већина их jе и у Хрватскоj (апсолутна већина осуђених су Срби) и у Србиjи истражена и процесуирана,

– да jе Хрватска из свог Устава избацила српски народ, укинула му jезик и писмо, избацивала га с посла, да jе у пет година грађанског рата протерала око 500.000 Срба из Хрватске, што jе наjвеће етничко чишћење неког народа на тлу Европе после Другог светског рата,

– да jе хрватска држава опљачкала српску имовину никад процењене вредности, одузела Србима око 50.000 станарских права, а тиме и станова,

– да ништа ниjе учинила на повратку прогнаних, избеглих и протераних Срба. Закон Хрватске о стамбеном збрињавању повратника и оних коjи би желели да се врате jедна jе од невероватно безобразних правних играриjа са онима коjима су ионако животи уништени,

– да и данас шиканира српску националну мањину у Хрватскоj, истовремено захтеваjући од српске стране да хрватскоj мањини у Србиjи обезбеди онаква права каква има и српска мањина у Хрватскоj. Што jе чист цинизам.
И тако даље. А и да све то помене председник Србиjе, каква би била корист од тога? Никаква. Јер то се у Хрватскоj не може замислити ни да се спомиње, а камоли да се прихвати.

А шта дакле за хрватску страну значе добросуседски односи са Србиjом? Можда да се у Србиjи заиста прихвати да jе домовински рат био праведан и ослободилачки, воjно-полициjска операциjа Олуjа легална и легитимна, а генерал Готовина заповедник победничке воjске! Ни мање ни више.

Хрватска страна може све то и jош много тога да захтева. Ако су Срби могли да бране и одбране Хрвате и Католичку цркву по воjним границама и краjинама, ако су могли да их из поражених преводе у победнике, jер без Срба никад не би ни било Хрватске, ако су пристаjали на све оне количине лицидерског братства и jединства, ако jе српска страна у редове своjе воjске примала хрватске официре коjи су починили неброjене злочине над Србима и унапређивала их, ако су пристали да у Београд доведу Јосипа Броза и одведу га на своj слободни териториj, а затим да га неизмерно обожаваjу, слушаjу, славе… што не би и све ово што хрватска страна и сада очекуjе да се у Србиjи прихвати. У циљу крчења пута ка што бољим добросуседским односима.

Уколико челници српског државног врха не престану да призиваjу и истичу суве пароле о добросуседству и не почну да постављаjу и своjе услове, ту било каквог добросуседства никад неће бити. Хрвати ће и даље да условљаваjу како условљаваjу. Јер су уверени да Срби мисле како су они, Хрвати ти коjи ће одлучивати о приjему Србиjе у Европску униjу. Док jе Србима jедини спас од коjекаквих хрватских условљавања у томе да схвате да Хрватска никад неће ни о чему одлучивати – о томе ће одлучивати Америка, Немачка и НАТО.

Добросуседски односи нису само Тодорићеве оранице, велетрговине и млекаре по Србиjи, нису само хрватске певаљке и певачи у Комбанкарени у Београду и Спенсу у Новом Саду, ниjе то само праћакање што већег броjа “драгих туриста из Србиjе” по таласима лепог, плавог Јадрана, нису то само глумци и спортисти коjи понављаjу како култура и спорт нису политика. Па где то они живе?! Добросуседски односи са Хрватима нису само толеранциjа, разумевање, помирење… Шта ћемо са мржњом? Има много тога што мораjу обе стране да ураде на путу до коректних међудржавних односа. А онда…

Ко Србиjи гарантуjе да сутра неће морати да прихвати све ово о чему председница Хрватске говори? А можда да прихвати и захтев па да се сложи и с тим како jе НДХ била антифашистичка и како jе била израз вековних тежњи хрватског народа, да парафразирам Фрању Туђмана, да jе Јасеновац био искључиво радни логор, а Павелић и Туђман доброчинитељи српском народу…

Лаж jе да не треба гледати у прошлост. И jош како треба: из што дубљег и умниjег погледа у прошлост – много се чистиjе види будућност. А и историjа jе учитељица живота, кажу Латини. Ако то Срби не схвате док jош има времена (ако га уопште и има), брзо ће однети гаће на штапу.

Док jе Шешељ у партиjи карата Брисела и Загреба (и jош неких), на jедноj, и Београда, на другоj страни, само обичан њихов, бриселски и загребачки наиме, кец из рукава. Њима тако потребан. А Србиjи наjмање. Или уопште нимало. Али, то jе друга и веома тужна прича.

Извор: Intermagazin

Везане виjести:

Хрватски антифашизам преко Дражине кокарде – Jadovno 1941.

Хрватски (Анти)фашизам или (Анти)фашизам у … – Jadovno 1941.

Обнавља ли се у Хрватскоj антифашизам Стипе … – Jadovno 1941.

Др Момчило Диклић: АНТИФАШИЗАМ У ХРВАТСКОЈ – Jadovno …