Упристојавање усташког лица

Шта је порука постројавања црнокошуљаша на загребачком Тргу Бана Јелачића?

Најава да ће А-ХСП (Аутохтона хрватска странка права) одржати политички скуп на Тргу Бана Јелачића у Загребу изазвала је бурне полемике, и сви су очекивали забрану овог усташког скупа, као што се то догадило прошле године када су се питали Бранко Остојић и Зоран Милановић. Нова власт је „храбро“ дозволила скуп из кога се видело да је све режирано и под њиховом контролом. То не би требало да чуди јер је усташки покрет у Хрватској на власти а поједине проусташке странке само су нијансе исте боје – црне.

Иако су они који не знају о чему се ради и да је у Хрватској у току снажно ретуширање усташког покрета мисили да ће бити нереда, насилничког понашања, претњи, тешког усташког и фашистичког декора и реторике, то се није догодило. Тридесетак постројених средовечних и старих људи уопште није личило на чувене црнокошуљаше, које иначе карактерише дивљање и мржња. Био је то миран скуп, који је више личио на протест млекаџија него постројавање окорелих усташа, од којих су многи као страначка војска најекстремније странке окрвавили руке у грађанском рату.

Председник ове странке Дражен Келеминец, скрушено и смерно као да је свештеник а не усташки екстремиста, објаснио је новинарима како им је циљ да покажу патротизам као и то да ће и даље бранити Хрватску од четника и комуниста (читај од Срба) и тражио заштиту државе јер их преко кордона полиције угрожава исто тако мала скупина левичара у виду Радничке партије. Постројени, ћутљиви и „угрожени домољуби“ поносно су држали своје заставе, док су левичари исто тако мирно истакли на брзину написане пароле на белим чаршафима – No pasaran и пуштали музику Ay, Carmela, Bandira Rossa i Bella Ciao.

Збуњени пролазници су се чудили шта се то дешава и каква је то представа: нити су усташе усташе нити су левичари хрватски, него као да је у питању некаква представа давнашњих италијанских и шпанских комуниста. Ко не зна о чему се ради могао је само закључити да те усташе и нису тако опасне и лоше како се прича. Ко зна о чему се ради, није био збуњен. Порука која се шаље ван Хрватске је јасна – све су то добри и смерни људи, домољуби, само свако на свој начин види патриотизам. Усташки покрет мора се улепшати. Мора му се скинути хипотека тешких ратних злочина, логора смрти, расних закона, фашистичке суштине и свега другог што га компромитује у очима светске јавности. А у Хрватској? Па у Хрватској је све то већ учињено – Хрвати су легли на руду, иначе усташе не би владале Хрватском.

Нико у Хрватској није ни поменуо да је још екстремнија странка од А-ХСП, која је отворено профашистичка, члан владајуће коалиције. Ради се о ХЧСП (Хрватска чиста странка права), која се 1992. године одвојила од ХСП због тога што нису били довољно усташки настројени. ХЧСП, отворено и јасно, без икаквог устезања и срамоте велича Анту Павелића и НДХ као и најпознатије усташке злочинце и крвнике. Злочинци и фашисти су им узор, али то владајућој гарнитури у Хрватској не смета пошто и сами представљају усташки покрет и перфидно раде на реализацији њихових циљева и идеја.

ПОВРАТАК ИЗВОРНИМ СИМБОЛИМА УСТАША
Као никад до сада, ове године се одаје почаст једном човеку, Анти Старчевићу, оцу хрватске нације и државе (и црнокошуљаши А-ХСП су са Трга бана Јелачића одмарширали у Шестине, где се налази гроб и споменик Анти Старчевићу). Зашто је Старчевић у Хрватској одједном постао толико популаран и значајан? Зато што се његово име може везати за погрешне и екстремно националистичке идеје, али не и за злочине. Рехабилитација и почасти онима који су извршили злочине понесени идејама Анте Старчевића по инерцији наступића касније како су се и његове идеје преносиле на усташки покрет.

Иако политика и ставови Анте Старчевића нису били злочиначки, проблем је у томе што су његови ставови постали основа из које је произашла и изведена злочиначка усташка идеологија Анте Павелића. Тако Хрвати, величајући Анту Старчевића, мисле на Анту Павелића и НДХ.

Има ту дубоке симболике. Странку права на коју се сада позивају и чије традиције настављају садашње правашке странке у Хрватској основао је 1861. године Анте Старчевић са Еугеном Кватерником а неколико година касније је основао и Чисту странку права са Јосипом Франком. Потомци Еугена Кватерника били су водеће личности усташког покрета и усташке злочиначке власти у НДХ. Славко Кватерник, по налогу Анте Павелића, преко Радио-Загреба прочитао је проглас о успостављању НДХ и тако створио ову фашистичку творевину која ће однети стотине хиљада невиних жртава, углавном Срба. Његов син, Еуген Дидо Кватерник (оженио је ћерку Јосипа Франка) био је шеф по злу познате Усташке надзорне службе (УНС) као тајне усташке полиције.

Политику Анте Старчевића, као његов политички наследник, наставио је још радикалнији и посебно према Србима непријатељски настројен Јосип Франк (јеврејског порекла, али је прихватио католичанство). Јосип Франк припада великохрватској политичкој струји која ће изродити усташки покрет. Његов политички ученик и наследник је Анте Павелић. Ако би се гледао политички континуитет, он би изледао овако: Анте Старчевић – Јосип Франк – Анте Павелић.

Док славе Анту Старчевића као оца нације и домовине, многи Хрвати вероватно и не знају да је његова мајка Милица била Српкиња и православка а да му је отац Јаков из села покрштених Срба – Пазаришта. Да је на њега пресудан утицај извршио његов стриц и донатор који је у време његове младости био жупник у Госпићу. Вероватно зато Старчевић никада није био непријатељски настројен према Србима, али његови политички наследници итекако јесу.

Слављењем Анте Старчевића само се утире пут и стварају политички услови за слављење и рехабилитацију прво Јосипа Франка а затим и Анте Павелића. Отворио би се пут за рехабилитацију свих усташа без обзира на злочине и фашистичке творевине НДХ, под објашњењем које већ сада фигурира да су им идеје биле добре, али методе баш и нису. Тиме би ретуширање кроз медије и којекакве режиране политичке представе на Тргу Бана Јелачића, које личе на перформанс, постигли потпуни успех који садашња хрватска власт очекује.

Ових дана, на обележавању 120 година од смрти Анте Старчевића, широм хрватске се одржавају помпезне манифестације. Цитирају се Старчевићева теорија и ставови који нису изабрани насумце. Ти пробрани ставови пажњу присутних не усмеравају у прошлост, него у будућност. Например, чест цитат на скуповима ових дана гласи:

„У Босни живи страна нашег најчистијег, најнепокваренијег народа, који лакше може бити без нас неголи ми без њега. За нас је његов живот знаменитији неголи паришких пролетера и њемачких мудраца. Његово наравно стање за нас је потребније неголи западна цивилизација која смућује памет, трује срце и убија нам живот“.

Извлачењем из нафталина баш оваквих цитата др Анте Старчевића, оца хрватске нације и државе, може се наслутити будућа политика и претензије нове хрватске проусташке власти. Ради се о територијалним претензијама према БиХ, а у крајњој намери проширења Хрватске на границе бивше НДХ, као последњег неоствареног циља усташког покрета. Наравно да се то нас у Србији и Републици Српској итекако тиче. Наравно да ће бити погубно ако се за сада прикривене намере овог покрета не уоче на време.

Боље би било да су се Хрвати присетили једног другог цитата Анте Старчевића који гласи:

„Нација која непрестано тражи неког заштитника и не заслужује да постоји“.

Јер, у том случају, и они би се одлучили и определили за политику самосталности и војне неутралности, а не политику наоружавања и отворене претње суседима под заштитом моћних ментора из САД и НАТО.

ЗАПАДНА АМНЕСТИЈА УСТАШКОГ ПОКРЕТА
Наше чуђење због толерантог односа западне цивилизације према усташком покрету старо је 70 година. Толико траје неверица како је могуће да један покрет након толико тешких злочина – који су равни, ако не и гори по злу, од злочина немачких фашиста – на Западу наилази на ћутање и прикривену подршку. Нема осуде и никада је није ни било. Логор Јасеновац никада није био у рангу злочина почињених у немачким концентрационим логорима иако по свирепости и броју невиних жртава то заслужује.

Завера ћутања траје од завршетка Другог светског рата, а недавно се сазнало и зашто. Наиме, одмах по завршетку рата отворена је широка обавештајна операција енглеске обавештајне службе која је одразумевала селекцију и врбовања погодних личности из формација поражених снага и њихово уклапање у широк фронт борбе против комунистичики земаља. Ову операцију подржале су и наставиле обавештајне службе САД. Није их много интересовало да ли је неко злочинац, него шта може да учини по питању циљева противкомунистичке операције.

Усташки официри и злочинци били су посебно погодни за планирану акцију. Због злочина које су починили лако су се могли уценити и натерати на квалитетан шпијунски и субверзивни рад против Истока. Сем тога, били су ретки „стручњаци“ за комунистичку идеологију, пропаганду, ислеђивања и саслушања левичара и комуниста, као и шпијуна супротне стране, јер су та искуства стекли радећи свој крвави посао у рату. Наравно да су то шефови западних служби посебно ценили. Не треба то да нас чуди. Ако су, из сопствених интереса, могли да опросте Вернеру фон Брауну што је омогућио ракетне ударе по Лондону, зашто због сопствених интереса не би могли опростити усташама злочине према неким тамо Србима.

Нису им сметали ни Павелић, ни Артуковић, ни Дидо Кватерник, чак ни Лубурић као управник усташког логора Јасеновац, који су боравили као слободни људи у земљама под њиховом доминацијом. Штавише, нису им спречавали ни политички рад и деловање, чак ни терористичке акције. Та ситуација била је врло слична оној када би Ајхман и Гебелс могли да политички делују и воде политичке организације након Другог светског рата. Па ипак, и Павелић и Лубурић су испред носа западним службама или у дослуху са њима основали и водили своје усташке терористичке организације.

Многи усташки терористи завршили су војну и диверзантску обуку у званичним војним логорима и полигонима западних војски. На пример, најчувенија терористича група „Радуша“ (на слици изнад), која је 1972. године убачена у Југославију, обучавана је у војним логорима у Аустралији. Иако то нико није признао и никада неће, утисак је да су неке велике терористичке акције против СФРЈ и њених представништава у иностранству које су извеле усташе одобриле западне обавештајне службе и њихове владе. Тако нешто може се са великом сигурношћу проценити јер се потпуно уклапа у поменуту тајну операцију против комунистичких земаља.

ШТА СРБИЈА МОРА ИМАТИ У ВИДУ
Прљава пословна веза између усташког покрета и западних обавештајних служби (влада) временом је прерасла у симпатије и љубав, која је крунисана разбијањем Југославије и стварањем независне Хрватске, којом ће руководити усташе као проверени и доказани сарадници. Тако је Хрватска постала најпоузданија НАТО држава, којом ова алијанса практично управља.

Ретуширање усташког покрета које се данас дешава није почело у Хрватској. Оно се организовано и смишљено на Западу проводи још од 70-тих година, посебно у Канади и САД, где су америчке обавештајне службе својим избором и утицајем одвајали екстремисте и бирале оне који ће бар привремено водити искључиво политичку борбу. Тако су се формирале усташке организације са привидно политичким начином борбе за независну хрватску државу. Истовремено, формирани су фондови и сакупљена велика сума новца за будуће терористичко и насилно деловање, па и за оружје којим ће се водити рат за осамостаљење Хрватске.

Зато су кључни кадрови за цео план осамостаљења Хрватске и стварање НАТО државе довођени управо из Канаде и САД, добро припремљени и обучени за будуће функције и координацију рада са администрацијом САД и НАТО. Довољно је погледати одакле су дошли председница и председник Владе Хрватске и ствари постају јасније. Није овде реч о томе да неко на Западу брине о интересима Хрвата, него о томе да су интереси усташког покрета и западних обавештајних служби већ деценијама идентични када је у питању Балкан.

Шта у таквој ситуацији, изра зито неповољној, могу очекивати Срби у Србији и Републици Српској? Веза америчке администрације са водећим хрватским политичарима је толико јака и дуготрајна да су то практично њихови људи. Наши односи са САД су крхкој почетној фази нормализације, где још увек влада велико неповерење. Једини начин нормализације, како је види администрација САД, јесте потпуно потчињавање не само НАТО алијанси него и интересима њихових проверених и доказаних савезника. Њихови доказани савезници преузимају кључну улогу на Балкану, а Србија би требало да се задовољи тиме што у том случају неће бити мета.

Зато пут самосталности и војне неутралности који је изабрала за Србију нема алтернативу. Све друго је условна капитулација. Чини се да је Влада Србије то схватила и да је одлучна да на томе истраје без обзира на цену. Само то је већ довољан разлог да остану на власти, без обзира ко шта мислио о њима, јер у садашњим условима довођење других био би рискантан експеримент.

Љубан Каран, Нови Стандард