Upristojavanje ustaškog lica

Šta je poruka postrojavanja crnokošuljaša na zagrebačkom Trgu Bana Jelačića?

Najava da će A-HSP (Autohtona hrvatska stranka prava) održati politički skup na Trgu Bana Jelačića u Zagrebu izazvala je burne polemike, i svi su očekivali zabranu ovog ustaškog skupa, kao što se to dogadilo prošle godine kada su se pitali Branko Ostojić i Zoran Milanović. Nova vlast je „hrabro“ dozvolila skup iz koga se videlo da je sve režirano i pod njihovom kontrolom. To ne bi trebalo da čudi jer je ustaški pokret u Hrvatskoj na vlasti a pojedine proustaške stranke samo su nijanse iste boje – crne.

Iako su oni koji ne znaju o čemu se radi i da je u Hrvatskoj u toku snažno retuširanje ustaškog pokreta misili da će biti nereda, nasilničkog ponašanja, pretnji, teškog ustaškog i fašističkog dekora i retorike, to se nije dogodilo. Tridesetak postrojenih sredovečnih i starih ljudi uopšte nije ličilo na čuvene crnokošuljaše, koje inače karakteriše divljanje i mržnja. Bio je to miran skup, koji je više ličio na protest mlekadžija nego postrojavanje okorelih ustaša, od kojih su mnogi kao stranačka vojska najekstremnije stranke okrvavili ruke u građanskom ratu.

Predsednik ove stranke Dražen Keleminec, skrušeno i smerno kao da je sveštenik a ne ustaški ekstremista, objasnio je novinarima kako im je cilj da pokažu patrotizam kao i to da će i dalje braniti Hrvatsku od četnika i komunista (čitaj od Srba) i tražio zaštitu države jer ih preko kordona policije ugrožava isto tako mala skupina levičara u vidu Radničke partije. Postrojeni, ćutljivi i „ugroženi domoljubi“ ponosno su držali svoje zastave, dok su levičari isto tako mirno istakli na brzinu napisane parole na belim čaršafima – No pasaran i puštali muziku Ay, Carmela, Bandira Rossa i Bella Ciao.

Zbunjeni prolaznici su se čudili šta se to dešava i kakva je to predstava: niti su ustaše ustaše niti su levičari hrvatski, nego kao da je u pitanju nekakva predstava davnašnjih italijanskih i španskih komunista. Ko ne zna o čemu se radi mogao je samo zaključiti da te ustaše i nisu tako opasne i loše kako se priča. Ko zna o čemu se radi, nije bio zbunjen. Poruka koja se šalje van Hrvatske je jasna – sve su to dobri i smerni ljudi, domoljubi, samo svako na svoj način vidi patriotizam. Ustaški pokret mora se ulepšati. Mora mu se skinuti hipoteka teških ratnih zločina, logora smrti, rasnih zakona, fašističke suštine i svega drugog što ga kompromituje u očima svetske javnosti. A u Hrvatskoj? Pa u Hrvatskoj je sve to već učinjeno – Hrvati su legli na rudu, inače ustaše ne bi vladale Hrvatskom.

Niko u Hrvatskoj nije ni pomenuo da je još ekstremnija stranka od A-HSP, koja je otvoreno profašistička, član vladajuće koalicije. Radi se o HČSP (Hrvatska čista stranka prava), koja se 1992. godine odvojila od HSP zbog toga što nisu bili dovoljno ustaški nastrojeni. HČSP, otvoreno i jasno, bez ikakvog ustezanja i sramote veliča Antu Pavelića i NDH kao i najpoznatije ustaške zločince i krvnike. Zločinci i fašisti su im uzor, ali to vladajućoj garnituri u Hrvatskoj ne smeta pošto i sami predstavljaju ustaški pokret i perfidno rade na realizaciji njihovih ciljeva i ideja.

POVRATAK IZVORNIM SIMBOLIMA USTAŠA
Kao nikad do sada, ove godine se odaje počast jednom čoveku, Anti Starčeviću, ocu hrvatske nacije i države (i crnokošuljaši A-HSP su sa Trga bana Jelačića odmarširali u Šestine, gde se nalazi grob i spomenik Anti Starčeviću). Zašto je Starčević u Hrvatskoj odjednom postao toliko popularan i značajan? Zato što se njegovo ime može vezati za pogrešne i ekstremno nacionalističke ideje, ali ne i za zločine. Rehabilitacija i počasti onima koji su izvršili zločine poneseni idejama Ante Starčevića po inerciji nastupića kasnije kako su se i njegove ideje prenosile na ustaški pokret.

Iako politika i stavovi Ante Starčevića nisu bili zločinački, problem je u tome što su njegovi stavovi postali osnova iz koje je proizašla i izvedena zločinačka ustaška ideologija Ante Pavelića. Tako Hrvati, veličajući Antu Starčevića, misle na Antu Pavelića i NDH.

Ima tu duboke simbolike. Stranku prava na koju se sada pozivaju i čije tradicije nastavljaju sadašnje pravaške stranke u Hrvatskoj osnovao je 1861. godine Ante Starčević sa Eugenom Kvaternikom a nekoliko godina kasnije je osnovao i Čistu stranku prava sa Josipom Frankom. Potomci Eugena Kvaternika bili su vodeće ličnosti ustaškog pokreta i ustaške zločinačke vlasti u NDH. Slavko Kvaternik, po nalogu Ante Pavelića, preko Radio-Zagreba pročitao je proglas o uspostavljanju NDH i tako stvorio ovu fašističku tvorevinu koja će odneti stotine hiljada nevinih žrtava, uglavnom Srba. Njegov sin, Eugen Dido Kvaternik (oženio je ćerku Josipa Franka) bio je šef po zlu poznate Ustaške nadzorne službe (UNS) kao tajne ustaške policije.

Politiku Ante Starčevića, kao njegov politički naslednik, nastavio je još radikalniji i posebno prema Srbima neprijateljski nastrojen Josip Frank (jevrejskog porekla, ali je prihvatio katoličanstvo). Josip Frank pripada velikohrvatskoj političkoj struji koja će izroditi ustaški pokret. Njegov politički učenik i naslednik je Ante Pavelić. Ako bi se gledao politički kontinuitet, on bi izledao ovako: Ante Starčević – Josip Frank – Ante Pavelić.

Dok slave Antu Starčevića kao oca nacije i domovine, mnogi Hrvati verovatno i ne znaju da je njegova majka Milica bila Srpkinja i pravoslavka a da mu je otac Jakov iz sela pokrštenih Srba – Pazarišta. Da je na njega presudan uticaj izvršio njegov stric i donator koji je u vreme njegove mladosti bio župnik u Gospiću. Verovatno zato Starčević nikada nije bio neprijateljski nastrojen prema Srbima, ali njegovi politički naslednici itekako jesu.

Slavljenjem Ante Starčevića samo se utire put i stvaraju politički uslovi za slavljenje i rehabilitaciju prvo Josipa Franka a zatim i Ante Pavelića. Otvorio bi se put za rehabilitaciju svih ustaša bez obzira na zločine i fašističke tvorevine NDH, pod objašnjenjem koje već sada figurira da su im ideje bile dobre, ali metode baš i nisu. Time bi retuširanje kroz medije i kojekakve režirane političke predstave na Trgu Bana Jelačića, koje liče na performans, postigli potpuni uspeh koji sadašnja hrvatska vlast očekuje.

Ovih dana, na obeležavanju 120 godina od smrti Ante Starčevića, širom hrvatske se održavaju pompezne manifestacije. Citiraju se Starčevićeva teorija i stavovi koji nisu izabrani nasumce. Ti probrani stavovi pažnju prisutnih ne usmeravaju u prošlost, nego u budućnost. Naprimer, čest citat na skupovima ovih dana glasi:

„U Bosni živi strana našeg najčistijeg, najnepokvarenijeg naroda, koji lakše može biti bez nas negoli mi bez njega. Za nas je njegov život znamenitiji negoli pariških proletera i njemačkih mudraca. Njegovo naravno stanje za nas je potrebnije negoli zapadna civilizacija koja smućuje pamet, truje srce i ubija nam život“.

Izvlačenjem iz naftalina baš ovakvih citata dr Ante Starčevića, oca hrvatske nacije i države, može se naslutiti buduća politika i pretenzije nove hrvatske proustaške vlasti. Radi se o teritorijalnim pretenzijama prema BiH, a u krajnjoj nameri proširenja Hrvatske na granice bivše NDH, kao poslednjeg neostvarenog cilja ustaškog pokreta. Naravno da se to nas u Srbiji i Republici Srpskoj itekako tiče. Naravno da će biti pogubno ako se za sada prikrivene namere ovog pokreta ne uoče na vreme.

Bolje bi bilo da su se Hrvati prisetili jednog drugog citata Ante Starčevića koji glasi:

„Nacija koja neprestano traži nekog zaštitnika i ne zaslužuje da postoji“.

Jer, u tom slučaju, i oni bi se odlučili i opredelili za politiku samostalnosti i vojne neutralnosti, a ne politiku naoružavanja i otvorene pretnje susedima pod zaštitom moćnih mentora iz SAD i NATO.

ZAPADNA AMNESTIJA USTAŠKOG POKRETA
Naše čuđenje zbog tolerantog odnosa zapadne civilizacije prema ustaškom pokretu staro je 70 godina. Toliko traje neverica kako je moguće da jedan pokret nakon toliko teških zločina – koji su ravni, ako ne i gori po zlu, od zločina nemačkih fašista – na Zapadu nailazi na ćutanje i prikrivenu podršku. Nema osude i nikada je nije ni bilo. Logor Jasenovac nikada nije bio u rangu zločina počinjenih u nemačkim koncentracionim logorima iako po svireposti i broju nevinih žrtava to zaslužuje.

Zavera ćutanja traje od završetka Drugog svetskog rata, a nedavno se saznalo i zašto. Naime, odmah po završetku rata otvorena je široka obaveštajna operacija engleske obaveštajne službe koja je odrazumevala selekciju i vrbovanja pogodnih ličnosti iz formacija poraženih snaga i njihovo uklapanje u širok front borbe protiv komunističiki zemalja. Ovu operaciju podržale su i nastavile obaveštajne službe SAD. Nije ih mnogo interesovalo da li je neko zločinac, nego šta može da učini po pitanju ciljeva protivkomunističke operacije.

Ustaški oficiri i zločinci bili su posebno pogodni za planiranu akciju. Zbog zločina koje su počinili lako su se mogli uceniti i naterati na kvalitetan špijunski i subverzivni rad protiv Istoka. Sem toga, bili su retki „stručnjaci“ za komunističku ideologiju, propagandu, isleđivanja i saslušanja levičara i komunista, kao i špijuna suprotne strane, jer su ta iskustva stekli radeći svoj krvavi posao u ratu. Naravno da su to šefovi zapadnih službi posebno cenili. Ne treba to da nas čudi. Ako su, iz sopstvenih interesa, mogli da oproste Verneru fon Braunu što je omogućio raketne udare po Londonu, zašto zbog sopstvenih interesa ne bi mogli oprostiti ustašama zločine prema nekim tamo Srbima.

Nisu im smetali ni Pavelić, ni Artuković, ni Dido Kvaternik, čak ni Luburić kao upravnik ustaškog logora Jasenovac, koji su boravili kao slobodni ljudi u zemljama pod njihovom dominacijom. Štaviše, nisu im sprečavali ni politički rad i delovanje, čak ni terorističke akcije. Ta situacija bila je vrlo slična onoj kada bi Ajhman i Gebels mogli da politički deluju i vode političke organizacije nakon Drugog svetskog rata. Pa ipak, i Pavelić i Luburić su ispred nosa zapadnim službama ili u dosluhu sa njima osnovali i vodili svoje ustaške terorističke organizacije.

Mnogi ustaški teroristi završili su vojnu i diverzantsku obuku u zvaničnim vojnim logorima i poligonima zapadnih vojski. Na primer, najčuvenija terorističa grupa „Raduša“ (na slici iznad), koja je 1972. godine ubačena u Jugoslaviju, obučavana je u vojnim logorima u Australiji. Iako to niko nije priznao i nikada neće, utisak je da su neke velike terorističke akcije protiv SFRJ i njenih predstavništava u inostranstvu koje su izvele ustaše odobrile zapadne obaveštajne službe i njihove vlade. Tako nešto može se sa velikom sigurnošću proceniti jer se potpuno uklapa u pomenutu tajnu operaciju protiv komunističkih zemalja.

ŠTA SRBIJA MORA IMATI U VIDU
Prljava poslovna veza između ustaškog pokreta i zapadnih obaveštajnih službi (vlada) vremenom je prerasla u simpatije i ljubav, koja je krunisana razbijanjem Jugoslavije i stvaranjem nezavisne Hrvatske, kojom će rukovoditi ustaše kao provereni i dokazani saradnici. Tako je Hrvatska postala najpouzdanija NATO država, kojom ova alijansa praktično upravlja.

Retuširanje ustaškog pokreta koje se danas dešava nije počelo u Hrvatskoj. Ono se organizovano i smišljeno na Zapadu provodi još od 70-tih godina, posebno u Kanadi i SAD, gde su američke obaveštajne službe svojim izborom i uticajem odvajali ekstremiste i birale one koji će bar privremeno voditi isključivo političku borbu. Tako su se formirale ustaške organizacije sa prividno političkim načinom borbe za nezavisnu hrvatsku državu. Istovremeno, formirani su fondovi i sakupljena velika suma novca za buduće terorističko i nasilno delovanje, pa i za oružje kojim će se voditi rat za osamostaljenje Hrvatske.

Zato su ključni kadrovi za ceo plan osamostaljenja Hrvatske i stvaranje NATO države dovođeni upravo iz Kanade i SAD, dobro pripremljeni i obučeni za buduće funkcije i koordinaciju rada sa administracijom SAD i NATO. Dovoljno je pogledati odakle su došli predsednica i predsednik Vlade Hrvatske i stvari postaju jasnije. Nije ovde reč o tome da neko na Zapadu brine o interesima Hrvata, nego o tome da su interesi ustaškog pokreta i zapadnih obaveštajnih službi već decenijama identični kada je u pitanju Balkan.

Šta u takvoj situaciji, izra zito nepovoljnoj, mogu očekivati Srbi u Srbiji i Republici Srpskoj? Veza američke administracije sa vodećim hrvatskim političarima je toliko jaka i dugotrajna da su to praktično njihovi ljudi. Naši odnosi sa SAD su krhkoj početnoj fazi normalizacije, gde još uvek vlada veliko nepoverenje. Jedini način normalizacije, kako je vidi administracija SAD, jeste potpuno potčinjavanje ne samo NATO alijansi nego i interesima njihovih proverenih i dokazanih saveznika. Njihovi dokazani saveznici preuzimaju ključnu ulogu na Balkanu, a Srbija bi trebalo da se zadovolji time što u tom slučaju neće biti meta.

Zato put samostalnosti i vojne neutralnosti koji je izabrala za Srbiju nema alternativu. Sve drugo je uslovna kapitulacija. Čini se da je Vlada Srbije to shvatila i da je odlučna da na tome istraje bez obzira na cenu. Samo to je već dovoljan razlog da ostanu na vlasti, bez obzira ko šta mislio o njima, jer u sadašnjim uslovima dovođenje drugih bio bi riskantan eksperiment.

Ljuban Karan, Novi Standard