Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
Spanish
To su ti dani kada su ih u koloni poveli, kada deci nisu dali ni kap vode, kada su žene unezvereno stezale decu, jedno u naručju drugo za ruku… To su ti dani kada su, nikome krivi, živi leteli na dno dubokih kraških jama. To su ti dani kada su Srbi nestajali, odlazili zajedno u večnost.
Piše: Cvijeta Radić
To su ti dani kada ti vrelina vazduha ulazi u grudi, a sunce siđe do samog temena.
To su ti dani kada se raduješ zrelom žitu i zreloj travi i gledaš u nebo hoće li se umilostiviti zemlji toplom kapi kiše…
Ne, ne. To su ti dani kada su oni stezali kapu u ruci i pitali nekoga u sebi: šta ovo bi, kuda će sa nama?
To su ti dani kada su ih u koloni poveli, kada deci nisu dali ni kap vode, kada su žene unezvereno stezale decu, jedno u naručju drugo za ruku…
To su ti dani kada su, nikome krivi, živi leteli na dno dubokih kraških jama. To su ti dani kada su Srbi nestajali, odlazili zajedno u večnost.
Da li je lakše otići zajedno ili sam?
Otišli su tih dana, osamdeseto leto unazad, i brojni moji. Stricu bilo 34. Deceniju kasnije mogao me je držati u krilu. A nije. Ja, danas baka, na mermer spuštam ruku kao da ću je na njegovo mlado teme spustiti da mu ranu od malja svojim dlanom zacelim. Tako 56 puta. Jednu ruku spuštam na 56 temena. Drugu spuštam 25 puta na 25 temena što ostadoše na drugoj strani tog istog, našeg polja. Dve ruke za 81 glavu, a između njih dahom dodirujem kumove, prijatelje, komšije.
Nekad davno, dok sam bila sasvim mlada, skoro dete, upitah babu ima li ona u svojoj kutiji slike tih naših što me nisu stigli dočekati.
Idi, dete, kakve slike – kaže baba. Ko se onda slikao? Samo oni što su živeli u gradu, a od nas sa sela samo po neki momak kad ode na rad u grad. Pa i to ako mu padne na um slikanje. Ako je koja slika i bila, rat je zameo. Kad je odneo tolike ljude kako će ostati slike. Ni ljudi, ni slika.
I bez slike danas znam svaku njihov lik. Imaju meke crte, tople oči, nasmejane usne, duge brke, kosu spletenu u kiku kao ruka… Imam pravo da mi budu najlepši i najbolji. Ovako stara imam pravo da sklopim oči i vidim ih na našem gumnu, u našem voćnjaku, mlade, vredne, vesele… Imam pravo na sve, zato što su ih napravo mučili i satirali i meni oduzeli. Imam pravo da moje potomke naučim zašto smo bez njih ostali i da im u amanet prenesem da im pale 81 sveću na svaku Ognjenu Mariju.
Uspomena je njihova iz naraštaja u naraštaj.
Od istog autora:
LjUBA | Jadovno 1941. – KULTURA SJEĆANjA
KOLONA | Jadovno 1941. – KULTURA SJEĆANjA
Neizmišljena priča o njoj | Jadovno 1941. – KULTURA SJEĆANjA
