fbpx
Ж | Ž

Подијелите вијест (кликните на + за више опција):

УОЧИ ОГЊЕНЕ МАРИЈЕ

То су ти дани када су их у колони повели, када деци нису дали ни кап воде, када су жене унезверено стезале децу, једно у наручју друго за руку… То су ти дани када су, никоме криви, живи летели на дно дубоких крашких јама. То су ти дани када су Срби нестајали, одлазили заједно у вечност.
Ливањско поље

Пише: Цвијета Радић

То су ти дани када ти врелина ваздуха улази у груди, а сунце сиђе до самог темена.

То су ти дани када се радујеш зрелом житу и зрелој трави и гледаш у небо хоће ли се умилостивити земљи топлом капи кише…

Не, не. То су ти дани када су они стезали капу у руци и питали некога у себи: шта ово би, куда ће са нама?

То су ти дани када су их у колони повели, када деци нису дали ни кап воде, када су жене унезверено стезале децу, једно у наручју друго за руку…

То су ти дани када су, никоме криви, живи летели на дно дубоких крашких јама. То су ти дани када су Срби нестајали, одлазили заједно у вечност.

Да ли је лакше отићи заједно или сам?

Отишли су тих дана, осамдесето лето уназад, и бројни моји. Стрицу било 34. Деценију касније могао ме је држати у крилу. А није. Ја, данас бака, на мермер спуштам руку као да ћу је на његово младо теме спустити да му рану од маља својим дланом зацелим. Тако 56 пута. Једну руку спуштам на 56 темена. Другу спуштам 25 пута на 25 темена што остадоше на другој страни тог истог, нашег поља. Две руке за 81 главу, а између њих дахом додирујем кумове, пријатеље, комшије.

Православно гробље у Ливањском пољу

Некад давно, док сам била сасвим млада, скоро дете, упитах бабу има ли она у својој кутији слике тих наших што ме нису стигли дочекати.

Иди, дете, какве слике – каже баба. Ко се онда сликао? Само они што су живели у граду, а од нас са села само по неки момак кад оде на рад у град. Па и то ако му падне на ум сликање. Ако је која слика и била, рат је замео. Кад је однео толике људе како ће остати слике. Ни људи, ни слика.

И без слике данас знам сваку њихов лик. Имају меке црте, топле очи, насмејане усне, дуге брке, косу сплетену у кику као рука… Имам право да ми буду најлепши и најбољи. Овако стара имам право да склопим очи и видим их на нашем гумну, у нашем воћњаку, младе, вредне, веселе… Имам право на све, зато што су их направо мучили и сатирали и мени одузели. Имам право да моје потомке научим зашто смо без њих остали и да им у аманет пренесем да им пале 81 свећу на сваку Огњену Марију.

Успомена је њихова из нараштаја у нараштај.


Од истог аутора:

ЦИПЕЛИЦЕ

ЉУБА | Јадовно 1941. – КУЛТУРА СЈЕЋАЊА

КОЛОНА | Јадовно 1941. – КУЛТУРА СЈЕЋАЊА

Неизмишљена прича о њој | Јадовно 1941. – КУЛТУРА СЈЕЋАЊА

Подијелите вијест (кликните на + за више опција):

Помози рад удружења Јадовно 1941. уплатом преко PayPal-a:

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани без упозорења.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

Пратите нас на друштвеним мрежама: