Umanjivanje  ustaških zločina

Svako podsećanje na stradanje Srba u Jasenovcu nastavlja da izaziva burnu reakciju kod Hrvata.   

Piše: Saša Nedeljković

Hrvatska je uputila protesnu notu Crnoj Gori zbog najave da će predsednik skupštine Andrija Mandić sa političkim predstavnicima Srba  predložiti rezoluciju o Jasenovcu, kao reakciju na rezoluciju u Srebrenici, koja je bila u pripremi.

U svojoj noti Hrvatska vlada izražava  „zabrinutost zbog činjenice  da se spomen na žrtve Jasenovca politizuje i zloupotrebljava za unutrašnja politička nadmetanja u Crnoj Gori,  te stavlja u kontekst rasprava o rezoluciji Generalne skupštine UN o komemoraciji genocida u Srebrenici, s kojom nije ni u kakvoj političko-istorijskoj vezi, i to na način koji ne doprinosi iskrenom izražavanju pijeteta prema žrtvama, osudi zločina i razvijanju kulture sećanja”.

U „Politici”  od 18. maja 2024. ispod članka u kome je objavljena nota Hrvatske nalazi se vest da je predlog rezolucije o genocidu u Jasenovcu skupštinska većina predala skupštini. Predlog su potpisali svi poslanici vladajućih partija, sem albanskih.   

Ako bi se neko čudio noti Hrvatske, treba da se seti da se Titova vlast hvalila da je njen najveći uspeh bio izmirenje bratskih naroda. Njihovo izmirenje  se svodilo na to da se pisalo u udžbenicima da je Jasenovac logor smrti, ali nije snimljen ni jedan film o stradanju žrtava ustaškog terora u Jasenovcu. 

Izuzetak koji potvrđuje pravilo bio je film „Deveti krug” sa temom o stradanju jedne Jevrejke pod  NDH. Vlast se vodila načelom daleko od očiju, daleko od srca.  S jedne strane Hrvati se nisu bunili protiv samog postojanja Jugoslavije, a vlast ih nije podsećala na zločine u NDH.

Bilo je u partizanskim filmovima ponegde kratkih scena ustaških zločina, kao u filmu „Okupacija u 26 slika” i to je bilo sve.

Da se vlasi ne dosete.

Sa razbijanjem Jugoslavije Hrvati su smatrali da je tema o Jasenovcu za njih prošlost. To što su se tokom ratova za razbijanje Jugoslavije ponovili brojni zločini sa hrvatske strane po njima nema nikakve veze sa Jasenovcem.

U Sarajevu danas postoji Muzej filma „Valter brani Sarajevo”. Izloženi su rekviziti iz filma, nameštaj prostorija u kojima su snimane pojedine scene kao i voštane figure iz filma. Čak i one protivnika Valtera. Činjenica da je film snimljen bez ijednog ustaše i ako je Sarajevo bilo tada u okviru NDH i da je Maks Luburić  upravljao Sarajevom ne zanima mnogo ljubitelje filma da posete i razgledaju muzej.

Time je nastavljena indoktrinacija iz vremena Titove Jugoslavije, kad su se publici umesto istorije prikazivali filmovi snimljeni radi propagandnog predstavljanja istorijskih događaja.

Titova Jugoslavija je koristila svoju apsolutnu vlast da izvrši indoktrinaciju stanovništva. To je prikazano u Kusturičinom filmu „Podzemlje” kako oni koji žive u podzemlju dobijaju lažne vesti iz sveta izvan podruma u kome žive, i čvrsto veruju da je sve to istina, jer za drugo i ne znaju. 

I to podzemlje je propalo, a zemlja se suočila sa nizom ratova kojima je razbijena.

Ali ostalo je uverenje kod mnogih da je to prošlost koja se njih ne tiče. I svako podsećanje na stradanje Srba u Jasenovcu nastavlja da izaziva burnu reakciju kod Hrvata.                                                                                            

Saša Nedeljković

Član Naučnog društva za istoriju zdravstvene kulture Srbije