Ukidanje zakona – najbolji put za normalizaciju verskih prilika u Crnoj Gori

Posle donošenja crnogorskog Zakona o slobodi veroispovijesti, od kraja decembra protekle godine, već skoro dva meseca svedoci smo dosad neviđenog mirnog građanskog otpora nasrtaju na Srpsku pravoslavnu crkvu (SPC) u Crnoj Gori.

Skupštinska većina u Crnoj Gori je donela taj zakon, čiji je naziv ciničan kada se ima na umu njegov sadržaj, uprkos upozorenjima da će time izazvati veliko nezadovoljstvo pravoslavnih vernika. Upozorenja ne samo da su se obistinila nego je narodni revolt prevazišao sva očekivanja.

Pokazalo se da narod lakše može podneti povredu drugih prava nego povredu njegove vere i svetinja. Svenarodnom okupljanju svakako je pomoglo mudro držanje arhijereja i sveštenstva SPC, koje je pomirljivim i hrišćanskim duhom osujetilo namere da se provokacijama izazovu još veće podele i kompromituju protesti verujućih.

Rezultat: ljudi su se oslobodili straha, litije su sve masovnije.

I ne samo to – u mnogim porodicama i bratstvima Crne Gore prevaziđene su deobe i zamerke prisutne od prelomnih godina 1941. i 1948. godine. Prvi put u delu srpskog naroda zajedno koračaju unuci i praunuci oba antifašistička pokreta, i partizanskog i četničkog.

Sada prvi put negde, i to u praksi, možemo da govorimo o opštesrpskom pomirenju i sabiranju, što je velika tekovina litija u Crnoj Gori! Ono što naši političari nisu znali da učine 75 godina iznedrili su sami narod i naša Crkva.

Pat pozicija u Crnoj Gori u pogledu usvojenog zakona i dalje je realnost, iako je u četvrtak 13. februara došlo do sastanka delegacija Episkopskog saveta SPC Crne Gore i vlade te države. Episkopski savet je učešćem na sastanku pokazao volju za dijalogom, što je jedino pravilno. Posle sastanka izdato je saopštenje, koje je u među vernicima izazvalo strahove zbog dela (možda loše sročenog) teksta: da Crkva predlaže izmene donetog zakona, a ne ukidanje (abrogaciju) tog zakona, što je zahtev većine vernika.

Prvi put u delu srpskog naroda zajedno koračaju unuci i praunuci oba antifašistička pokreta, i partizanskog i četničkog.

Strahovi su svakako bili produbljeni i zbog činjenice da je istog dana, dok je sastanak još bio u toku, prenet intervju predsednika Mila Đukanovića agenciji Frans Pres, u kojem se zalaže za formiranje Crnogorske pravoslavne crkve, uz još nekoliko drugih ekstremnih stavova.

Kao u podsmeh razgovorima, istog dana je objavljen intervju sa ministrom kulture Crne Gore Aleksandrom Bogdanovićem i to pod naslovom „Crnogorski zakon će biti sproveden“.

Bojazan je razumljiva: na hrišćanski duh, dobru volju i iskrenost jerarhije SPC je crnogorski politički vrh već nekoliko puta uzvratio izigravanjem i obmanom. Zato ovaj put niko nema pravo na naivnost. To je očito prepoznao i mitropolit g. Amfilohije Radović, koji je na litiji u Nikšiću sredinom februara poručio:

„Nadamo se da će i ovi koji su donosili bezakoni zakon, da će taj zakon ukloniti da spasu obraz Crne Gore, Vlade Crne Gore, obraz predsjednika Crne Gore, obraz ove države“.

I to je jedini pravilan stav: nema razgovora o promenama zakona donetog bez odgovarajuće javne rasprave, već se on mora opozvati u celini i zatim ponovno definisati.

Ne sme se dozvoliti da SPC ponovo bude prevarena: pre donošenja novog zakona morao bi biti sklopljen (i ratifikovan!) temeljni ugovor između SPC i Vlade Crne Gore. Tek u tom slučaju naša Crkva bi bila zaštićena od apetita sadašnjih nedobronamernih vlasti Crne Gore.

Nema razgovora o promenama zakona donetog bez odgovarajuće javne rasprave, već se on mora opozvati u celini i zatim ponovno definisati.

Nebitno je za SPC da li u crnogorskom režimu postoje pukotine, mekši i tvrđi stavovi, odnosno da li su različiti stavovi različitih aktera (predsednika Crne Gore i predsednika vlade) objavljeni istog dana, 14. februara, dogovorena predstava za naivne ili realnost.

SPC ne može sebi ponovo da dozvoli rizik poverenja u reč ljudi nedostojnih tog poverenja. Poverenje su oni izigrali, ubuduće se dogovor može sklopiti samo uz čvrste i nekoliko puta proverene garancije koje obezbeđuju slobode, miran verski život, i imovinu Srpske pravoslavne crkve u Crnoj Gori.

Autor:

Nikola Milovančev

pravnik i publicista

Izvor: /„Politika“, 26. februar 2010, str. 20/