Укидање закона – најбољи пут за нормализацију верских прилика у Црној Гори

После доношења црногорског Закона о слободи вероисповијести, од крајa децембра протекле године, већ скоро два месеца сведоци смо досад невиђеног мирног грађанског отпора насртају на Српску православну цркву (СПЦ) у Црној Гори.

Скупштинска већина у Црној Гори је донела тај закон, чији је назив циничан када се има на уму његов садржај, упркос упозорењима да ће тиме изазвати велико незадовољство православних верника. Упозорења не само да су се обистинила него је народни револт превазишао сва очекивања.

Показало се да народ лакше може поднети повреду других права него повреду његове вере и светиња. Свенародном окупљању свакако је помогло мудро држање архијереја и свештенства СПЦ, које је помирљивим и хришћанским духом осујетило намере да се провокацијама изазову још веће поделе и компромитују протести верујућих.

Резултат: људи су се ослободили страха, литије су све масовније.

И не само то – у многим породицама и братствима Црне Горе превазиђене су деобе и замерке присутне од преломних година 1941. и 1948. године. Први пут у делу српског народа заједно корачају унуци и праунуци оба антифашистичка покрета, и партизанског и четничког.

Сада први пут негде, и то у пракси, можемо да говоримо о општесрпском помирењу и сабирању, што је велика тековина литија у Црној Гори! Оно што наши политичари нису знали да учине 75 година изнедрили су сами народ и наша Црква.

Пат позиција у Црној Гори у погледу усвојеног закона и даље је реалност, иако је у четвртак 13. фебруара дошло до састанка делегација Епископског савета СПЦ Црне Горе и владе те државе. Епископски савет је учешћем на састанку показао вољу за дијалогом, што је једино правилно. После састанка издато је саопштење, које је у међу верницима изазвало страхове због дела (можда лоше сроченог) текста: да Црква предлаже измене донетог закона, а не укидање (аброгацију) тог закона, што је захтев већине верника.

Први пут у делу српског народа заједно корачају унуци и праунуци оба антифашистичка покрета, и партизанског и четничког.

Страхови су свакако били продубљени и због чињенице да је истог дана, док је састанак још био у току, пренет интервју председника Мила Ђукановића агенцији Франс Прес, у којем се залаже за формирање Црногорске православне цркве, уз још неколико других екстремних ставова.

Као у подсмех разговорима, истог дана је објављен интервју са министром културе Црне Горе Александром Богдановићем и то под насловом „Црногорски закон ће бити спроведен“.

Бојазан је разумљива: на хришћански дух, добру вољу и искреност јерархије СПЦ је црногорски политички врх већ неколико пута узвратио изигравањем и обманом. Зато овај пут нико нема право на наивност. То је очито препознао и митрополит г. Амфилохије Радовић, који је на литији у Никшићу средином фебруара поручио:

„Надамо се да ће и ови који су доносили безакони закон, да ће тај закон уклонити да спасу образ Црне Горе, Владе Црне Горе, образ предсједника Црне Горе, образ ове државе“.

И то је једини правилан став: нема разговора о променама закона донетог без одговарајуће јавне расправе, већ се он мора опозвати у целини и затим поновно дефинисати.

Не сме се дозволити да СПЦ поново буде преварена: пре доношења новог закона морао би бити склопљен (и ратификован!) темељни уговор између СПЦ и Владе Црне Горе. Тек у том случају наша Црква би била заштићена од апетита садашњих недобронамерних власти Црне Горе.

Нема разговора о променама закона донетог без одговарајуће јавне расправе, већ се он мора опозвати у целини и затим поновно дефинисати.

Небитно је за СПЦ да ли у црногорском режиму постоје пукотине, мекши и тврђи ставови, односно да ли су различити ставови различитих актера (председника Црне Горе и председника владе) објављени истог дана, 14. фебруара, договорена представа за наивне или реалност.

СПЦ не може себи поново да дозволи ризик поверења у реч људи недостојних тог поверења. Поверење су они изиграли, убудуће се договор може склопити само уз чврсте и неколико пута проверене гаранције које обезбеђују слободе, миран верски живот, и имовину Српске православне цркве у Црној Гори.

Аутор:

Никола Милованчев

правник и публициста

Извор: /„Политика“, 26. фебруар 2010, стр. 20/