Udarili podmuklo kad je bilo najviše naroda

Desetoro nevinih ljudi poginulo je 30. maja 1999. kada je NATO raketirao most kod Varvarina. Troje mrtvih u prvom, sedmoro u drugom naletu na dan Svete Trojice

ZVALI su se: Sanja Milenković (16), Milan Savić (24), Vojkan Stanković (31), Zoran Marinković (33), Ratobor Simonović (38), Ružica Simonović (55), Milivoje Ćirić (66), Stojan Ristić (56), Tola Apostolović (74) i Dragoslav Terzić (68).

Neko je krenuo put porte Crkve Uspenja Presvete Bogorodice: slavila se Sveta Trojica, svečan dan za Varvarin. Neko, opet, do pijace, jer je nedelja pijačni dan u varoši. Svi stradali nedaleko od bogomolje 30. maja 1999. godine u NATO bombardovanju mosta na Velikoj Moravi.

– Naša Sanja je bila najmlađa žrtva na mostu, poginula je sa nepunih 16 godina – svedoči, za „Novosti“, Sanjin otac Zoran Milenković. – Bila je sjajna i nagrađivana učenica Matematičke gimnazije, živela je u Beogradu. Kada je počelo bombardovanje, doveli smo je u Donji Katun, da bismo je zaštitili dok se ne okonča agresija.

Tog dana je otišla sa drugaricama u šetnju, bile su na obredu u crkvi, a onda baš u 13 sati krenule kući preko mosta. Bile su na sredini u trenutku prvog raketiranja. Ipak, preživele su sve tri prvi udar, pa i moja Sanja. Neki trenutak kasnije, kada su ljudi već krenuli da pritrčavaju, ponovo su gađali most. Tako ranjena prebačena je do kruševačke bolnice, ali nije bilo nade.

Sa Milenkovićima je zajedno u bolu Živadinka Jovanović. Izgubila je sina, Milana Savića, samo osam godina starijeg od Sanje.

– Vraćala sam se sa pijace tog užasnog dana kada sam čula kako je pukla prva bomba – priča Živadinka. – Nisam videla mog Milana da trči prema mostu. Uvek je bio dobar. Pojurio je da pomogne kome treba. Onda su ubili i njega.

I Zoran Marinković (33),otac dvogodišnje devojčice iz sela Varvarin, imao je čisto i požrtvovano srce. Majku Milanku sreo je u gradu neposredno pre pogibije. Nisu slutili da će to biti njihov zadnji zagrljaj. Sledeća vest koju je Milanka čula je da su njenom sinu bombe otkinule levu stranu tela.

– Po kiši, snegu, ledu, najvećem suncu i zapari, ja uprtim svoje stvari i krenem na groblje, kod sina, i to će biti tako dok sam živa – kaže nam Milanka Marinković, koja je godinu dana pre sina, posle kraće bolesti, ostala i bez supruga Tomislava.

Brojni svedoci NATO zločina kod Velike Morave godinama već svedoče o ranama koje ne zaceljuju. Prisećaju se da su stakla na prozorima crkve popucala od siline detonacije. Pod krovom sada ima jedinstvenu fresku „Varvarinski mučenici“, koja prikazuje 10 žrtava zločina, kao 10 dobrih anđela čuvara Temnića. Među njima je prota Milivoje Ćirić (66).

– Svuda sam tražila oca, od crkve do Doma zdravlja i nazad, kod mosta, videla sam i da se našim autom prevoze ranjeni ljudi – priseća se za „Novosti“ Verica Ćirić, ćerka nesebičnog heroja u mantiji. – Znala sam da je u kapeli, kao što sam znala da nemaju snage da mi kažu šta se desilo. Kad sam ga ugledala, ležao je među drugim telima, kao da je kod kuće, kao da je živ…

U prvom raketiranju stradali su majka i sin, Ružica i Ratobor Simonović. Bili su u vozilu, već mrtvi, potonuli su u reku. Svake godišnjice Ružičin brat dolazi u Varvarin na tužan skup sećanja. Svedoči da je telo njegovog bratanca izvučeno iz vode tek petog dana nakon pogibije. Neutešne su ostale porodice Apostola Apostolovića, Stojana Ristića, Dragoslava Terzića.

– Vojkan je bio divan čovek, srećno oženjen, otac male devojčice, koju neretko nisam ni imao snage da pogledam kada mi je drug stradao – svedoči za „Novosti“ Goran Ćeličanin, prijatelj Vojkana Stankovića (31).

Senft (70). Sudbinu NATO bombardovanja delila je sa srpskim narodom, smelo noseći na reveru bedž sa oznakom „meta“.
– To je kasnije bio naziv moje knjige sa publikovanim svedočanstvima iz Varvarina, pričama porodica stradalih i preživelih i svedočanstvo o sudskom procesu koji je poveden pred međunarodnim sudovima – ispričala nam je Gabrijela Senft. – Obilazila sam unesrećene, otvorili su mi srce. Ja sam svoje njima zato poklonila zauvek.

Zahvaljujući Gabrijelinoj knjizi, svet je dobrim delom čuo za zločin: u prvom napadu poginule su tri osobe, a u drugom još sedam. Povređeno je 30 ljudi, među kojima 17 – teže. Procenjuje se da je u vreme vazdušnog napada samo kod crkve bilo više od 1.000 ljudi. Dan je bio vedar i teško da piloti nisu mogli da zapaze okupljeni narod. Blizu mosta, ubijenih i ranjenih ljudi, nije bilo vojnih ciljeva, već samo pijaca, crkva i kuće. Danas na svakoj od njih – crni barjak.

VENAC U RECI

Varvarin je tokom cele nedelje brojnim manifestacijama, izložbama, promocijama dela, turnirima obeležavao 20. godišnjicu stradanja. Danas je u osam sati liturgija u Crkvi Uspenja Presvete Bogorodice, a pomen je u podne, kod spomenika žrtavama. Đak generacije, po tradiciji, venac baca u reku koja se 30. maja 1999.godine jedva nazirala od tela i dima.

– Na mestu starog mosta nikao je novi most i ljudi kao i tada prolaze, ali svako ko prođe, vraća sećanje na ono što se dogodilo – predočava za „Novosti“ Violeta Čolaković, zamenik predsednika opštine. – Te slike se ne brišu, iako godine neumitno prolaze.

SUD ODBACIO

Godinama je trajala sudska bitka koju su nemački advokati vodili u ime žrtava i preživelih od 2001. godine. Ustavni sud Nemačke doneo je odluku o odbacivanju tužbe Varvarinaca za nadoknadu štete. Grupa građana nije mogla da krivično tuži državu zbog bombardovanja, pa je izabran jedini mogući način, opet, dovoljan da svet čuje istinu. Osnovni sud u Bonu, Viši sud u Kelnu, Savezni sud Karlsrue i na kraju, Ustavni sud Nemačke, čiju su odluku čekali još od 2006, nisu razumeli tu patnju.

PREŽIVELI RANE NOSE ZAUVEK

Predrag Milošević je u crkvu svratio da zapali sveću, ali je teško ranjen kada je krenuo do mosta: raznet kuk, deo noge, srednje uho, uništena oba slušna živca, postradala kičma.

– Leteo sam 10 metara, lečio se preko godinu dana, invalid sam 60 posto, šest centimetara mi je kraća noga – nabraja Miroslav Dakić, invalid od tragedije. – Niko se od nas nije oporavio od svega i mislim da nikad neće.

Autor: S. BABOVIĆ

Izvoir: VEČERNjE  NOVOSTI