Ж | Ž

Подијелите вијест (кликните на + за више опција):

У заробљеништву јели траву и кору дрвета

„Ево мене с Великог Ошљака, од ровова Великога рата. Ту су били багрдански положаји на којима је била Друга армија”.

Прадеда Милан Јовановић (Фото из породичног албума)
Прадеда Милан Јовановић
(Фото из породичног албума)

Овим речима дочекао нас је Милан Јовановић из Ловаца код Јагодине, шездесетосмогодишња старина, потомак јунака из балканских, Великог и Другог светског рата и осмо колено капетана Коче.

Његови прадедови, рођена браћа Микаило и Милан (по коме је и наш саговорник добио име), најпре су отишли у Први балкански рат, војевали и у другом, а пошто је, како Милан рече, „Шваба почео да бије”, наставили су да се боре и у Великом рату. Микаило је био у коњици, а Милан пешадинац. Микаило је заробљен када су прешли Саву и у ропству у Мађарској био је од 1914. до 1918. године.

Милан је рањен на Колубари и вратио се кући на опоравак. Међутим, комшија га је правио да „шумцима”, односно хајдуцима који нису отишли у рат, али који су Немце убијали у завичају, поправља оружје, јер је био ковач. Поново је мобилисан, али је он заробљен, па је и он отишао у ропство такође у Мађарској.

– Микаила сам запамтио, јер је живео 85 година. Милана нисам имао прилику да упознам, јер је напрасно преминуо 1942. године, јер су му сина, мог деду, Милорада, учитеља, капетана друге класе отерали у рат, па су га заробили у Македонији и преко Бугарске отерали за Немачку. Пошто је прадеда био у ропству, било га је жао што ће и његов син да прође те муке – вели деда Милан.

Имао је, каже, десетак година када му је Микаило причао о заробљеништву. Морали су много да раде, да ору коњима. Гладовали су, јер су Мађари сву храну давали за своју војску на фронту. Пасли су траву и ножићем дељали кору с дрвета не би ли заварaли глад. Много их је помрло од глади.

– Прадеда ми је причао и о борбама. Једном су сели да одморе кад је почела да их туче бугарска артиљерија. Поседали су на коње и кренули у галоп до првог врбака. Само што су се склонили, прадеда је видео да му је на месту на ком су се одмарали остала торба с комадом сланине и хлеба. Окренуо је кобилу Јелу и вратио се по торбу. Не силазећи с кобиле, држећи се за умкаш седла, савио се и у трку дохватио торбу. Имао је срећу да ниједна граната која је пала испред њега није експлодирала, а „палиле” су само оне које су га пребациле. Топови су само грували, а земља је летела око њега. Када је „слетео” у врбак, погледао је Јелу и видео да није била рањена. Срећом, ни он није био озлеђен – сећа се Милан прадедине приче.

Запамтио је, додаје, и Милију Стојановића, прадеду по мајци Божани, који је преминуо шездесетих година прошлог века. И он је био у балканским ратовима и Великом рату. Седам година није долазио кући. Прошао је албанску голготу, опорављао се на Крфу. Испричао му је и да су са Бугарима направили договор како не би изгинули док су ратовали из ровова. Договорили су се да пре бомбе баце камен, како би побегли. И једни и други су поштовали договор.

Аутор: Аутор: З. Глигоријевић

Извор: ПОЛИТИКА

Везане вијести:

Атлас Покоља

 
 

Подијелите вијест (кликните на + за више опција):

Помозите рад удружења Јадовно 1941. уплатом преко PayPal-a:

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани без упозорења.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Пратите нас на друштвеним мрежама: