У спомен-костурници нису кости имагинарних антифашиста него српских цивила

Милош Николић, чијег су дједа Јову убиле усташе другог дана православног празника Тројице 1943. године у Сребреници заједно са још 250 српских цивила, рекао је Срни да су комунистичке власти прикривале истину и прецизно дефинисање жртава овог злочина, иако је свима било познато да су јединице НДХ-а монструозно побиле српске цивиле на њиховим огњиштима.

Николић каже да се усташки злочин у Сребреници догодио 14. јуна 1943. године, односно други дан Тројчиндана, а у оближњем селу Залазје злочин је почињен дан касније, 15. јуна или трећи дан Тројица.

Он истиче да је познато да Тројчиндан није увијек истог датума, али да се у Сребреници „уобичајило“ да се помен жртвама усташког злочина обавља на тај велики православни празник и та се пракса наставља и ове године, те ће годишњица страдања бити обиљежена сутра иако се злочин догодио 14. и 15. јуна.

Николић наводи да му је о тим злочинима причала комшиница Милена Јовановић која је скривена гледала шта усташе раде, али је, на срећу, преживјела јер је нису открили. Усташе су све остале мјештане које су стигли свирепо убили.

„У Сребреници су усташе 14. јуна 1943. године, према њиховим писаним документима, убиле више од 155 српских цивила. Заједно са њима убијена је и породица једног Јевреја стоматолога и породица једног муслимана – предсједника суда у овом мјесту, који је био ожењен Српкињом“, испричао је Милош Николић, чији је дјед Јово са снахом Василијом и петочланом јеврејском породицом убијен у кући у којој он сада живи.

Убијена јеврејска породица, према Николићевим сазнањима, била је у сродству са књижевником Исаком Самоковлијом.

Николић истиче да је наредног дана у селу Залазје убијено још 97 Срба, а према неким подацима 107, међу којима 45 чланова породице Ракић, 16 Максимовића и 15 Драгичевића.

Он наводи да је Францетићев легионар, усташки сатник Јосип Корелец због погибије свог брата у борбама код Сребренице наредио да се изврши одмазда и предводио је масакрирање које су усташе, уз помоћ неких домаћих присталица, свирепо починиле над српским цивилима.

„Убијали су све Србе које су затекли у кућама. Страдале су комплетне вишечлане породице Стевановић, Крстић и друге. Убијено је пет чланова породице пекара Остоје Стевановића, као и 15 цивила из сребреничког села Брежани који су се тог дана затекли у Сребреници. Међу убијеним није био ниједан војник, а цивили су убијани монструозно на различите начине“, прича Николић.

Према његовим ријечима, плоче са именима настрадалих налазиле су се у сребреничкој цркви, али су у посљедњем рату полупане и нестале јер су тако потомци српских убица хтјели да избришу историјске чињенице и памћење о српском страдању на овом простору.

Николић наглашава да број и имена свих страдалих 14. јуна 1943. године на овом подручју никада нису тачно утврђени, јер то није био интерес комунистичког система, али се зна да је након Другог свјетског рата тај усташки официр осуђен у Загребу и кажњен неком симболичном затворском казном за злочин који је починио и убрзо ослобођен.

„Тијела убијених су накнадно сакупљена и била су бачена и дјелимично затрпана у јаму на локацији у близини данашње полицијске станице одакле је приликом изградње колектора дио посмртних остатака 1971. године пренесен у ову костурницу, а дио из других јама никада није пренесен и достојно сахрањен“, присјећа се Николић.

Након свирепог злочина почињеног у Сребреници, сљедећег дана, трећи дан Тројчиндана, усташе су направиле покољ и у српском сребреничком селу Залазје, гдје су убили и поклали више десетина мјештана.

Њихова тијела сахрањена су у спомен-костурницу у том селу поред које је још једна спомен-костурница погинулим Србима из Залазја и околине које су муслиманске снаге или потомци усташа побиле у посљедњем отаџбинском рату.

Према званичним подацима, у Сребреници и на Залазју прије 75 година убијено је 228 Срба, од којих је 80 дјеце, а према незваничним подацима, за та два дана у Сребреници и околним селима убијено је више од 250 српских цивила.

Николић истиче да су у Другом свјетском рату нестала сва српска села на ширем подручју сребреничке мјесне заједнице Сућеска, као што су Слатина, Липовац, Жедањско, Шушњари и још неки српски засеоци и њихова имања су након рата на мистериозан начин запосјели и присвојили муслимани, а за нестанак њихових власника никада нико није одговарао.

Према Николићевим ријечима, комунистичка власт је овај злочин занемаривала, жртве назвала припадницима антифашистичког отпора, иако се радило о српским цивилима који нису имали везе са било каквом идеологијом.

Цвијетин Максимовић, чији је дјед Богдан једини остао жив из те породице која је живјела на Залазју, а преживио је зато што није био у селу, јер је раније био одведен у заробљеништво у Њемачку одакле се вратио 1945. године и затекао уништено село, те сазнао да му је свих 16 чланови породице убијено.

„Aпсурдно је, али истинито, да се огњиште Максимовића није угасило, јер је мој дјед преживио с обзиром на то да је прије овог покоља био ухапшен и депортован у заробљеништво“, каже Цвијетин.

Према његовим ријечима, у спомен-костурници нису кости никавих имагинарних антифашиста, како је деценијама представљано, него Срба које су убиле усташе.

Максимовић је истакао да се ове жртве и злочини не смију заборавити и да су српска покољења дужна да се присјећају ових мученика, одају им пошту и чувају успомену на њихово страдање како би увијек подсјећале, јер се злочин из 1943. године поновио у Залазју и 1992. године и то треба памтити да се не би поновио.

Извор: СРНА

Везане вијести:

Усташе за један дан убиле више од 200 српских цивила