У славу јуначке Шајкашке

Уметност и часну историју Војводине, осталих делова Србије и Црне Горе, у Мошорину „саставила“ река Тиса

Река Тиса “саставила” је минулог викенда уметнике, историчаре и свештенике из Војводине, осталих делова Србије, као и Црне Горе, у малом месту Мошорин, на граници Бачке са Банатом – све у јуначку славу Шајкашке, како вековима зову ту знамениту област.

Осим СПЦ и историчара, две су организације поштовалаца злехуде историје и патриотске части Шајкашке – Удружење радника уметника Србије и Црне Горе са седиштем у Горњем Милановцу, који делују заједно без обзира на разлаз њихових држава, и Удружење Шајкаша “Вожд Ђорђе Стратимировић”. Његов рад је обновљен пре три године, по узору на такво отаџбинско друштво основано почетком 19. века, у каснијим временима забрањивано… Сада, достојанствено је прославило своју крсну славу, Пренос моштију Светог Николе.

Мошоринска уметничка колонија са изложбом дела познатих аутора из Војводине, Шумадије, са југа Србије, из Црне Горе, историјско сећање и литерарне вечери били су посвећени и жртвама масовног злочинa из 1942. кад су мађарски фашисти током злогласне “Новосадске рације”, на православни Божић у овом крају побили много Срба. Само њих 36 бацили су у бунар уз Храм Св. Николе, кога је живописао Урош Предић, иначе, задужбину проте Светозара Влашкалића, кога су такође убили, са још 13 свештеника… Посвећена је и старинама Мошорина из 1700. године пре нове ере, археолошки доказаним, те војвођанском “Косовском боју” од пре 166 година.

– Без те битке и херојства Шајкашког батаљона, тешко би данас било Срба у Војводини. Из Шајкашке се за време аустроугарске владавине над њом, у Украјину, део тадашње царске Русије, на њен исток где се данас нажалост ратује, преселило 100.000 Срба. Основали су градове Новосрбију, Белу Србију, Славјаносербск, тамо се неки градови и данас зову Мошорин, Суботица, Панчево, Вршац – објашњава протојереј Бошко Маринков, старешина Храма Силаска Светог духа на апостоле, здања из 1788. које као драгоценост чува Завод за заштиту споменика културе Србије и Храма Светог Николе, који ће постати манастир. Том светилишту, Удружење радника уметника поклонило је светињу – украсни камен који је био део прве српске штампарије, средњовековне, на Галичу изнад Горњег Милановца.

Петар Ђурђев, директор Архива Војводине, истиче да је Шајкашка увек била на челу српске борбе за слободу.

– СПЦ, прибежиште у злим временима, сачувала је сеђање на Шајкаше, наше претке. Сећајмо их се, идимо њиховим утабаним стазама – поручује Ђурђев.

ЗАВЕТ НОВИХ ШАЈКАША

Песма оца Бошка Маринкова “Ја, Шајкаш, у глини рођен и реком Тисом задојен” је завет нас, нових Шајкаша, чувара заслуга наших претходника, те гвоздене песнице ослобођења Срба. Шајкашка је дуго чекала на буђење тог успаваног срца и дизање барјака – кажу Лазар Несторовић, председник Удружења Шајкаша и чланови почасне гарде Братислав Кремић, Петар Бачковић, Светозар Батић, Лазар Ђурковић, Игор Чутурилов, Драган Ђурђевић и Велимир Бабић.

Милорад БОШЊАК; вечерње НОВОСТИ