„Turski gambit“

Izvesni mađarski intelektualac, Bela Hamvaš, je pisao da poznanje sveta leži u razumevanju njegovih analogija a ne njegovih antagonizama. Tako se i ponekad događaji iz svakodnevnog života, ali i politike, međunarodnih odnosa mogu gledati kroz prizmu sličnosti ili čak i déjà vu-a (već viđenog). Vodeći se daljom analogijom, ako je Zbignjev Bžežinski svet nazvao „šahovskom tablom“, da li smo 24.11.2015. godine bili svedoci „gambita“?

Izvesni mađarski intelektualac, Bela Hamvaš, je pisao da poznanje sveta leži u razumevanju njegovih analogija a ne njegovih antagonizama. Tako se i ponekad događaji iz svakodnevnog života, ali i politike, međunarodnih odnosa mogu gledati kroz prizmu sličnosti ili čak i déjà vu-a (već viđenog). Aktuelni odnosi Rusije i Turske imaju svoje analogne primere iz zajedničke istorije ove dve zemlje, a o jednoj njihovoj epizodi govori i roman „Turski gambit“. „Turski gambit“ je naslov krimi-romana koji potpisuje autor pod pseudonimom Boris Akunjin. Sam naslov je aluzija na potez u šahu, kada se, radi ostvarivanja strateške prednosti, protivniku  žrtvuje, podmeće (italijanski – gambeto), figura manjeg značaja. Radnja je smeštena u vreme Rusko-Turskog rata (1877-1878) i opisuje događaje sa same linije fronta i prikazuje nadmetanje turske obaveštajne i ruske kontra-obaveštajne službe. Ideja koja je nosilac celog romana, jeste da se Rusiji kao mamac nudi Turska, kako bi svu svoju snagu iscrpljivalala ostvarujući „vekovnu nedostižnu težnju ruskih careva“, oslobađanje Konstantinopolja i zauzimanje Bosfora i Dardanela. Za to vreme na delu je tajni sporazum Britanije i Austro-ugarske, u kojem stoji da će strane potpisnice u slučaju ulaska ruskih trupa u Istanbul, momentalno otpočeti rat protiv Rusije, odnosno britanska flota će blokirati rusku Crnomorsku flotu, a Austro-Ugarska vojska će preći Dunav i udariti u Rusku liniju fronta sa leđa. Turskoj je u datom slučaju namenjena jedna vrsta sira u mišolovci, jer turski špijun svesno žrtvuje Tursku i nudi ruskom generalu Sobeljevu (lik rađen po uzoru na gen. Skobeljeva, „Belog generala“) da zauzme Istanbul iz pravca San Stefana s` obzirom da u samoj prestonici nema jakih turskih trupa. Na kraju, umešnošću glavnog lika Erasta Fandorina, cela zavera biva otkrivena i turski špijun – Anvar Efendija izvršava samoubistvo. Vodeći se daljom analogijom, ako je Zbignjev Bžežinski svet nazvao „šahovskom tablom“, da li smo 24.11.2015. godine bili svedoci „gambita“?

Obaranje ruskog avionana nebu iznad provincije Latakija u Siriji, je događaj koji za nekoliko godina može da bude prepoznat kao događaj koji je uveo svet u fazu „konačnog obračuna“. Sada je već izvesno da se radilo o klasičnom aktu agresije, da ruski avion nije narušio vazdušni prostor Turske i da su ga dva lovca F-16 čekala u zasedi. Odluka da bude oboren doneta je znatno ranije. Postavlja se pitanje, zbog čega? Pre svega, Rusija je svojom intervencijom u Siriji znatno narušila planove arhitekata projekta „Veliki Bliski istok“. Ona je svojom intervencijom spustila rampu na talas „arapskog proleća“ koji je trebalo da dovede do „azijskog leta“ i direktnog ugrožavanja granica same Ruske Federacije. Svrgavanje Asada, trebalo je da bude pretposlednja faza pre destabilizacije prilika u Iranu i paralelno u Centralnoj Aziji. Šiitski polumesec koji je počeo da se reintegriše na prostoru Irana, Iraka, Sirije i Libana bio je viđen za pomračenje upravo na prostoru Sirije. To bi ozbiljno ugrozilo ruske interese u Mediteranu i dovelo bi do istiskivanja svakog ruskog uticaja iz prostora „toplih mora“. Crnomorska flota faktički bi ostala zarobljena u luci u Sevastopolju, i ceo poduhvat vraćanja Krima u sastav Rusije ostao bi bez velikog pomorskog strateškog značaja. Tako da je Rusija, shvatajući kakva joj opasnost preti, svojom jasno definisanom spoljnom politikom i demonstracijom obnovljene geopolitičke moći stupila u odbranu svojih strateških interesa u Siriji, a samim tim i u Mediteranu, i na taj način bacila u vodu planove, kako svetskih, tako i regionalnih sila. A jedna od onih čiji su planovi morali na reviziju, jeste Turska.

Zemlja koja u poslednjih nekoliko decenija beleži značajnu ekspanziju svoje političke, vojne, ekonomske, kulturološke moći. Zemlja koja je istočni čuvar NATO-a i zemlja sa megalomanskim ambicijama ne samo na prostoru Bliskog istoka, već i šire. O tome piše i sadašnji turski predsednik vlade, Ahmet Davotoglu, nekadašnji ministar spoljnih poslova, u svojoj knjizi „Strategijske dubine“. U toj knjizi on percipira celokupan prostor nekadašnje Otomanske imperije kao prostor u kojem Turska ima legitimno pravo da projektuje svoju moć. Bez ustručavanja se govori o povratku Turske na te prostore, te mnogi sa pravom kritikuju takvu politiku kao politiku neo-osmanizma. U vođenju takve politike jednu od ključnih pozicija zauzima Sirija. U doktrini Davotoglua „nula problema sa susedima“ razrađena je koncepcija mirnih i prijateljskih odnosa sa državama sa kojima se graniči Turska, a naročito sa državama kao što su Sirija i Irak. Ta koncepcija je „arapskim prolećem“ ozbiljno dovedena u pitanje, najviše zahvaljujući ponašanjem same Turske. Turska se u tom procesu nije libila da otvoreno podržava islamističke struje koje su rušile sekularne režime na širokom prostoru od Magreba do Levanta. Flagrantan primer je podrška „Muslimanskom bratstvu“ u Egiptu i otvoreno protivljenje Turske dolasku na vlast sadašnjeg egipatskog predsednika Mohameda El Sisija. Takvim ponašanjem Turska se našla u ćorsokaku. Suočena sa gorućim unutrašnjim problemima kao što su nerešeno kurdsko pitanje, koje je Turska po svemu sudeći htela da reši stvaranjem Kurdske države u Iraku pod svojim tutorstvom i stavljanjem pod kontrolu turske Kurde, tako što bi ih vezala za irački Kurdistan, i problemima sa unutrašnjim uređenjem društva, odnosno sa sve većim podelama u samom turskom društvu na liniji islamizam-sekularizam. I dalje se vodi tihi rat između glavnog protivnika turskog predsednika Erdogana i Fetulaha Gulena, teologa, i njegovog pokreta Kismet za koji se smatra da ima snažno izgrađene pozicije u turskim državnim strukturama, pre svega pravosuđu. U takvoj situaciji, svi Turski planovi vezani za rekonfiguraciju Bliskog istoka i pozicioniranje Turske kao lidera muslimanskog sveta, odnosno za stvaranje modernog kalifata kao u vreme Otomanske imperije, dovedeni su do kraha. Turskoj je preko potreban bio neprijatelj, koji će homogenizovati tursko društvo i koji će sačuvati poziciju vladajućih struktura u Turskoj. Nije se dugo čekalo i on je pronađen u Rusiji, vekovnom strateškom suparniku.

Pitanje je samo da li je Turska sama odlučila da se otvoreno suprostavi Rusiji ili je imala pomoć prijatelja „preko okeana“? Koliko god Erdogan bio svojeglav i koliko god vodio samostalnu politiku u okviru NATO-a, tražeći od saveznika da uvažavaju interese Turske, gotovo je nemoguće da je na svoju ruku odlučio da zemlju, članicu NATO-a, dovede na rub oružanog sukoba sa nuklearnom silom kakva je Rusija. Ako se vratimo na početak teksta, možemo doći do zaključka, da je neko želeo da odigra „Turski gambit“. Neko, čiji su interesi kao vodeće svetske supersile dovedeni u pitanje. Neko, kome je bačena rukavica u lice i neko čiji je „kraj istorije“ produžen buđenjem medveda iz Sibira. Taj neko, je očigledno prepoznao današnju Tursku kao idealnu večeru za medveda, nadajući se da će na toj večeri medved skršiti zube i da će se ponovo vratiti u svoju šumu i dubok san. Destabilizovana Turska, sa rukovodstvom koje sve manje razmišlja racionalno, trebala je da bude zamka u koju bi upala ponovo osnažena Rusija, namećući joj se kao lagan plen i kao idealna prilika za konačno „ostvarenje vekovne težnje ruskih careva“. Na svu sreću rusko rukovodstvo prozrelo je namere Turske i njenih „prijatelja“, pa otud i izjava ruskog premijera Dmitrija Medvedeva koji je nedavno izjavio da je Rusija odlukom da ne odgovori recipročno na čin agresije, kakav je bio obaranje aviona, izbegla pokušaj uvođenja u rat sa nesagledivim posledicama. Jer u ovom trenutku, poslednje što treba Rusiji je otvaranje trećeg fronta, pored onih u Ukrajini i Siriji. To bi nesumnjivo dovelo do strateške prenapregnutosti Rusije i otvorilo potencijal za pokretanje „četvrtog fronta“ (kako ga naziva Aleksandar Dugin) u samoj Rusiji i izazvalo njenu unutrašnju destabilizaciju.

I ovde se ponovo vraćamo na početak teksta i analogije. Naime, neki ruski naučni delatnici, kao što je Igor Panarin, spoljne razloge za izbijanje ruske revolucije 1917. vide u planovima koje je Carska Rusija imala po pitanju zauzimanja Istanbula i moreuza Bosfora i Dardanela. Takvi planovi upalili su crvene lampice na Zapadu, pre svega u Londonu, i doneta je odluka o organizovanju revolucije koja je to trebala da spreči. Dalje zalazeći u prošlost, nailazimo na Krimski rat, vođen protiv Rusije od strane vodećih evropskih sila toga doba, na strani Turske, u cilju izbacivanja Rusije sa Krima kao placdarma sa kog se vrši pritisak na južnog suseda. Jednostavno, kada god je Rusija bila blizu ostvarenja svojih vekovnih težnji, a neki će reći i ispunjavanju drevnih proročanstava o oslobađanju Konstantinopolja, u tome je bila onemogućivana na razne načine.

Danas, 2015. godine ponovo je Konstantinopolj u centru pažnje. Rusija ovog puta nije nasela na „Turski gambit“, ali Rusija i dalje pamti da poslednja liturgija u Konstantinopolju nije završena i zna da će doći dan kada „mermerni car neće više čekati, da se jedno jutro iz Bosfora, pojavi svetlo sunce izgubljene slobode. O slavnog li dana!“

Izvor: Srpski Akademski Krug