„Турски гамбит“

Извесни мађарски интелектуалац, Бела Хамваш, је писао да познање света лежи у разумевању његових аналогија а не његових антагонизама. Тако се и понекад догађаји из свакодневног живота, али и политике, међународних односа могу гледати кроз призму сличности или чак и déjà vu-а (већ виђеног). Водећи се даљом аналогијом, ако је Збигњев Бжежински свет назвао „шаховском таблом“, да ли смо 24.11.2015. године били сведоци „гамбита“?

Извесни мађарски интелектуалац, Бела Хамваш, је писао да познање света лежи у разумевању његових аналогија а не његових антагонизама. Тако се и понекад догађаји из свакодневног живота, али и политике, међународних односа могу гледати кроз призму сличности или чак и déjà vu-а (већ виђеног). Актуелни односи Русије и Турске имају своје аналогне примере из заједничке историје ове две земље, а о једној њиховој епизоди говори и роман „Турски гамбит“. „Турски гамбит“ је наслов крими-романа који потписује аутор под псеудонимом Борис Акуњин. Сам наслов је алузија на потез у шаху, када се, ради остваривања стратешке предности, противнику  жртвује, подмеће (италијански – gambeto), фигура мањег значаја. Радња је смештена у време Руско-Турског рата (1877-1878) и описује догађаје са саме линије фронта и приказује надметање турске обавештајне и руске контра-обавештајне службе. Идеја која је носилац целог романа, јесте да се Русији као мамац нуди Турска, како би сву своју снагу исцрпљивалала остварујући „вековну недостижну тежњу руских царева“, ослобађање Константинопоља и заузимање Босфора и Дарданела. За то време на делу је тајни споразум Британије и Аустро-угарске, у којем стоји да ће стране потписнице у случају уласка руских трупа у Истанбул, моментално отпочети рат против Русије, односно британска флота ће блокирати руску Црноморску флоту, а Аустро-Угарска војска ће прећи Дунав и ударити у Руску линију фронта са леђа. Турској је у датом случају намењена једна врста сира у мишоловци, јер турски шпијун свесно жртвује Турску и нуди руском генералу Собељеву (лик рађен по узору на ген. Скобељева, „Белог генерала“) да заузме Истанбул из правца Сан Стефана с` обзиром да у самој престоници нема јаких турских трупа. На крају, умешношћу главног лика Ераста Фандорина, цела завера бива откривена и турски шпијун – Анвар Ефендија извршава самоубиство. Водећи се даљом аналогијом, ако је Збигњев Бжежински свет назвао „шаховском таблом“, да ли смо 24.11.2015. године били сведоци „гамбита“?

Обарање руског авионана небу изнад провинције Латакија у Сирији, је догађај који за неколико година може да буде препознат као догађај који је увео свет у фазу „коначног обрачуна“. Сада је већ извесно да се радило о класичном акту агресије, да руски авион није нарушио ваздушни простор Турске и да су га два ловца Ф-16 чекала у заседи. Одлука да буде оборен донета је знатно раније. Поставља се питање, због чега? Пре свега, Русија је својом интервенцијом у Сирији знатно нарушила планове архитеката пројекта „Велики Блиски исток“. Она је својом интервенцијом спустила рампу на талас „арапског пролећа“ који је требало да доведе до „азијског лета“ и директног угрожавања граница саме Руске Федерације. Свргавање Асада, требало је да буде претпоследња фаза пре дестабилизације прилика у Ирану и паралелно у Централној Азији. Шиитски полумесец који је почео да се реинтегрише на простору Ирана, Ирака, Сирије и Либана био је виђен за помрачење управо на простору Сирије. То би озбиљно угрозило руске интересе у Медитерану и довело би до истискивања сваког руског утицаја из простора „топлих мора“. Црноморска флота фактички би остала заробљена у луци у Севастопољу, и цео подухват враћања Крима у састав Русије остао би без великог поморског стратешког значаја. Тако да је Русија, схватајући каква јој опасност прети, својом јасно дефинисаном спољном политиком и демонстрацијом обновљене геополитичке моћи ступила у одбрану својих стратешких интереса у Сирији, а самим тим и у Медитерану, и на тај начин бацила у воду планове, како светских, тако и регионалних сила. А једна од оних чији су планови морали на ревизију, јесте Турска.

Земља која у последњих неколико деценија бележи значајну експанзију своје политичке, војне, економске, културолошке моћи. Земља која је источни чувар НАТО-а и земља са мегаломанским амбицијама не само на простору Блиског истока, већ и шире. О томе пише и садашњи турски председник владе, Ахмет Давотоглу, некадашњи министар спољних послова, у својој књизи „Стратегијске дубине“. У тој књизи он перципира целокупан простор некадашње Отоманске империје као простор у којем Турска има легитимно право да пројектује своју моћ. Без устручавања се говори о повратку Турске на те просторе, те многи са правом критикују такву политику као политику нео-османизма. У вођењу такве политике једну од кључних позиција заузима Сирија. У доктрини Давотоглуа „нула проблема са суседима“ разрађена је концепција мирних и пријатељских односа са државама са којима се граничи Турска, а нарочито са државама као што су Сирија и Ирак. Та концепција је „арапским пролећем“ озбиљно доведена у питање, највише захваљујући понашањем саме Турске. Турска се у том процесу није либила да отворено подржава исламистичке струје које су рушиле секуларне режиме на широком простору од Магреба до Леванта. Флагрантан пример је подршка „Муслиманском братству“ у Египту и отворено противљење Турске доласку на власт садашњег египатског председника Мохамеда Ел Сисија. Таквим понашањем Турска се нашла у ћорсокаку. Суочена са горућим унутрашњим проблемима као што су нерешено курдско питање, које је Турска по свему судећи хтела да реши стварањем Курдске државе у Ираку под својим туторством и стављањем под контролу турске Курде, тако што би их везала за ирачки Курдистан, и проблемима са унутрашњим уређењем друштва, односно са све већим поделама у самом турском друштву на линији исламизам-секуларизам. И даље се води тихи рат између главног противника турског председника Ердогана и Фетулаха Гулена, теолога, и његовог покрета Кисмет за који се сматра да има снажно изграђене позиције у турским државним структурама, пре свега правосуђу. У таквој ситуацији, сви Турски планови везани за реконфигурацију Блиског истока и позиционирање Турске као лидера муслиманског света, односно за стварање модерног калифата као у време Отоманске империје, доведени су до краха. Турској је преко потребан био непријатељ, који ће хомогенизовати турско друштво и који ће сачувати позицију владајућих структура у Турској. Није се дуго чекало и он је пронађен у Русији, вековном стратешком супарнику.

Питање је само да ли је Турска сама одлучила да се отворено супростави Русији или је имала помоћ пријатеља „преко океана“? Колико год Ердоган био својеглав и колико год водио самосталну политику у оквиру НАТО-а, тражећи од савезника да уважавају интересе Турске, готово је немогуће да је на своју руку одлучио да земљу, чланицу НАТО-а, доведе на руб оружаног сукоба са нуклеарном силом каква је Русија. Ако се вратимо на почетак текста, можемо доћи до закључка, да је неко желео да одигра „Турски гамбит“. Неко, чији су интереси као водеће светске суперсиле доведени у питање. Неко, коме је бачена рукавица у лице и неко чији је „крај историје“ продужен буђењем медведа из Сибира. Тај неко, је очигледно препознао данашњу Турску као идеалну вечеру за медведа, надајући се да ће на тој вечери медвед скршити зубе и да ће се поново вратити у своју шуму и дубок сан. Дестабилизована Турска, са руководством које све мање размишља рационално, требала је да буде замка у коју би упала поново оснажена Русија, намећући јој се као лаган плен и као идеална прилика за коначно „остварење вековне тежње руских царева“. На сву срећу руско руководство прозрело је намере Турске и њених „пријатеља“, па отуд и изјава руског премијера Дмитрија Медведева који је недавно изјавио да је Русија одлуком да не одговори реципрочно на чин агресије, какав је био обарање авиона, избегла покушај увођења у рат са несагледивим последицама. Јер у овом тренутку, последње што треба Русији је отварање трећег фронта, поред оних у Украјини и Сирији. То би несумњиво довело до стратешке пренапрегнутости Русије и отворило потенцијал за покретање „четвртог фронта“ (како га назива Александар Дугин) у самој Русији и изазвало њену унутрашњу дестабилизацију.

И овде се поново враћамо на почетак текста и аналогије. Наиме, неки руски научни делатници, као што је Игор Панарин, спољне разлоге за избијање руске револуције 1917. виде у плановима које је Царска Русија имала по питању заузимања Истанбула и мореуза Босфора и Дарданела. Такви планови упалили су црвене лампице на Западу, пре свега у Лондону, и донета је одлука о организовању револуције која је то требала да спречи. Даље залазећи у прошлост, наилазимо на Кримски рат, вођен против Русије од стране водећих европских сила тога доба, на страни Турске, у циљу избацивања Русије са Крима као плацдарма са ког се врши притисак на јужног суседа. Једноставно, када год је Русија била близу остварења својих вековних тежњи, а неки ће рећи и испуњавању древних пророчанстава о ослобађању Константинопоља, у томе је била онемогућивана на разне начине.

Данас, 2015. године поново је Константинопољ у центру пажње. Русија овог пута није насела на „Турски гамбит“, али Русија и даље памти да последња литургија у Константинопољу није завршена и зна да ће доћи дан када „мермерни цар неће више чекати, да се једно јутро из Босфора, појави светло сунце изгубљене слободе. О славног ли дана!“

Извор: Српски Академски Круг