Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
Spanish
Од тог огњеног, крвавог лета нема ко да ме дочека радошћу, загрљајем и сјајем ока испод мараме.
Пиш: Цвијета Радић
Да није било оне огњене среде, оне давне, крваве године, за Тројице би се и моји окупили на оној страни поља која се завлачи под листопаде Голије.
Дошли би Владини унуци, Рајкови, Драгињини, Марини, Милојкови…
Можда би нас Јово чекао на прагу, ослоњен на штап, шкиљећег, старачког погледа упртог у мутну даљину из које долази звук наших аутомобила. И, како је ред и обичај, гоњени чежњом сродничком, љубили би се и грлили са танком влагом у очима и устрепталим срцем. Утркивали би се ко ће пре доћи до речи, постављали би питања о животу, о онима који нису могли доћи…
Причали би свако о себи и својој муци и радости, ми тамо у даљини, а они овде, на прагу за који знамо од кад знамо за свој род. Чудили би се како деца за годину израстоше, пребројавали би новорођене унуке, распитивали се ко ће ове јесени у род довести невесту и која се наша цура спрема да обрадује нови дом. Пропитали би се ко је где у школи и какав је ђак, понудили ако треба нека помоћ за школовање у даљини…
Свакако би, пре славља, отишли на гробове наших драгих: Јове, Марте, Митра, Душанке, Анице, Боже… Свако би имао своја два метра земље и над њом споменик. Запалили би свећу, почупали досадно корење које се стисло уз сам споменик…
Сутрадан, ујутро, кренули би врбичкој цркви, да прославимо црквену славу како доликује. У порти би се окретало јагње на ражњу, пијуцкала босанска мекана шљива, непци се радовали ливањским укусима.
А после Литургије свакако би се разлегла песма крајишка, мушка и женска „на суво“ и заиграло „глуво“. Зачикавали би се, можда и бацали камена с рамена, не ради надметања већ ради присећања, шале и радости. Орили би се кроз шуме и ливаде голијске звонки гласови: Вујановића, Ерцега, Црногораца, Милутина, Росића, Козомора, Петровића, Радоја, Шуњки, Радића, Митровића…
Дошли би и пријатељи из околних села. Ех, какав би то сабор био! Деце би била пуна порта. Нека би навијала за своје који се надмећу, нека се јурила и скривала под обронцима Голије, нека се и сама опробала у вештинама, а нека би се стидљиво стискала уз материну сукњу збуњена толиком гужвом и вревом…
И тако до вечери. Све док Сунце не склизне за Динару и лагани мрак се, лоповски тихо, дошуња преко поља.
А, сутрадан, срца треперавог од неког чудног задовољства, паковали би се кући. Док би се опраштали невеста би испод стуснутог пазуха извукла плетене терлуке и гурнула нам у руке срамежљивим шапатом „нуде, требаће за зиму“! А онда бу уследиле опроштајне: „срећан вам пут и не чекајте позив, дођите кад год можете“; „И вама останак, и јавите ако шта треба“…
Тако би било да није било оне среде која је пресекла њих бивше и зауставила рађање будућих.
Тада је неко одлучио да нисмо потребни њима, ни свету, ни себи самима. Одлучио и учинио. Никада после ни кајања, ни извињења, ни молбе за опроштај. Чак ни признања иако сви све знамо. И имена и презимена и поглед и страх и крик и нож и ланац и безгробна тела по јамама и стратиштима…
Све се зна! Свако од нас и свако од њих зна.
Због тих што не знају за кајање и молбу за опрост ја никад нисам била за Тројице у Врбици. Код кога ћу?
Од тог огњеног, крвавог лета нема ко да ме дочека радошћу, загрљајем и сјајем ока испод мараме.
Могу само да замишљам, пребројавам, маштам, да у својим сновима видим њихове ликове и нове куће и измишљам радост сусрета…
Од истог аутора:
Цвијета Радић: ТАКО И КОД МОЈИХ ПРЕКО
