Tri kritike „Dare“ na IMDB

Neki pronicljivi filmski gledaoci mogli bi da odbace film „Dara iz Jasenovca“ kao kurs u Holokaustu 101, filmu koji je možda pravljen prvenstveno za 40% Amerikanaca koji nikada nisu čuli za Holokaust i one koji bi mogli biti poštovaoci nacističkih logora za istrebljenje, kao oni koji su pokušali puč u našem glavnom gradu (prim. neredi u Vašingtonu 2021.).

Međutim, film Predraga Antonijevića jedinstven jer prikazuje karakter koncentracionih logora NDH, zemlje koju su stvorili ultranacionalistički, rasistički, ksenofobični, antisemitski, antiromski, antisrpski pripadnici ustaškog režima.

Original: Reviewed for Shockya.com & BigAppleReviews.net linked from Rotten Tomatoes by: Harvey Karten

Reditelj Antonijević (rođen u Nišu, Srbija, Jugoslavija 1959.) čiji je film „ Breaking at the Edge“ horor o ženi čije nerođeno dete može biti ubijeno, a da se ne osveti za natprirodni entitet, sada poprima daleko veći horor nego onaj koji pogađa samo jednu osobu. Ovaj film se, međutim, zasniva na istinitim događajima. Pritom personalizuje priču fokusirajući se delimično na Daru (Biljana Čekić) u njenom debitantskom nastupu kao desetogodišnjakinje, odlučne ne samo da preživi teror koncentracionog logora, već i da sačuva svog malog brata Budu Ilića od samog pakla.

A pakao teško da može biti stravičniji od velikog koncentracionog logora Jasenovac, jedinog logora uspostavljenog nezavisno od nemačke kontrole tokom rata, iako nemački savetnici posećuju logor da posavetuju ustaške komandante. Kada se jedan Nemac zapita zašto se ustaše ne koncentrišu na „samo Jevreje i Rome“, kaže mu se da su ostali tamo zatvoreni samo zato što su „Srbi“. Ovo se uklapa u nacističku ideologiju- u ovom slučaju da se čistoća hrvatske krvi mora sačuvati po svaku cenu.

Čovek može dobro da zamisli da je Nataša Drakulić, koja je napisala priču, imala za cilj da pokaže da je logor Jasenovac bio još brutalniji od Aušvica, jer su zatvorenici ne samo radno izrabljivani do smrti, već su ih zapovednici logora radosno ubijali – uključujući i žene koje nisu ništa manji sadisti nego muškarci. Primera ima na pretek.

Tokom igre muzičkih stolica, na koju su muzičari-zatvorenici Srbi upućeni da sviraju srpsku narodnu pesmu, komandant bi podigao ruke da zaustavi muziku. Zatvorenik koji ostane bez stolice, biva ubijen. Tada se oduzimaju dve stolice – zabava i igre. Dvojicu nesrećnika bivaju ubijena zabadanjem noža u vrat. Konačno, svi „pobednici“ postaju gubitnici, ubijeni, kao da hrvatski oficiri igraju video igru.

Druga metoda ubijanja uključuje pucanje u svakog ko pokuša da pobegne, trčeći prema reci koja bi zarobljenika odvela na sigurno. Gomila dece odvedena je u podrum, u koji bi Hrvat ubacio konzervu otrovnog gasa. Kapoi (prim. logoraši koji od uprave logora dobijaju pravo da učestvuju u komandi nad ostalim logorašima) pomažu, baš kao što su to činili u logorima koje su vodili Nemci. Oni vode spiskove imena i predaju odabrane ljude.

Dok ovo traje, desetogodišnja Dara mora da nauči da bude jaka. Odlučna je da zaštiti svog malog brata koliko i da ostane živa, spremna da da svoj život. Sve kako bi osigurala sigurnost dečaka.
Aktivnosti zatvorenika u logoru poput mlevenja kukuruza, hranjenje svinja služe kako bi se pokazalo šta su sve radili logoraši i da bi ličilo kao da nešto rade pre ubistava, a ceo film vas pogađa opasnostima ultra-nacionalizma.

Ogromna je zasluga glumačke ekipe sastavljene i od neprofesionalnih glumaca, ali koje je reditelj pripremio da izvedu sve što se od njih traži.  

Original: Ray Lobo- filmthreat.com

Ekstremne situacije izvitoperuju naša iskustva. Kada ste zatvorenik u logoru za istrebljenje, nema beznačajnih akcija. Svaka akcija je delikatna egzistencijalna odluka da se preživi dan, preživi sledeći minut; svaki korak postaje monumentalan. Te akcije postaju još izazovnije kada se vaša porodica nalazi u istom logoru smrti kao i vi. Dara iz Jasenovca prikazuje teškoće sa kojima se suočava mlada devojčica dok pokušava da preživi logor za istrebljenje, štiteći svog bebu brata.

Predrag Antonijević, radeći po scenariju Nataše Drakulić, pridružuje se dugačkom spisku reditelja koji su pokušali da uhvate užas mnogih logora smrti koji su Evropu prošarali tokom Drugog svetskog rata. Ovi logori za istrebljenje pokušali su potpuno masovno istrebiti Jevreje, članove LGBT zajednice, osobe sa invaliditetom, Rome, komuniste i sve koji su se protivili fašizmu. Dara iz Jasenovca fokusira se na logore koje su osnovali hrvatski nacistički saradnici u pokušaju da unište Srbe i antifašiste (jugoslovenske partizane).

Uvodna sekvenca filma prikazuje hrvatske seljane koji gledaju kako Srbi prisilno ukrcavaju u vozove. Nadrealni prikaz ovih ljudi kako marširaju deluje duboko uznemirujuće. Ovo je podsetnik da zlo čine i oni koji čine zla i oni koji ne čine ništa da bi zlo sprečili (hrvatski seljaci). Ljudska degradacija ne poznaje granice unutar logora, zatvorenici moraju sahranjivati mrtve, uključujući članove sopstvenih porodica, a majke koje očajnički protestuju protiv odvajanja od svoje dece bivaju ubijane.

„Film prikazuje poteškoće sa kojima se suočava mlada devojčica dok pokušava da preživi logor za istrebljenje …“

Film je izvrsno snimljen. Svetlost prekrasno osvetljava glumce nastanjene u mračnom okruženju. Kao mala Dara, Biljana Čekić, nosi strahote ere na svom melanholičnom licu, a istovremeno se vidi i njena odlučnost da pomogne svom malom bratu da preživi kamp. Ostatak glumačke ekipe efektivno prenosi tu degradaciju života u logoru, ali i volju za životom.

Ako postoji mrlja u filmu, to je prikaz hrvatskih fašista koji upravljaju logorima. Sigurno je, istorijski gledano, da su fašisti, posebno oni koji su bili zaduženi za logore smrti, bili neko ko je se prilično zadovoljavao nasiljem. Međutim, ovde prikazani fašisti su crtano zli. Scene, u kojima fašisti udobno večeraju dok ubijaju zatvorenike i u kojima teraju pritvorenike da igraju sadističku igru muzičkih stolica, prelaze granice verodostojnosti. Iako moramo priznati da istorijski zapisi dokumentuju mnoga sadistička dela upravnika logora, ove scene su mogle biti verodostojnije da fašisti nisu prikazani na tako jednodimenzionalni gmazovski način.

Na kraju, Dara iz Jasenovca uspeva kada se fokusira na sitne detalje. Svakodnevne tehnike preživljavanja, te prikazivanje reobrazovanja pravoslavne srpske dece u skladu sa katoličkom praksom Hrvata. Sve ovo čini jedinstvenu Priču o Drugom svetskom ratu vrednu gledanja.

Davanje ove priče specifičnom geografskom kontekstu pomaže gledaocima da razumeju potpuni animozitet između Srba i Hrvata koji je bio «stavljan pod tepih» u godinama SFRJ i koji će kasnije eksplodirati devedesetih.

Dara iz Jasenovca služi kao ubedljiva ljudska drama u obrazovanje o Drugom svetskom ratu, obrazovanju o balkanskim sukobima poslednje decenije dvadesetog veka i upozorenje na opasnosti koje čekaju one zemlje koje svoje tinjajuće etničke animozitete ne shvataju ozbiljno.

Original: World Film Reviews [David Wallechinsky]

Za ljude koji nisu Srbi, zastrašujuća priča o hrvatskim ustaškim logorima Jasenovac tokom Drugog svetskog rata gotovo je nepoznata. Reditelj Predrag Antonijević i scenarista Nataša Drakulić, Srpkinja iz Hrvatske koja je u logorima izgubila mnogo članova porodice, ovu priču pričaju iz ugla desetogodišnje Dare Ilić.
Fašističke, ultranacionalističke ustaše ubile su u Jasenovcu skoro 100.000 ljudi, većinom Srba, Roma i Jevreja.

Početkom filma, komandant logora zabavlja delegaciju nacističkih posetilaca tako što tera muškarce da sviraju muzičke stolice, a zatim ubija svakog ko izgubi stolicu prerezavši mu grlo ili ga udarajući batom. Čak su i nacisti bili u šoku zbog tolike ustaške brutalnosti.

Komandant brani svoje metode objašnjavajući da Hrvatska nije industrijski napredna poput Nemačke, te stoga koriste bilo kakve metode koje su im pri ruci.

Nacista pita, „Zašto trošite svu svoju snagu na njih [Srbe]? Zar nismo rekli samo Jevreji i Romi? Zašto Srbi? “ Komandant mu odgovara: „Jer su Srbi“.

Ako se prikaz muzičkih stolica čini previše ekstremnim, imajte na umu da su u stvarnom životu vođe logora Jasenovac koristili ne samo odrasle muškarce, već i decu.

Dara, koju glumi amater-glumac Biljana Čekić, se pojavljuje u logoru sa majkom, starijim bratom i mlađim bratom, 18-mesečnim Budom, nakon što je odvojena od oca, koji je poslan u logor udaljen 20 kilometara. On je prisiljen da radi na odlaganju leševa u masovne grobnice i u reku. Kada Darina majka pokušava da spreči odvođenje njenog dvanaestogodišnjeg sina, hrvatski komandant ih obojicu upucava ispred Dare. Koliko god očigledno bila traumatizovana, Dara se posvećuje zaštiti Bude. To čini uz pomoć drugih žena u logoru, čak i uz tajnu pomoć Jevrejke koja se spasila pomažući vlastima logora.

U međuvremenu, Darin otac otkriva sopstvenu ženu i sina među mrtvima koje mora da sahrani. Nije iznenađujuće što postaje opsednut pokušajem bekstva kako bi nekako spasio Daru i Budu.
Ulogu Dare i mnoštvo druge dece, zarobljene u kampu, Antonijević je regrutovao većinu dece iz malih sela u okolini. Film je snimao u sekvencama, delom da bi prikrio činjenicu da su mnogi od njih previše porasli tokom tromesečnog rasporeda snimanja, ali i da bi deca bolje razumela stvarnost koju su prikazivali. Na snimanju je držao psihologa i nije dozvolio deci da vide redosled muzičkih stolica.

„Oni su još uvek deca, ali ne posežu za telefonima kada je pauza tokom snimanja. Oni sede na zemlji i razgovaraju. To je potpuno drugačija kultura. To je vrlo staromodno vaspitanje. Oni na život gledaju kao na stvaran. Oni ne gledaju na život kao na video igru“ objasnio je Antonijević.

Kao i kod slovačkog filma Izveštaj Aušvica, Antonijević se suočava sa pitanjem zašto bismo i dalje trebali da gledamo filmove o holokaustu. Za njega je deo razloga podsećanje Hrvata na deo njihove istorije koji bi mnogi od njih radije ignorisali. Ali takođe, kao što je rekao, „Mi vidimo šta se dešava u Americi. Vidimo šta se dešava širom sveta. Moramo podsetiti ljude na fašizam. Moramo da podsetimo ljude na loše postupanje i gledanje na ljude zbog razlika u njihovoj rasi ili veri. To je uvek prisutna priča. Nažalost, to ne nestaje. Ne ostavlja nas. „

Jedan od mnogih uznemirujućih aspekata koje Dara iz Jasenovca otkriva je uloga časnih sestara u logoru. One naizgled bez emocija gledaju ubistva, ne pokušavaju pomoći deci koja se razbole i pokušavaju da preobrate zdravu decu kako bi postali „dobri Hrvati“.
Međutim, film upozorava na činjenicu da i u najgorim vremenima postoje ljudi koji pokušavaju da pomognu, čak i rizikujući sopstveni život.

Na samom početku filma, srpska majka, noseći uplakanu bebu, uspostavlja kontakt očima s Hrvaticom koja radi na obližnjem polju i šutke joj predaje bebu na čuvanje. I tokom celog filma, stražari i zatvorenici moraju da se suočavaju sa mesečnim posetama Crvenog krsta, koji odvode ograničen broj dece autobusom, dok druge ostavljaju svojoj užasnoj sudbini.

Pretpostavlja se da su časne sestre čitale istu Bibliju kao i radnici Crvenog krsta, ali to nikada ne biste saznali po njihovim postupcima.

Izvor: ISTORIJA U UČIONICI – blog nastavnika Damira S. Živkovića