Ж | Ž

Подијелите вијест (кликните на + за више опција):

Три критике „Даре“ на IMDB

Неки проницљиви филмски гледаоци могли би да одбаце филм „Дара из Јасеновца“ као курс у Холокаусту 101, филму који је можда прављен првенствено за 40% Американаца који никада нису чули за Холокауст и оне који би могли бити поштоваоци нацистичких логора за истребљење, као они који су покушали пуч у нашем главном граду (прим. нереди у Вашингтону 2021.).

Биљана Чекић, главна улога у филму.

Међутим, филм Предрага Антонијевића јединствен јер приказује карактер концентрационих логора НДХ, земље коју су створили ултранационалистички, расистички, ксенофобични, антисемитски, антиромски, антисрпски припадници усташког режима.

Оригинал: Reviewed for Shockya.com & BigAppleReviews.net linked from Rotten Tomatoes by: Harvey Karten

Редитељ Антонијевић (рођен у Нишу, Србија, Југославија 1959.) чији је филм „ Breaking at the Edge“ хорор о жени чије нерођено дете може бити убијено, а да се не освети за натприродни ентитет, сада поприма далеко већи хорор него онај који погађа само једну особу. Овај филм се, међутим, заснива на истинитим догађајима. Притом персонализује причу фокусирајући се делимично на Дару (Биљана Чекић) у њеном дебитантском наступу као десетогодишњакиње, одлучне не само да преживи терор концентрационог логора, већ и да сачува свог малог брата Буду Илића од самог пакла.

А пакао тешко да може бити стравичнији од великог концентрационог логора Јасеновац, јединог логора успостављеног независно од немачке контроле током рата, иако немачки саветници посећују логор да посаветују усташке команданте. Када се један Немац запита зашто се усташе не концентришу на „само Јевреје и Роме“, каже му се да су остали тамо затворени само зато што су „Срби“. Ово се уклапа у нацистичку идеологију- у овом случају да се чистоћа хрватске крви мора сачувати по сваку цену.

Човек може добро да замисли да је Наташа Дракулић, која је написала причу, имала за циљ да покаже да је логор Јасеновац био још бруталнији од Аушвица, јер су затвореници не само радно израбљивани до смрти, већ су их заповедници логора радосно убијали – укључујући и жене које нису ништа мањи садисти него мушкарци. Примера има на претек.

Током игре музичких столица, на коју су музичари-затвореници Срби упућени да свирају српску народну песму, командант би подигао руке да заустави музику. Затвореник који остане без столице, бива убијен. Тада се одузимају две столице – забава и игре. Двојицу несрећника бивају убијена забадањем ножа у врат. Коначно, сви „победници“ постају губитници, убијени, као да хрватски официри играју видео игру.

Друга метода убијања укључује пуцање у сваког ко покуша да побегне, трчећи према реци која би заробљеника одвела на сигурно. Гомила деце одведена је у подрум, у који би Хрват убацио конзерву отровног гаса. Капои (прим. логораши који од управе логора добијају право да учествују у команди над осталим логорашима) помажу, баш као што су то чинили у логорима које су водили Немци. Они воде спискове имена и предају одабране људе.

Док ово траје, десетогодишња Дара мора да научи да буде јака. Одлучна је да заштити свог малог брата колико и да остане жива, спремна да да свој живот. Све како би осигурала сигурност дечака.
Активности затвореника у логору попут млевења кукуруза, храњење свиња служе како би се показало шта су све радили логораши и да би личило као да нешто раде пре убистава, а цео филм вас погађа опасностима ултра-национализма.

Огромна је заслуга глумачке екипе састављене и од непрофесионалних глумаца, али које је редитељ припремио да изведу све што се од њих тражи.  

Оригинал: Ray Lobo- filmthreat.com

Екстремне ситуације извитоперују наша искуства. Када сте затвореник у логору за истребљење, нема безначајних акција. Свака акција је деликатна егзистенцијална одлука да се преживи дан, преживи следећи минут; сваки корак постаје монументалан. Те акције постају још изазовније када се ваша породица налази у истом логору смрти као и ви. Дара из Јасеновца приказује тешкоће са којима се суочава млада девојчица док покушава да преживи логор за истребљење, штитећи свог бебу брата.

Предраг Антонијевић, радећи по сценарију Наташе Дракулић, придружује се дугачком списку редитеља који су покушали да ухвате ужас многих логора смрти који су Европу прошарали током Другог светског рата. Ови логори за истребљење покушали су потпуно масовно истребити Јевреје, чланове ЛГБТ заједнице, особе са инвалидитетом, Роме, комунисте и све који су се противили фашизму. Дара из Јасеновца фокусира се на логоре које су основали хрватски нацистички сарадници у покушају да униште Србе и антифашисте (југословенске партизане).

Уводна секвенца филма приказује хрватске сељане који гледају како Срби присилно укрцавају у возове. Надреални приказ ових људи како марширају делује дубоко узнемирујуће. Ово је подсетник да зло чине и они који чине зла и они који не чине ништа да би зло спречили (хрватски сељаци). Људска деградација не познаје границе унутар логора, затвореници морају сахрањивати мртве, укључујући чланове сопствених породица, а мајке које очајнички протестују против одвајања од своје деце бивају убијане.

„Филм приказује потешкоће са којима се суочава млада девојчица док покушава да преживи логор за истребљење …“

Филм је изврсно снимљен. Светлост прекрасно осветљава глумце настањене у мрачном окружењу. Као мала Дара, Биљана Чекић, носи страхоте ере на свом меланхоличном лицу, а истовремено се види и њена одлучност да помогне свом малом брату да преживи камп. Остатак глумачке екипе ефективно преноси ту деградацију живота у логору, али и вољу за животом.

Ако постоји мрља у филму, то је приказ хрватских фашиста који управљају логорима. Сигурно је, историјски гледано, да су фашисти, посебно они који су били задужени за логоре смрти, били неко ко је се прилично задовољавао насиљем. Међутим, овде приказани фашисти су цртано зли. Сцене, у којима фашисти удобно вечерају док убијају затворенике и у којима терају притворенике да играју садистичку игру музичких столица, прелазе границе веродостојности. Иако морамо признати да историјски записи документују многа садистичка дела управника логора, ове сцене су могле бити веродостојније да фашисти нису приказани на тако једнодимензионални гмазовски начин.

На крају, Дара из Јасеновца успева када се фокусира на ситне детаље. Свакодневне технике преживљавања, те приказивање реобразовања православне српске деце у складу са католичком праксом Хрвата. Све ово чини јединствену Причу о Другом светском рату вредну гледања.

Давање ове приче специфичном географском контексту помаже гледаоцима да разумеју потпуни анимозитет између Срба и Хрвата који је био «стављан под тепих» у годинама СФРЈ и који ће касније експлодирати деведесетих.

Дара из Јасеновца служи као убедљива људска драма у образовање о Другом светском рату, образовању о балканским сукобима последње деценије двадесетог века и упозорење на опасности које чекају оне земље које своје тињајуће етничке анимозитете не схватају озбиљно.

Оригинал: World Film Reviews [David Wallechinsky]

За људе који нису Срби, застрашујућа прича о хрватским усташким логорима Јасеновац током Другог светског рата готово је непозната. Редитељ Предраг Антонијевић и сценариста Наташа Дракулић, Српкиња из Хрватске која је у логорима изгубила много чланова породице, ову причу причају из угла десетогодишње Даре Илић.
Фашистичке, ултранационалистичке усташе убиле су у Јасеновцу скоро 100.000 људи, већином Срба, Рома и Јевреја.

Почетком филма, командант логора забавља делегацију нацистичких посетилаца тако што тера мушкарце да свирају музичке столице, а затим убија сваког ко изгуби столицу пререзавши му грло или га ударајући батом. Чак су и нацисти били у шоку због толике усташке бруталности.

Командант брани своје методе објашњавајући да Хрватска није индустријски напредна попут Немачке, те стога користе било какве методе које су им при руци.

Нациста пита, „Зашто трошите сву своју снагу на њих [Србе]? Зар нисмо рекли само Јевреји и Роми? Зашто Срби? “ Командант му одговара: „Јер су Срби“.

Ако се приказ музичких столица чини превише екстремним, имајте на уму да су у стварном животу вође логора Јасеновац користили не само одрасле мушкарце, већ и децу.

Дара, коју глуми аматер-глумац Биљана Чекић, се појављује у логору са мајком, старијим братом и млађим братом, 18-месечним Будом, након што је одвојена од оца, који је послан у логор удаљен 20 километара. Он је присиљен да ради на одлагању лешева у масовне гробнице и у реку. Када Дарина мајка покушава да спречи одвођење њеног дванаестогодишњег сина, хрватски командант их обојицу упуцава испред Даре. Колико год очигледно била трауматизована, Дара се посвећује заштити Буде. То чини уз помоћ других жена у логору, чак и уз тајну помоћ Јеврејке која се спасила помажући властима логора.

У међувремену, Дарин отац открива сопствену жену и сина међу мртвима које мора да сахрани. Није изненађујуће што постаје опседнут покушајем бекства како би некако спасио Дару и Буду.
Улогу Даре и мноштво друге деце, заробљене у кампу, Антонијевић је регрутовао већину деце из малих села у околини. Филм је снимао у секвенцама, делом да би прикрио чињеницу да су многи од њих превише порасли током тромесечног распореда снимања, али и да би деца боље разумела стварност коју су приказивали. На снимању је држао психолога и није дозволио деци да виде редослед музичких столица.

„Они су још увек деца, али не посежу за телефонима када је пауза током снимања. Они седе на земљи и разговарају. То је потпуно другачија култура. То је врло старомодно васпитање. Они на живот гледају као на стваран. Они не гледају на живот као на видео игру“ објаснио је Антонијевић.

Као и код словачког филма Извештај Аушвица, Антонијевић се суочава са питањем зашто бисмо и даље требали да гледамо филмове о холокаусту. За њега је део разлога подсећање Хрвата на део њихове историје који би многи од њих радије игнорисали. Али такође, као што је рекао, „Ми видимо шта се дешава у Америци. Видимо шта се дешава широм света. Морамо подсетити људе на фашизам. Морамо да подсетимо људе на лоше поступање и гледање на људе због разлика у њиховој раси или вери. То је увек присутна прича. Нажалост, то не нестаје. Не оставља нас. „

Један од многих узнемирујућих аспеката које Дара из Јасеновца открива је улога часних сестара у логору. Оне наизглед без емоција гледају убиства, не покушавају помоћи деци која се разболе и покушавају да преобрате здраву децу како би постали „добри Хрвати“.
Међутим, филм упозорава на чињеницу да и у најгорим временима постоје људи који покушавају да помогну, чак и ризикујући сопствени живот.

На самом почетку филма, српска мајка, носећи уплакану бебу, успоставља контакт очима с Хрватицом која ради на оближњем пољу и шутке јој предаје бебу на чување. И током целог филма, стражари и затвореници морају да се суочавају са месечним посетама Црвеног крста, који одводе ограничен број деце аутобусом, док друге остављају својој ужасној судбини.

Претпоставља се да су часне сестре читале исту Библију као и радници Црвеног крста, али то никада не бисте сазнали по њиховим поступцима.

Извор: ИСТОРИЈА У УЧИОНИЦИ – блог наставника Дамира С. Живковића

Подијелите вијест (кликните на + за више опција):

Помозите рад удружења Јадовно 1941. уплатом преко PayPal-a:

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани без упозорења.

2 Responses

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Пратите нас на друштвеним мрежама: