TRAJNI PEČAT ISTINE O ZLU: Snima se film “Ognjena Marija Livanjska” o ustaškom pokolju 1.587 Srba u selima oko Livna 1941. godine

Zlo koje su ustaše počinile na početku Drugog svetskog rata u selima oko Livna u BiH, kada su u jame bacili 1.587 Srba – muškaraca, žena i dece, biće “zapisano” i na filmskoj traci.

Okrutne zločine, kroz razgovore sa preživelim svedocima, prvi je opisao novinar i publicista Budo Simonović u knjizi “Ognjena Marija Livanjska”. Sada RTS snima dokumentarno-igrani film istog naziva, po scenariju Nataše Drakulić i u režiji Saše Gabrića. Tako će ustaško zlo iz dvadesetak jama, iz kojih je neobjašnjivim čudom živa izašla nekolicina stradalnika, dobiti još jedan, trajni pečat istine.

Ustaško zlo u Livanjskom polju rascvetalo se već u proleće 1941, čim je formirana Pavelićeva NDH. Kako piše Simonović, potpuno uništenje i istrebljenje Srba na ovom području bilo je planirano za 2. avgust 1941, na Ilindan, kada se u Crnom Lugu tradicionalo održava veliki narodni zbor i sjati se silan svet iz svih sela u kojima žive Srbi.

– Bili su naumili da taj praznik pretvore u sudnji dan za Srbe, a da se niko toga ne bi dosjetio govorili su da će biti dvostruko slavlje, osim Ilindana biće prosvaljena i NDH i da će lično poglavnik Pavelić doći da Srbima čestita novu domovinu. Čak je u ustašku postaju u Grkovcima dopremljeno nekoliko stotina litara vina i rakije. Međutim, sve su pokvarili komunisti koji su 27. jula podigli ustanak i kada je pod rukovodstvom Nikice Gašića i Vase Ivetića iz Peulja napadnuta upravo grkovačka postaja – opisuje Simonović.

Kako je svedočio Milan Radoja iz sela Čelebić, u proleće 1941. neki Hrvati počeli su da izbegavaju komšije druge vere i nacije, prestala su druženja, raskinuta prijateljstva. U maju ili junu popisana su sva pravoslavna domaćinstva u selu, imena svih članova porodice, kao i sva njihova imovina. U mestu je živelo oko 1.000 stanovnika, skoro jednako Srba i Hrvata koji su se do tada međusobno poštovali i uvažavali.

U knjizi “Ognjena Marija Livanjska” autor prenosi zapise Milana Radoje kako su u Čelebić kamioni dovezli oružje, petorica starijih meštana Hrvata dva dana su čistila rupe iz kojih se vadio pesak, a koje će postati grobnice za srpske familije. Kada su kamionima Srbi odvedeni u seosku školu, Radoja je uspeo da pobegne u drugo selo.

U jamu Ravni Dolac, 30. jula 1941, bačeno je 218 Srba, a posle 42 dana izvučeno je njih 14 živih

– Kada se posle tri dana vratio zatekao je pustu kuću. Nadao se da ustaše neće dirati žene i decu, ali su mu u školi pobijeni sedamdesetjednogodišnja majka Mara, jedanaestogodišnji sin Ilija, supruga Boja, petogodišnja ćerka Draginja i jednogodišnja Milka – svedočanstvo je iz knjige.

Posle pokolja u čelebićkoj školi usledilo je nezapamćeno zlodelo u Livanjskom polju i bacanje srpskih žena i dece u jame Suhača, Bikuša, Ravni Dolac i druga gubilišta. U jamu Ravni dolac kod Rujana, duboku 46 metara, na Ognjenu Mariju 1941. ustaše su bacile 218 pravoslavnih Srba, žena i dece. Većina je u tami jame završila ovozemaljsko postojanje.

Ali čudom Božjim, posle šest nedelja i tri dana, na svetlo života izvađeno je 13 žena i jedno dete. Da svedoče pobedi života, ali i počinjenog zla. Budo Simonović je širom nekadašnje Jugoslavije tražio preživele i beležio njihova potresna sećanja. Milica Erceg, zvana Galka, pričala je kako im je poznanica Hrvatica rekla da beže, jer će ih “poklati kao janjce, samo ako im u ruke panu”.

– Moj Pero i još neki otišli su odma uz planinu. Oni stariji neće, ne veruju da će neko ruku da digne na nedužne. Kad smo mi žene potrpale stvari u kola da krenemo, dođe patrola ustaša. Mi im pobegli, a ujutro nas u selu dočakaše drugi. Muškiće odveli, ali mi još nismo verovali da se neće vratiti. Ja uzela mog Ilu za ruku i izvela janjce na pašu. Kad dolazi komšnica Rvatica Kata Odak i kaže da “bižimo, da spasavam dite, zlo se sprema”. Ja ne verujem, odem kući.

A onda nas odvedu u Gligića kuću, a tamo krcato. Rekli da će nas prebaciti u Srbiju, peške, ali su nas sutradan poveli planini. Kad su rekli kud nas vode, žene neke počele pjevati, druge kukati, a deca vrište. Gladni i žedni, žeđ najgora. Onda nas ugurali u Sajdinu pećinu, a ona krcata. Kad je Niko Jureta počeo prozivati, jetrva mi reče da će nas baciti u Ravni dolac. Više ništa ne znam šta je sa mnom bilo. Poslije mi rekli da sam onaj momenat pala, pa me onako mrtvu Broco Pašalić odvukao i gurnuo u jamu. Za mnom i nesretnog moga Ilu – kazivala je Milica Erceg, koja je iz jame izvučena posle 45 dana.

– Kad sam se osvestila vidim mrak i hladno mi. Govorim da ću ići kući i vatru ložiti. A onda mi odnekud iz mraka Cvita Bošković zbori da smo u jami. Vrisnuo onda i moj Ile, živ. Reče mi da ga ništa ne boli. Tražio da me poljubi. Primakla sam mu se, a njemu sva desna strana glave razbijena i desno oko mu ispalo i visi. Gleda me onim zdravim okom i pruža rukice. Ne može da se makne. Slomljena mu desna noga. Pita oće li doći tata da nas izvadi. Ja mu zborim da oće i plačem. Ali krijem da on ne vidi suze. A on opet šapće da oće da me poljubi, ali ne diže glavu. Kad sam htela da mu podignem glavu da ga poljubim, a on mrtav. Tri sam ga dana držala u krilu i ljubila mrtvog, nisam dala da mi ga maknu iz ruku.

Proglašeni svetiteljima

Da nije bilo partizanskih ustanika predvođenih komandatom Cvijom Pajčinom Oraščićem, ko zna šta bi još bilo u Livanjskom polju. A da nije bilo Bude Simonovića, ne bi bila sačuvana svedočanstva preživelih iz livanjskih jama.

– Tražio sam svedoke iz svih jama, a bilo je 20 gubilišta. Petnaest meseci sam obilazio širom Jugoslavije. Znaju se tačna imena stradalih i mesta stradanja – kazivao je Budo Simonović, autor knjige “Ognjena Marija Livanjska”, čiji je izdavač istoimeno udruženje, koje čuva sećanje na stradanje Srba u Livanjskom polju, kao i njihov jezik, običaje i tradiciju, i na čiju inicijativu je počelo snimanje filma.

Džaba i 11 tužbi i suđenja

DA nije bilo Bude Simonovića, svedočenje Milice Galke Erceg ne bi ostalo ni u sudskim spisima, iako je posle rata 11 puta tužila Ninu Pašalića za počinjene zločine u Čelebiću. Poznavao ju je, ali ni njoj ni njenom sinu od šest godina nije dao ni kap vode.

– Išla sam na sud u Mostar, ali se njemu više vjerovalo. A pušti mi dijete, grešna mu

duša, da mi umre žedno – jadala se Galka.

Više nema preživelih žrtava ustaškog pokolja u jamama kod Livna. Pre pet godina preminula je Božana Boja Radeta, rođena Lalić, živa izvučena iz jame Ravni Dolac.

Bez kletvi, psovki i uvreda

– OVO je knjiga o najtežim i najstrašnijim zločinima, a ne o mržnji. Ne zahvaljujući meni, već mojim sagovornicima. U ispovestima i pričama koje sam zapisao nijednom nisam čuo ni jednu jedinu reč kletve, psovke i uvrede. O zločinima treba da govorimo kao o opomeni i na svaki mogući način istaknemo one koji nisu bili zločinci, jer je sa obe strane bilo i dobrih ljudi koji su pomogli – rekao je na jednoj promociji knjige Budo Simonović.

---

Izvor: NOVOSTI