Традиција заштите људских права Срба у Хрватској: Од Павелића до Чичка

Своjе уверење да сви проблеми у Хрватскоj потичу од Срба (пошто су, наводно, тамошњи и медиjи и новци у српским рукама), Жељко Керум, градоначелник Спљета, заснива на поставци да jе то “и мишљење целе државе само што се већина државе никада ниjе нашла у ситуациjи да jе неко пита за мишљење о Србима… Дjелуjу у Еуропи, а камоли у Хрватскоj, то су страшне позициjе, поготово у медиjима. Ја сам само рекао оно што већина народа мисли”.

Тако рече Керум. А, Иван Звонимир Чичак, ваљда као овлашћени тумач онога што мисли “цела држава и већина народа”, и позиваjући се на “општеприхваћене погледе на узроке распада Југославиjе, према коjима jе рат изазвала великосрпска агресиjа”, медиjима и новцу придружуjе “подршку великосрпским тезама” о узроцима рата на подручjу Брозове Хрватске.

„Само се ратом може изнаћи решење за Српску Краjину“

Краjем jуна 1993. године, у улози председника Хрватског хелсиншког одбора за људска права, за читаоце београдске Борбе, Чичак jе устврдио да се само ратом може изнаћи решење за Српску Краjину и да jе за Хрватску то jедини излаз.

“Нас чека велики рат. Моjа jе процjена да Срби имаjу jедну дугорочну идеjу да направе jедну стабилну демократску државу за десет, петнаест година, уопћено говорећи. У чврстим националистичким ставовима нема демократске државе са тридесет пет посто мањина. Циљ jе стога етничко чишћење, да се на груб начин риjеши питање тог постотка мањина. Српска ће политика судити тридесет, петсто или тисућу ратних злочинаца, како би се додворила свиjету, али териториjа остаjе. И jа у томе видим jедан сувисао план, коjи jе злочиначки план. Он се не смиjе дозволити, jер ако се акцептира таj модел рjешавања питања на Балкану, на таj начин циjели jуг Европе и Совjетски Савез ће планути… Ја се боjим да ће српски народ дугорочно крваво платити ову авантуру Милошевићевог режима. Може сада бити великога славља што jе таj режим на оваj или онаj начин риjешио питање Босне, раниjе Барање, и шта jа знам чега све не, међутим такав модел jе неодржив. У циjелом свиjету ће морати доћи до обрачуна са тим концептом, jер он отвара низ неприjатних процеса. Са таквом политиком ће морати доћи до обрачуна, jер у противном циjели свиjет ће отићи к врагу”.

И због оних “других” Срба коjи су, на своjу велику жалост, видели да се српска ствар тада одвиjала углавном добро, требало jе краjишким Србима обећати тотални рат, те им, али и онима “другим”, утерати мало страха због онога што такав процес носи. Чичак jе, наиме, морао припретити Србима да ће “дугорочно платити ову авантуру Милошевићевог режима”, jер jе боље да то учини он, а не неки jадни Србин коме би се због тога могло замерити да jе издаjник. Чичак jе ипак некакав “ауторитет међународног значаjа”, пошто нам jе и он сам понудио “значаjан” биографски детаљ: “Више од двадесет пет година бавим се питањем људских права, али очито безуспjешно. Никако не видим промjену квалитета. Ипак, jедан искорак jе учињен у том смислу што jе почело сазриjевати мишљење да нема промjена и уласка Хрватске у Еуропу без квалитетне промjене у односу на људска права, као предувjет за демократизациjу друштвених односа уопће”. Чичак, дакле, овом последњом констатациjом дели пацке и “недемократским” Хрватима, да би код Борбиног (такозваног српског) читалишта створио претходни утисак о обjективности.

Истовремено, борбу српског народа из Српске Краjине за национално ослобођење, макар колико то била сувисла замисао (што би требало да значи: логичка), Чичак своди на ниво “злочиначког”. По његовом схватању, ако би таj “модел” био прихваћен, “циjели jуг Европе и Совjетски Савез ће планути”. И не само тамо, већ и на другим странама, “jер он отвара низ неприjатних процеса”. А да до тога не би дошло, “у циjелом свиjету ће морати доћи до обрачуна са тим концептом… jер у противном циjели свиjет ће отићи к врагу”. Чичку jе, по прилици, било добро познато да многи народи на свету и даље безуспешно воде борбу за своjе национално ослобођење, jеднако као што jе он и сам могао приметити да jе његова четвртвековна борба за људска права била безуспешна. Он, истина, тада ниjе рекао за чиjи jе рачун ту борбу водио, али се из овог његовог напада на Србе jедино може закључити да би српски пример, за случаj да буде успешан, могао многима по свету послужити ка борбени узор. Да се то не би десило, “у циjелом свиjету” том ће се ослободилачком покушаjу супротставити, а све у складу са борбом за људска права.

Туђман: Интерес Срба треба да буде истоветан интересима Хрватске

По прилици, том “борбом” покривала се и порука хрватског председника Фрање Туђмана, преко Радио Београда (17. марта 1991, у  емисиjи Недељом у десет) послата Србима у Хрватскоj, да не ствараjу jаз коjи се не може премостити и да су њихови интереси истоветни с интересима Хрвата. Како се то дешавало тек седам-осам дана после оног деветомартовског рушилачког скупа Српског покрета обнове у Београду, ту поруку о истовестности српских и хрватских интереса требало jе схватити као позив Србима да руше Србиjу.

Десило се да Срби нису послушали Туђманов “савет”, али jе 1. августа 1991. године, употпуњуjући jедну своjу раниjу изjаву да у Хрватскоj ниjе било опште мобилизациjе, Туђман у Сабору изjавио да jе већ донесена одлука “о мобилизациjи резервног састава полициjе и Збора народне гарде, у оним димензиjама у коjима располажемо са опремом и наоружањем”. Ратоборниjи саборски заступници тражили су да се прогласи ратно стање, после чега би Туђман преузео сву власт. Туђман ниjе реаговао на те захтеве, ниjе помињао завођење ратног стања, нити jе обjашњавао какве су то jединице Збора народне гарде (ЗНГ) коjе би се могле мобилисати. До тада jе ЗНГ помињан тек као нова оружана формациjа, а мобилисање његове резерве значило jе да jе формиран давно пре доношења одлуке о издваjању од Југославиjе.

Наследница НДХ

Стотинак дана касниjе, 15. новембра 1991. године, Туђман jе у свом говору на сабору Хрватске демократске заjеднице (ХДЗ) рекао да они коjи у ХДЗ не виде ништа друго до залагање за обнову Независне Државе Хрватске (НДХ) “при томе заборављаjу, да НДХ ниjе била само пука „квислиншка творба и фашистички злочин већ и израз како повиjесних тежњи хрватског народа за своjом самосталном државом, тако и спознаjа међународних чимбеника, у овом случаjу владе Хитлерове Њемачке. Према томе, НДХ ниjе представљала само пуки хир осовинских сила већ jе била и посљедица посве одређених повиjесних чимбеника. И данас у вриjеме великосрпског хегемонизма потребно jе говорити у име хрватског народа и рећи да jе Босна и Херцеговина и по садашњем уставу, такођер национална држава хрватског народа”.

За Туђмана, дакле, наводни великосрпски хегемонизам jесте отпор “међународним чимбеницима, у овом случаjу влади Хитлерове Њемачке”, али и влади Павелићеве наследнице коjа jе своjим Уставом од 22. децембра 1990. године:

– одузела статус конститутивног  народа хрватске државе и претворила га у националну мањину;

– одузела право српском народу у Хрватскоj да се у званичноj употреби користи српским jезиком и српским националним писмом (ћирилицом);

– створен jе уставни основ да се, мимо одредбе о jеднакости свих грађана, српски народ приморава на давање изjава о лоjалности хрватскоj држави.

Све су то биле одреднице о коjима jе требало да брине и Иван Звонимир Чичак, али jе он то прећутао и пружио могућност свом председнику Туђману да, заборављаjући на сопствене оптужбе за великосрпски хегемонизам, Босну и Херцеговину прогласи “такођер националном државом хрватског народа”!

„Рата не би било да га Хрватска ниjе желела“

Фрањо Туђман, оправдаваjући хрватске напоре да се оствари повиjесна тежња хрватског народа за своjом самосталном државом, изговорио jе 24. маjа 1992. године на Јелачићевом тргу у Загребу и следеће: “Рата не би било да га Хрватска ниjе жељела. Али ми смо проциjенили да само ратом можемо изборити самосталност Хрватске. Због тога смо ми водили политику преговора, а иза тих преговора смо ми формирали своjе оружане jединице. Да то нисмо тако урадили, не бисмо дошли до циља. Значи, рат jе било могуће избjећи, само да смо ми одустали од наших циљева, то jест од самосталности наше државе”.

Срби као „пета колона“ у Хрватскоj – случаj Дарувар

Само се по себи разуме да ова логика до краjа открива какву су то државу Хрвати замислили. Неке поjединости о томе откривене су и у досиjеу о зверствима над Србима у Хрватскоj и о кршењу људских права, “посебно у односу на Србе и само зато што су Срби”. Према писању новосадског Дневника (броj 16371, 27. маj 1992, 9), Информациони центар Српског сабора у Београду прикупио jе мноштво докумената коjи говоре о трагичноj судбини и “људским правима” преосталих Срба у Хрватскоj, нарочито “градских”, а о неким догађањима у Дарувару говорио jе историчар Воjин Дабић, управник тог Центра.

Расположиве информациjе казуjу да jе Дарувар, у коме jе пре рата живело око 40 одсто Срба, око 20 процената Хрвата, док су преосталих 40 процената чинили Чеси и известан броj Мађара и Југословена (у коjе се сврставаjу скоро искључиво Срби) био облепљен плакатом Инициjативног одбора за оснивање Хрватске демократске странке и Извршног одбора Хрватске демократске заjеднице овог града, под насловом “Све што сте хтjели знати о петоj а богами и шестоj колони у Дарувару, а нисте смjели питати”. Из четрдесетак датих “упутстава” за препознавање пето(шесто)колонаша, произилази да се у ту групу сврставаjу људи коjи “причаjу о демокрациjи и људским правима”, чиjи су “политички противници усташе и екстремисти”, “издаjице”, људи коjима хрватска држава ништа не значи и коjи радиjе желе живети у “демократскоj Југославиjи” него у недемократскоj а самосталноj и сувереноj Хрватскоj. “Они изjедначаваjу агресора и жртву”, написано jе на плакату, они су “неутрални” и за њих су сви подjеднако криви за рат. У овоj групи налазе се и они “коjи се згражаваjу на поjам »пета колона«, те говоре: »Пета колона, шта jе то? У Дарувару нема пете колоне. Дарувар jе оаза мира и постоjи прави суживот«. Препознаћете их у онима коjима смета хрватска химна и назив »Хрватски радио-Дарувар«, у онима коjи се боjе ући у поjедине обjекте jер на вратима пише »Забрањен улаз за ЈНА, четнике и псе«, у онима коjи су против тога да се бивши Дом омладине зове Дом хрватске младежи (jер због тог »хрватски« као њихова дjеца неће смjети унутра и вjероватно не сматраjу себе и своjу дjецу хрватским држављанима). У свима онима коjи умишљаjу да Срби у Хрватскоj могу имати већа права од: Хрвата, Мађара, Муслимана, Албанаца у Србиjи. У онима коjима jе књига »Тко jе тко у Дарувару« неуставан и нелегитиман чин, а оружана побуна »угрожених« уставан и легитиман чин. У онима коjи тврде да држе пету колону у шаци, док истовремено четницима не знаjу рећи не, у онима коjи министарствима подносе неистините приjаве против даруварских бораца за Хрватску, а потписуjу се псеудонимом Хрватска воjска и група грађана… У онима коjи би под паролом залагања за правну државу штитили права »напаћених« и »угрожених«, а шутjели су док су тисуће Хрвата и Чеха били угрожени од четника и србоармиjе у рату, у онима коjи на изjаву »Доста нам jе био jедан Загорац« с одушевљењем пљешћу (зар би по њима ваљда предсjедник Републике требало бити Шумадинац). У онима коjи су огорчени што се руши толико четничких кућа (а шутjели су док су разарали зракоплови ЈНА), не спомињући при том спаљена села и градове у окупираним подручjима, у онима коjи сматраjу да jе морално право сваког четника, бирати гдjе ће након рата наставити живjети (у Србиjи или Хрватскоj jер jе то као основно право поjединца). У онима коjи сматраjу како се лоjални Срби остали у граду не требаjу оградити од политике Слободана Милошевића, Аџића, Бабића, Јовића, те злочинби четника и србосолдатеске »jер jе то њихова ствар«. У онима коjи су наређивали скидање хрватског барjака са избjегличких хотела у Чешкословачкоj, те вршили промиџбу »jугословенске« истине о рату у Хрватскоj. У онима коjи сматраjу да за ратне злочине требаjу одговарати само на дjелу ухваћени изманипулисани сељаци – четници, а не и налогодавци, планери, сценаристи, финансиjери и хушкачи”.

Пошто су надлежне хрватске службе “пажљиво изучиле упутства” са плаката, као “пета колона” препознати су искључиво Срби, jер jе упутство због њих и писано; многи од њих остали су без посла, било их jе и затворених, а неке jе поjео мрак.

Као квалификовани стручњак за заштиту људских права, Иван Звонимир Чичак морао jе све то знати, али нам ниjе рекао шта jе у том људскоправозаштитном смислу предузео.

Фигаро (1993): У Туђмановиj Хрватскоj цветаjу фашистичка обележjа

Биће да ниjе реаговао ни на писање париског Фигароа (с почетка jуна 1993.) да у Туђмановоj Хрватскоj цветаjу фашистичка обележjа, те да прошлост Хрватске, jедне од наjверниjих Хитлерових савезница између 1941. и 1945. године, међу младима изазива “забрињаваjуће усхићење”. Као доказ за ову тврдњу, Фигаро jе навео и “употребу” фашистичког поздрава на фудбалскоj утакмици између спљетског “Хаjдука” и загребачке “Кроациjе”, када су се навиjачи међусобно “борили… испруживши десну руку испред себе”.

Остало jе непознато да ли jе И. З. Чичак реаговао и на Туђманову изjаву, обjављену и у београдским Вечерњим новостима (25. jуна 1995. године на другоj страни), како се ослободилачка воjска у некадашњоj НДХ “састоjала од 60 одсто Хрвата и свега 28 одсто Срба” (ко ли су “остали проценти”?), а да су “босански и кнински Срби пошли у борбу против НДХ не зато што jе она била повезана са Хитлеровом Њемачком, већ зато што jе то била хрватска држава”.

Вероватно се Чичак ниjе ни осврнуо на ту Туђманову изjаву, а могао jе. Могао jе а ниjе, jер jе, по природи ствари, и њему било познато оно што jе више од пола века раниjе, 19. маjа 1943, у извештаjу берлинскоj централи, саопштио Зигфрид Каше, посланик Трећег Раjха у Загребу:  у немачкоj воjсци, полициjи и осталим немачким службама налазило се тачно 370.700 становника НДХ католичке и муслиманске вероисповести, а према немачким ратним статистикама, више од осамдесет пет посто учесника у борби против Трећег Раjха, Хитлеровог, у Павелићевоj Хрватскоj били су припадници српског народа.

И могао jе признати:

– да усташки геноцид над српским народом у Хрватскоj стиче легитимитет и уз његову “заштиту”;

– да jе, у Брозовом времену, тридесет седам посто данашње хрватске териториjе било укњижено као српско власништво;

– да jе од преко 700.000 Срба затечених у брозовскоj Хрватскоj уочи распада Југославиjе, из Хрватске протерано око 150.000 породица са преко пола милиона душа;

– да jе, према подацима садржаним у jедноj петициjи избjеглих и прогнаних Срба, “на подручjу под хрватском контролом одузето у судским поступцима на незаконит начин око 30.000 станова на коjима jе постоjало станарско право, срушено jе 10.000 кућа у терористичким акциjама, око 10.000 власника кућа и станова jе склопило уговоре о замjени наjчешће на своjу штету jер су на замjену били принуђени због притисака и приjетњи. На подручjу под заштитом Уjедињених нациjа (подручjе Краjине) уништено jе или оштећено око 30.000 кућа и 15.000 привредних и помоћних обjеката послиjе операциjе “Олуjа“, а око 20.000 кућа и станова на коjима jе постоjало станарско право одузето jе Законом о привременом одузимању имовине. Пљачкање, спаљивање или минирање српске имовине било jе у функциjи присилног протjеривања Срба и спречавања њиховог повратка у Хрватску”;

– да су, захваљуjући истоj тоj Чичковоj “заштити”, Срби у Хрватскоj и даље грађани другог (или трећег) реда;

– да онаj на почетку помињани Жељко Керум и он сам, заштитар Иван Звонимир Чичак, дуваjу у исту тикву, чиме се у потпуности потврђуjе изjава онога првог да у Хрватскоj на исти начин размишља “цела држава и већина народа”.

Могао jе, али ниjе хтео

И, уза све то, само да jе хтео, Иван Звонимир Чичак, момак коjи се бахатим изjавама представио као председник Хрватског хелсиншког одбора против српских права, могао jе противречити сопственоj изjави, коjу надмоћно и беспризивно назива општеприхваћеном, да се у хрватском злочиначком подухвату против краjишких Срба радило о великосрпскоj агресиjи.

Да jе хтео, jер ниjе могуће да за њу ниjе знао, могао jе Иван Звонимир Чичак обзнанити и пресуду Судског већа Хашког трибунала од 15. априла 2011. године коjом jе хрватска операциjа “Олуjа” проглашена за “удружени злочиначки подухват са циљем да се српско становништво присилно и траjно протера”.

Истини за вољу, овом темом могли су се квалификованиjе бавити и надлежни представници српске власти, а не би било лоше да се иста тема нашла и у видокругу званичне науке у Срба, нарочито оне коjа себе радо назива историjском.

Могли су, али њима, jеднима и другима, све то као ниjе питање од српског националног интереса.

Аутор: Илиjа Петровић, историчар

Извор: СРБЕЛ.НЕТ

Везане виjести:

„Срби извор свих проблема Хрватске“

Хрватски хелсиншки одбор: Милановић подржава великосрпску тезу о узроцима рата