Тог првог дана 1970

Да ли сте знали ко jе чувени воjник са фотографиjе коjа jе обележила jедну епоху борбе за слободу 1912-1918 године?

Тог првог дана 1970. године прошлог века преминуо jе у 82 – оj години jедан од хероjа Првог светског рата, извиђач, „Око соколово“, сељак из села Калетнице подно Суве Планине – Драгутин Матић. О његовом jунаштву и сналажљивости написане су броjни новински текстови, направљене броjне репортаже и написане књиге. О чувеноj фотографиjи са његовим ликом коjа се 1965. године нашла на омоту грамофонске плоче „Марш на Дрину“ jедан jапански психолог jе направио студиjу о психофизичкоj напрегнутости овог ратника. Како jе у своjоj књизи „Солунци говоре“ записао Антониjе Ђурић, „jапански психолог jе видео како неписмени српски сељак хоће да продре у таjне великог маневра неприjатеља и о томе извести команду“.

…Матићево воjниковање траjало jе пуних девет година. У кадру се нашао 1910. године. Дванаесте jе ратовао са Турцима, тринаесте са Бугарима, четрнаесте са Швабама. Био jе међу онима коjи су на Крфу, опорављени, певушили: “Ко не зна шта су муке тешке нека пређе Албаниjу пешке…“ Одатле, са Крфа, носећи у срцу мучне успомене на своjе мртве другове, коjе су наjпре сахрањивали на малом гробљу, а потом бацили у море, отишао jе на Солунски фронт.

После воjниковања и ратовања Драгутин Матић jе био оно што и пре тога: печалбар. Одлазио jе у Сембериjу, Мачву, Шумадиjу, правио циглу, цреп, ћерамиду. Зиме jе проводио са породицом у родном Калетинцу, испод Суве планине.

Ретко jе говорио о рату. Ниjе помињао ни своjа одликовања. У ствари од почетка другог светског рата ниjе их више ни имао. Његова жена Круна, плашећи се Бугара, спаковала jе одликовања и jош нека документа у дрвени сандук и закопала у песак, близу реке. Учинила jе то 1941. године. Круна jе наjвише страховала од Бугара, jер jе у првом светском рату била сведок њихових зверстава. Тако су заувек нестала знамења о сналажљивости и храбрости Драгутина Матића у три рата. Понечто jе, касниjе, и он сам желео да сачува од заборава, па ке своjим синовима причао по коjи узбудљив и драматичан догађаj. Његов отац Пеша и деда Мата били су познати одгаjивачи коња. Тако се Драгутин jош као дечак навикао на седло. Наjсигирниjи jе био на коњу. Кад jе стасао, узели су га у коњицу. Био jе рођени извиђач.

Рат му, jе говорио jе своjим синовима, ниjе био тежак, упркос несташици мунициjе, хране, упркос дугим маршевима и jахању. Наjтеже му jе било преко врлетних албанских стаза, по цичи зими, гладан, пун вашиjу. Вашке нико ниjе могао да савлада, множиле су се. Три месеца без пресвлачења.

„Око соколово“ – Драгутин Матић

…Седам дана без иjедног залогаjа. У Валони смо добили веш, на Крфу одело, ново. Од Француза. Старо jе скупљено на гомилу и спаљено. Са Крфа у Солун, потом на фронт.

Кренули смо са Каjмакчалана. Немци и Бугари су у почетку дали снажан отпор, али смо их разбили и они су се зауставили у Банату и на бугарскоj граници. У Локошници jе jедан стари сељак jош у почетку рата закопао два велика бурета вина. То нису открили ни Немци ни Бугари. Кад jе наишла српска и француска воjска, сељак jе откопао бурад и вино поделио воjницима. Плакао jе од радости. Причао jе како су Бугари жарили и палили по селима око Ниша.

Из Локошнице идемо до села Гркиња и Барбеша до Нишаве. Са мном су наредник Воjа Динић, Михаило Бакарелац из Сопотнице, Ранђел из села Ћелиjе, Милутин Стаменковић, комшиjа из Калетница и командир вода потпоручник Драгићевић,из Доње Трнаве.

Био сам само jедном рањен и то на Груништу, али сам рану брзо зацелио. Свог тешко рањеног друга Љуба Миленковића носио сам рањеног са Цера неколико километара. Он ме jе молио да га оставим, али нисам то могао да учиним по цену свог живота. Лечен jе у нишкоj болници. После смо се често виђали…

Извор: СРПСКИ АКАДЕМСКИ КРУГ

Везане виjести:

Гаџин Хан: Музеj у част оку соколовом – Jadovno 1941.

Први свjетски рат – Jadovno 1941.

Миладин Суботић: Неговање сећања на Први светски рат …

Заборављени jунаци Солунског фронта