To je stvar svih nas

Prisustvujemo li, ovih dana, još jednoj obmani namenjenoj srpskoj glavi tako naklonjenoj svetoj istini o jednakosti svake nevine žrtve?

I ne samo jednakosti.

Jer kad smo u grupi sa drugima mi stajemo na začelje, pa i kad smo najbrojniji ne stavljamo se na čelo. Nemam ni ja dilemu, svaka nevina žrtva je žrtva vredna pijeteta. Samo imam neki osećaj da srpske nevine žrtve daleko zaostaju u tom sveopštem izjednačavanju u svekolikom uvažavanju. Prirodno je razumeti patnju drugih, ali prirodno je, valjda, da te rane i suze tvoga roda najviše bole. Ili je to pogrešno uverenje.

Pogledam iza sebe i oko sebe i šta vidim?

Spomenik nad najvećim srpskim gradom pod zemljom, kako reče pesnik, betonska figura cveta koja ne govori nikome ništa. Da ne ulazimo sada u poruku umetnika, osvrnimo se na Muzej koji nema umetničku poruku nego treba da da istorijska fakta. Ako posetilac ima sreću da naiđe na otvorena muzejska vrata i ako je dobar poznavalac tog dela istorije, zapaziće da je isti prilično „očišćen“ i prilagođen do nivoa prihvatnjivosti inima. Ne i strašnoj istini.

Na mestima stradanja drugih naroda nema straha od uznemirenja večnog sna stradalnika. Rekonstruiše se, dodaje i što nije bilo da se pojača utisak, prolaze kolone posetilaca, među njima i mladi i niko licemerno ne tvrdi da sve treba ublažiti da mladi ne dožive traumu …

Ali, muzej nije namenjen dobrim poznavaocima, nego onima koji posetom muzeju treba nešto više da saznaju. Svakako, posetioci ovog Muzeja neće dopreti do dubina crne sudbine zatočenika-stradalnika-Srba. Opravdanje nam se nudi i mi ga razumemo. Kompleks je na području druge države i nije pod ingerecijom srpskih vlasti.Tačka.

Dobro, ali Donja Gradina je pod ingerencijom srpskih vlasti. A šta je tamo?

Tri table sa simbolima tri naroda i ispisane tri brojke. Među topolama, u tišini, da se ne remeti večni san stradalnika. Muzejske postavke, makete, alatke, fotografije, dokumenta, filmovi… gde li se dedoše? Dovedite na taj strašni kompeks sa dve strane Save svoje prijatelje iz inostranstva, pa ih posle pitajte da li su razumeli strahotu tog mesta i našeg stradanja. I ne čudite se odgovoru. Ako im ispričate sve što o tome znate, gledaće vas začuđeno i u sebi se pitati kako je moguće da takvom stradanju nema dostojnog obeležija ili je u pitanju tek neki srpski mit, a ne baš istorijska istina.

Pod čijom je ingerencijom spomenik i Muzej na Kozari sa postavkom i dalje dominantno u slavu Tita i partije? Piše li igde u tom muzeju koliko je Srba sa Kozare i podkozarja odvedeno i stradalo baš na Starom sajmištu?

A na mestima stradanja drugih naroda nema straha od uznemirenja večnog sna stradalnika. Rekonstruiše se, dodaje i što nije bilo da se pojača utisak, prolaze kolone posetilaca, među njima i mladi i niko licemerno ne tvrdi da sve treba ublažiti da mladi ne dožive traumu …

No, idemo dalje do jama i stratišta kompleksa Jadovno-Pag. Ima li memorijalnog centra za desetine hiljada pobijenih Srba? Ah, da, i to je područje van ingerencije srpskih vlasti. A Kozara, pod čijom je ingerencijom taj spomenik i Muzej sa postavkom i dalje dominantno u slavu Tita i partije? Piše li igde u tom muzeju koliko je Srba sa Kozare odvedeno i stradalo baš na Starom sajmištu?

Ne može na svakom mestu gde je pala srpska glava biti spomen-kompleks. Ali na dva može, tačnije morao bi. Jedan u Srpskoj, jedan u Srbiji i to oba posvećena stradanju Srba u Drugom svetskom ratu.

Idemo dalje, do Drakulića, Šargovca, Motika…, pa onda do Garavica, Starog Broda… Pa dobro, reći će neko, ne može na svakom mestu gde je pala srpska glava biti spomen-kompleks.

Ne može. Ali na dva može, tačnije morao bi. Jedan u Srpskoj, jedan u Srbiji i to oba posvećena stradanju Srba u Drugom svetskom ratu. Sa dokumentaciono-istorijskim centrom, muzejom, institutom, bibliotekom, arhivom, spiskovima stratišta, stradalih, pa i spiskom zločinaca, jer nema žrtve bez zločinca…

Da li je Staro sajmište takva zamisao ili još jedno bacanje prašine u oči Srbima koji će se, nakon svršenog čina, osvestiti i bogoradati shvativši da su podigli memorijal koji zakopava njihova stradanja?

Biće to još jedan memorijal Holokaustu i stradanju Jevreja, kojih ima brojnih od Izraela, Evrope do Amerike. Šta je tu sporno? Baš ništa, što se tiče Jevreja. Oni svoje žrtve znaju da poštuju. Zato i traže za memorijal na Starom sajmištu autonomiju, odnosno da u svakom smislu bude pod upravom Jevreja.

Dakle, shvatili su.

Da li smo pitali šta se to dešava i ko to zadnjih godina kopa po jamama i kostima naših predaka? Ako jesmo koji je odgovor i da li smo se uključili i tražili kontrolu nad tim akcijama?

Ali mi još nismo shvatili ili nas mrzi da se sada i u to petljamo računajući da ima ko o tome da vodi računa. Za deo tog planiranog memorijala koji je namenjen tzv. srpskom paviljonu, već vidim, neće biti para u budžetu. Ni za dostojnu izgradnju, ni za održavanje. Od cele ideje svešće se to na još jedan spomenik izliven u betonu, sa nemuštim tekstom o stradalim narodima.

Mislite da grešim? Da vidimo.

Da li smo tražili autonomiju i upravu nad kompleksima Jasenovac, Garavice, Jadovno…?

Ne. Unapred smo znali da to nećemo dobiti, pa da ne arčimo mastilo.

Da li smo pitali šta se to dešava i ko to zadnjih godina kopa po jamama i kostima naših predaka? Ako jesmo koji je odgovor i da li smo se uključili i tražili kontrolu nad tim akcijama? Možda to nismo, ali zato imamo memorijal o stradanju Srba u Prvom svetskom ratu, koji služi za primer.

Nemamo!? Ma šta kažete?

Ali zato imamo muzej srpskih žrtava 20 veka, stalna postavka, na centralnom mestu u Beogradu, u njoj stotine zaposlenih, pišu knjige, drže okrugle stolove, prave filmove…, sve to finansira budžet Srbije, a glavni mediji prenose na naslovnim stranama.

Ni to nemamo!? Ma, nije moguće!

Onda da i ne pominjemo stradanja devedesetih i stradanja u NATO agresiji jer je još uvek upitno da li smo napali sami sebe i da li smo zaslužili sve što nam se dogodilo.

Pa šta onda imamo u znak sećanja na tolike žrtve zbog vere, nacije, dostojanstva, slobode? Parastose u lokalnim crkvama ili nekoj beogradskoj ili banjalučkoj ako se do lokalne ne može. Parastose koje organizuju potomci i udruženja potomaka. Ipak se ne zaboravlja, ali to nije dovoljno.

Pijetet i pamćenje mora biti kolektivno. Narodu od naroda.

Zato još treba govoriti o tom planu za Staro sajmište. To bi morao biti plan svih Srba. Nije to stvar ni samo Srbije, ni samo trenutne vlasti, ni dva ministra, ni gradske komisije… Ima udruženja građana/potomaka koja vrlo brižljivo istražuju i vode računa o stradanju Srba na određenoj lokaciji, institucija kulture i istorije, profesionalaca koji bi morali aktivno učestvovati u izradi zakona i projekta ovog, za srpski integritet i dostojanstvo važnog poduhvata.

Ali, niko ih ne poziva, ništa ne pita iako jedan pogled kroz čudo zvano internet sve otkriva, i nazive udruženja, i misiju, i aktivnosti, i kontakte… Sa indignacijom su ignorisani u aroganciji sveznanja ili ličnog animoziteta.

Pred jednim smo svi jednaki i pred Njim ćemo svi položiti račun za učinjeno.

Autor: Potomak žrtava za portal Jadovno 1941.

Vezane vijesti:

Autonomija za Muzej Holokausta

Donošenje zakona o Starom sajmištu važno za Srbe, Rome i Jevreje

Staro sajmište: Jedan muzej za sve žrtve

Postnacifikacija Srbije

Bastašić: O činjenju, nečinjenju i zločinjenju (3)