Zločin Архиве - Страница 45 од 174 - Јадовно 1941.

ЛОГОРСКА ИСТОРИЈА СРБА – СВЕТИ ВУКАШИН ЈАСЕНОВАЧКИ И САРАЈЕВСКИ ЂУРЂЕВДАНСКИ ТЕФЕРИЧ 1942.

6. мај 2024.

Жарко Видовић: Данас ми jе, на Литургиjи, у Храму Светога Саве, оживело сећање и на моj транспорт, и долазак у логор Јасеновац. Ево дана коjи нам jе дао Бог: у Архиjереjскоj саборноj Литургиjи, у Храму Светога Саве на Врачару, на дан Светог апостола и евангелисте Јована 2000. године, Дух Свети кроз уста Цркве – литургиjске заjеднице народа са Васкрслим Христом – прославља имена српских Мученика и Светитеља, Сведока Христових, међу њима и Светог Вукашина из Клепаца и Сараjева, Светог Вукашина Јасеновачког. Био jе из херцеговачког рода Мандрапа коjи jе своjу грану имао и у Сараjеву: стара угледна кућа у улици Милоша Обилића, на Пируши. (Због сувише видних и свежих трагова

Сељаци копаjу своjе гробове пре убиjања.

Усташе свједоче о злочину у Хрватском Благају над Србима Кордуна 6. маја 1941.

6. мај 2024.

Заклели смо се да ћемо српско све поништити, од килограма, па даље. Миле-Милић Абрамовић, водник стожерне сатниjе 1. усташке боjне, 8. усташког здруга: “Ја сам за вриjеме Југославиjе припадао ХСС-и у коjоj сам био све до 1941. године. Приликом капитулациjе Југославиjе jа сам био код своjе куће у селу Корана (Српски Благаj) опћина Цвиjановић Брдо, котар Слуњ. Одмах успоставом НДХ, травња 1941. ступио сам у усташку организациjу, коjом jе руководио млинар Јосо Пауновић. Мjесеца свибња 1941. на дан Св. Ђурђа ми смо се организирали за купљење Срба по Вељуну, Вељунскоj Глини, Црном Врелу и Полоjу, те осталим српским засеоцима Вељуна. На исти дан наоружали смо се у Благаjу у jачини

Жељко Кресојевић: Са Светим Вукашином у Вељуну на Кордуну

5. мај 2024.

Ђуђевдан је, црн Ђурђевдан на Вељуну. Данас је помен и парастос за 520 Вељунчанa и осталих из околних села, који страдаше у Покољу првих дана „онога“ рата. Одлазим са Мићом, Душаном и Николом. Скупља се свијет око спомен-костурнице на Вељуну гдје су њихове кости пренешене са мјеста масовног покоља у Хрватском Благају на данашњи дан. Икону Светог Вукашина први пут је на Вељун донио Душан. До сад је са њим била два пута на Кордуну, у Садиловцу. Људи загледавају икону, многима је непозната. Има их и који знају, објашњавају другима. Свети Вукашин је Херцеговац из села Клепци. Завршио је у логору Јасеновац уз познате ријечи које је упутио својим џелатима:

Ђурђица Драгаш: Да су ми руке крила…

4. мај 2024.

Да су ми очи извори исплакала бих Уну и Саву, да вам крваве кошуље оперем. Да су ми руке крила летела бих над Градином Доњом,да вам кости не газим.Црна, без гласа,птица чемерна. Да су ми очи извори исплакала бих Уну и Саву,да вам крваве кошуље оперем.Текла бих црвена и болна,мутна и мрачна ко’ обале јасеновачке. Да су ми косе гране тополе,миловала бих вам измучена тела.Међ’ лишћем својим сакривала умируће очи.Плакала бих вам успаванку,јауком мајке што чедо изгуби. Да су ми ноге корење јабланово, направила бих вам постељу.У земљи што ка небу лети свила бих вам гнездо. Да ми је срце јако ко’ камен,исклесала бих молитву на њему.Молила бих вас за

Кристална ноћ у Задру

3. мај 2024.

02. маја, се навршило 33 године од првог великог егзодуса српске заједнице у Хрватској – задарској Кристалној ноћи, када је за 24 сата протерано око 10.000 Срба, а сва њихова имовина, и пословна и приватна, уништена или минирана. Мада је у овом злочину учествовало неколико стотина локалних Хрвата, укључујући и полицајце, нико још није одговарао пред судом Овај догађај се може упоредити са Кристалном ноћи из новембра 1938. године, у којој је 15.000 Јевреја пољског порекла протерано из Немачке, каже за “Вести” Саво Штрбац, председник Документационо-информационог центра Веритас. – У Задру је као повод искоришћено убиство хрватског полицајца у близини места Полача код Бенковца. Међутим, каснији догађаји ће показати да

Никола Милованчев: Милан Дукић – први глас о страдалима у Јадовном и извештај конзула НДХ у Београду о томе

3. мај 2024.

Многи се питају када је српска јавност први пут сазнала за Јадовно и за злочине у Јадовном, мaкaр индиректно? Обично се мисли да је то било после Другог светског рата. Међутим, догодило се то још 1. јула 1942. – додуше стидљиво и у рубрици огласа у београдском „Новом времену“, на страни 6 тог броја листа. Било је то преко огласа Софије Дукић, жене трговца Милана Дукића из Доњег Лапца у Лици. Софија Дукић је наиме у „Новом времену“ објавила фотографију мужа и оглас следеће садржине: „Моли се свако ко ма шта зна о Милану Дукићу трговцу, који је нестао из Доњег Лапца пут Госпића у Јадовно да јави његовој жени

Јован Мирић: Сахрањивање сапуна

2. мај 2024.

Kад је Раде донео комад сапуна, баба-Јела му га је одмах, унезвереног погледа, отела из руке, решена да га пошто-пото сахрани. За баба-Јелу су укућани, а богами и неке комшије, већ од јуна 1942. године почели да мисле како се „смеће с ума“. Постала је ћутљива, почела је да заборавља, да се осамљује, и често је имала некако чудан израз лица… Нико није знао шта премишља у својој глави. Али од када јој је унук Раде, скојевац, пролећа 1946. године, донео из задружног дома комад сапуна за рубље, укућани су отворено у лице почели да јој говоре да је полудела. Баба-Јела је тада, наиме, шчепала тај сапун из унукове руке

Милош Ковић: Геноцидна резолуција

1. мај 2024.

Предлог резолуције Генералне скупштине Уједињених нација о „Међународном дану сећања на геноцид у Сребреници 1995. године“ изнова нас је подсетио на то да се геноцид не може ни сакрити нити прећутати. Покушавајте да заборавите, окрећите главу на другу страну, учите своју децу да се окрену будућности. Они који су геноцид починили, или њихови потомци, доћи ће по вас. На крају ће себе прогласити жртвама а вас – џелатима. Злочин, једноставно, не да мира ономе ко га изврши. Тако је и са геноцидом. Он је опсесивна тема нација које су ову резолуцију предложиле – Американаца, Немаца па и, на балканском микро-плану, Бошњака и Албанаца. Хрвати се овом приликом, за дивно чудо,

На данашњи дан почео егзодус Срба из Западне Славоније

1. мај 2024.

Из Западне Славоније је на данашњи дан прије 29 година у хрватској злочиначкој акцији “Бљесак” за само 36 сати протјерано 15.000 Срба, а убијено 283, саопштио је Документационо-информативни центар “Веритас”. Хрватске оружане снаге су под кодним називом “Бљесак” 1. маја 1995. године извршиле агресију на српску област Западна Славонија, у саставу Републике Српска Крајине, у вријеме када је ова област била под заштитом УН /УНЦРО – Сектор “Запад”/. Против западнославонских Срба, односно око 15.000 житеља и око 4.000 војника, кренуло је више од 16.000 припадника хрватских оружаних снага. Заштитне снаге УН, на вријеме упозорене од хрватских генерала, повукле су се на безбједна мјеста, препуштајући “штићенике” на милост и немилост агресору,

Од Јасеновца до Перта

1. мај 2024.

Прича о 92-годишњој Невени Котур из Перта, једној од последњих преживелих из злогласног усташког логора смрти „Јасеновац“. Невена из Јасеновца је као десетогодишња девојчица одведена у усташки логор, где је преживела зверства и страхоте Независне Државе Хрватске. Након рата и ослобођења вратила се у родно место, где је живела све до 1992. и поновног буђења фашизма. Последњих 15-ак година живи у Перту са својом породицом. Сусрет са Невеном Котур, једном од последњих преживелих најстрашније српску а вероватно и светске голготе – логора Јасеновац, био је за (ко)аутора ових редова несвакидашњи и драгоцен, с дозом посебног пијетета и дубоког наклона тешком бремену судбине детета – логораша. Поред тога, био је то

Немања Девић је прекопао многе архиве у земљи и иностранству

Немања Девић: Живели равногорци али и мир свим невиним жртвама злочина у Друговцу 29. априла 1944.

30. април 2024.

Који год њихов злочин широм Србије да поменете, они само изнова понављају научену рецитацију и отварају кишобран на ком пише: Вранић и Друговац… Пре 80 година, баш на данашњи дан, 29. априла 1944, четници упадну у село Друговац код Смедерева, које је иначе било као нека локална Сребреница у овом делу Шумадије 43-44. Партизани претходно у том селу побили све гласније неистомишљенике, једном чак и затрли породицу. Онда су одатле почели нападе и на друга села, а у Друговац доводили и сељаке из околних места и ту их убијали. Четници им претили, упадали у село, враћали око за око, чак на крају и преговарали, и ови им стрељали преговарача/е. На

Душан Басташић: Када потомци жртава Покоља проговоре

30. април 2024.

Прије неколико дана, 26. априла је била годишњица како су 1941. „оћерали наше“. Тако би наше баке говориле. Сада већ давно упокојене баке, лица избразданих дубоким борама, уоквирених у црне мараме и очима црвеним од суза. Уз њих смо одрастали ми, унучад „оћераних“ жртава Покоља, дјеца родитеља израњаваних душа. Чељад рођена са дубоко запретаном раном која би код неких од нас годинама, чак деценијама ћутала. А онда, одједном просто вриснула расипајићи бол свом ширином душе. И опет је опет забољело. Рана која се преноси са генерације на генерацију. Написао сам на Фејсу неколико реченица на ту тему: „Управо на данашњи дан у касним вечерњим часовима, прије тачно 83 године, упале

ЗБОРНИК „СТАРИ БРОД“ ПРЕМИЈЕРНО ЋЕ БИТИ ПРЕДСТАВЉЕН 24. И 25 . МАЈА

29. април 2024.

Радовић је рекао да ће јавност Републике Српске бити затечена сазнањем да је још 1941. године на простору Вишеграда и Рогатице уз Дрину био збјег од 12.000 Срба из Срема које су усташе намјеравале погубити, али да Њемачкој, која је баш у то вријеме нападала СССР, није одговарало да се на том простору врше злочини, а њемачки фашисти били су запрепашћени суровошћу усташких злочинаца. Зборник докумената „Стари Брод“ у издању Фондације „Заборављени коријени“, који документовано освјетљава размјере усташких злочина над Србима у романијском крају и дијеловима источне Босне у Другом свјетском рату, биће премијерно представљен 24. и 25. маја у Старом Броду, када ће бити служен помен старобродским жртвама убијеним

Страдања у Цазинској крајини и антифашистичка борба /1941-1945/

26. април 2024.

Ова књига jе траjни споменик невиним жртвама усташко фашистичког терора у Цазинскоj краjини. После четрдесет година истраживања о страдању народа током Другог светског рата, у Цазинскоj краjини, а за 70-ту годишњицу тих ужасних збивања, обjављена jе друга књига борца НОР-а и носиоца „Партизанске споменице 1941. године,, Душана Д. Миљковића под насловом Страдања у Цазинскоj краjини и антифашистичка борба /1941-1945/. У књизи су кроз неколико целина дати прикази о страдању пре свега српског, али и осталих народа коjи нису прихватили усташку власт и злочине коjе су усташе примењивали посебно према србима православне вероисповести, Јевреjима и Ромима. У првом делу су наведени подаци о успостави власти NDH у Великоj жупи Бихаћ, пре

Бојанић: 02. маја можда и научимо да више и трезвеније ценимо сопствене жртве

26. април 2024.

02. маја, ако нам се деси да нас прогласе за геноцидан народ на Генералној скупштини у УН… вероватно ће се покренути коначно и ,,лавина“ истине и са наше стране. Зар није онда било геноцида и у Братунцу, Јасеновцу, Драгинцу, Крагујевцу, Краљеву, Мачви…? Велико је питање зашто резолуцију доноси Генерална скупштина, а не Савет безбедности УН… али, и то је јасно (Руска Федерација и Белорусија су суспендоване)? Али, можда из тога научимо да више ценимо сопствене жртве, злочине и почињени геноцид над српским народом који је почињен у пар наврата само у 20. веку над Србима. Деценијама смо ћутали, као да се ништа није десило… и у два наврата пригрлили сопственог