
Никола Кобац: Крвава и пуста је ово земља
Мртво село. Асфалтни пут се пружио између попаљених кућа и зараслих дворишта, вијуга и жури у правцу Загреба. Као да хоће некуд, или од некога побјећи. Огољеле купине попадале, испреплеле се, црнином омотане не дозвољавају кораку да се заустави у напуштеној авлији. Све изгледа сабласно. Свуда трагови паљевине. Зидови кућа што одољеше времену и експлозиву, војсци и новој држави „украшени“ јединственим великим словом „U“. Тамо гдје су некада били прозори израсла агација (багрем) додирујући својим врхом срушену бетонску плочу. На вратима осакаћене љепотице стражаре коприве и бујад. Помоћни објекти до јуче богатог дворишта се једва препознају. Изнаказила их или уљепшала паветина која се по брвнима час са вањске, час са













