Покољ Архиве - Страница 9 од 34 - Јадовно 1941.

Прича о српском дјечаку – јасеновачком логорашу

4. април 2024.

Кроз гвоздену капију у највећу и најстражнију фабрику смрти Дргог светског рата ушао је као здрав и једар једанаестогодишњак, а иза себе ју је оставио као непуни четрнаестогодишњак. Болестан, гладан, оболео од пегавог тифуса и сам – без сестара које су заувек остале у једној од гробница јасеновачког логора… Прилази ми лагано. Тромо вуче ноге по бетонским плочама. Осам и по деценија тешког живота пузи се за њим. Договорили смо се да се нађемо на отвореном. Каже, прија му свеж ваздух, затворен простор му спутава мисли и сећања. Прилази ми, осмехује се… са седе главе скида бели шеширић и благо се нагиње ка мени. Пружам му руку. – Лепо је

ЉУБА

30. март 2024.

Да ли је овај сунчани дан наш крај? Ова свјетлост и плаво небо над нама да ли ће заувек сјати над нашим почивалиштем? Бескрај и крај, коначност и вјечност, смрт и бесмртност, све је слило у једну тачку и стало у овај тренутак. Да ли се човак зато роди, зато мучи, зато погури под теретом сваке невоље – зато да у једном љетњем дану сагледа крај свега – крај муке и крај љепоте? Мука за мрву крува и љепоту рађања, љепота у оку и осмијеху и онда крај са питањем куда све одлази. Крај у сриједу! Можда је тако писано. Ја сам мислила да нијесам ни на средини живота, а

Ранко Раделић: Однос према Јасеновцу је калибрисан као мјера људскости

28. март 2024.

Упоредимо ли доступне трагове преостале из прошлих епоха са оним што нам као предложак пружа 20. вијек, јасно је да су наши давни преци били биолошки прилагођенији овој планети, несумњиво интелигентнији и морално супериорнији од данашње популације, која је биолошки, али и на много других планова, на путу убрзане деволуције. Извор: Још необјављена књига аутора Ранка Раделића – април 03, 2020. НАПОМЕНА: Сви наводи изнесени у овом тексту су лични став аутора и не морају одражавати ставове редакције портала. У циљу свеобухватнијег информисања јавности, објављујемо и прилоге од значаја за мисију удружења Јадовно 1941. чак и када су они потпуно супротни његовим ставовима. Иако је Јасеновац јасан знак тог пропадања,

Српску децу обавезно одгајати на усташким начелима и у католичкој вери

20. март 2024.

(Одломци из књиге „У мучилишту – паклу Јасеновац“ Ђорђа Милише, репринт пишчевог издања из 1945, издавач Политика, Београд, 1991.) Надасве је био свиреп, трагичан удес српске дјеце околних котарева Козаре и Просаре. Ту су сва дјеца од дојенчади до 12 година била похватана и истребљена према усташким крвничко-убилачким методама. Котареви, које је задесио тај најтежи удес, јесу: Босанска Градишка, Босанска Дубица, Босанска Костајница, Приједор, Хрватска Костајница и остали сусједни котареви. На тај је начин било сакупљено испод Козаре око 100.000 српске дјеце над којом су вршена непамћена звјерства… Дојенчад су отимана с мајчиних груди, силом отргнута и одвађана од својих родитеља. Одраслија дјеца, која су се грчевито држала мајчине сукње,

Гробница без обиљeжја у Смиљану – сјећање на злочин 5. марта

8. март 2024.

Група од 30 Срба на звjерски jе начин мучена и дотучена 5. марта 1945.г. у Смиљану, родном мjесту Николе Тесле. Усташе су из казнионице у Госпићу извукле 30 особа и одвели их у Смиљан, те их повjешали по дрвећу. Жртве су биле сахрањене на мjесту смакнућа, у jедном диjелу Смиљана, а 1977.г. родбина их jе есхумирала и њихове кости положила у костурницу поред православног гробља у Смиљану, гдjе се уjедно налази и споменик свим Смиљанчанима, жртвама усташког терора. Обиљежjе jе порушено 1991. године. Сваке године 02. аугуста, на Св. Илиjу, у знак сjећања на прва страдања у Смиљану коjа су започела тог дана 1941.г., и траjала све до 1945.г., преживjела родбина и приjатељи окупљали су се око

ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ – Порицање Србоцида некад и данас: Поводом изласка једне књиге

4. фебруар 2024.

Пред читаоцима је нова књига потписника ових редова, „Кућа у нашој крви: Јасеновац и српски логорашки завет“. КУЋА У НАШОЈ КРВИ У првом поглављу ове књиге, „Србоцид или Појам као средство свесрпског прогледања“ понуђено је излагање појма србоцида, значајног за разумевање геноцидног злочина који се у НДХ десио од 1941. до 1945. годинне. У тексту „Седамсто тисућа сведочиће жртви“, дата је анализа Службе новомученицима српским Светог владике Николаја, где је, између осталог, изложено православно учење о мучеништву, чији је Првомученик Христос, као и о смислу нашег страдалништва у доба НДХ. Затим су у књизи дата два, нама нова, сведочења о србоциду у НДХ – француског новинара Жана Хусара, који је

ДОКУМЕНТ ИЗ АРХИВА ВОЈВОДИНЕ: Свједочење о усташким звјерствима у Херцеговини

2. фебруар 2024.

Архив Војводине је 2020. године објавио веома вредну књигу под називом ”Усташка зверства: зборник докумената (1941–1942)”. ENGLISH У овом зборнику је објављено 165 одабраних докумената и 63 фотографије, заједно са исцрпним и корисним уводним текстовима и објашњењима. Приређивач зборника је наш угледни историчар др Милан Кољанин. Документи објављени у зборнику су део досијеа немачког окупационог Заповедника полиције безбедности и службе безбедности у Београду. Досије се налази у саставу фонда Архива Војводине Ф.562, Лични фонд Славка Одића (1915–2006), 1909–1983, у коме се чува део заоставшине овог носиоца Партизанске споменице 1941, обавештајца, дипломате и публицисте. Сам досије се претежно састоји од докумената на немачком језику, насталих током 1941. и 1942. године, а

Споменик српској деци у селу Носковачка Дубрава

4. јануар 2024.

Године 1964, на месном гробљу у селу Носковачка Дубрава у општини Чађавица, Вировитичко-подравска жупанија (на десној обали Драве), подигнут је овај споменик деци српској деци из Поткозарја која су страдала у усташком логору за жене и децу који се налазио у шталама властелинског имања грофа Драшковића. У периоду рада логора, од августа до децембра 1942. године, преминуло је 69 детета старости од 4. месеца до 4 године. До 1990. године обављане су редовне комеморације уз учешће представника матичне Босанске Дубице, а обновљене су 5. децембра 2014. године. Списак деце страдале у овом логору: Вуковић Миља, 4 месеца Бошлић Раде, 18 м. Миљевић Гина, 3 године Вујчић Ратко, 10 м. Вујковић

Ђуро Затезало: Усташки злочин у Пркосу и шуми Брезје код Ласиње на Кордуну

21. децембар 2023.

Ђуро Затезало: „Радио сам свој сељачки и ковачки посао” – СВЈЕДОЧАНСТВА ГЕНОЦИДА У НДХ 1941. – 1945. II допуњено издање СВЈЕДОЧАНСТВА KОРДУН УСТАШKИ ЗЛОЧИН У ПРKОСУ И ШУМИ БРЕЗЈЕ KОД ЛАСИЊЕ Дуго Село, село у опћини Вргинмост на Kордуну, имало је по попису становнишва 1931. године 210 домаћинстава и 1.243 становника српске народности. За вријеме Независне Дражве Хрватске, 1941, 1945., живот је изгубило 552 становника од којих 36 пало у борби против фашизма док су их 516 погубиле усташе. Од њих 516, само у једном дану, у недјељу 21. децембра 1941. године, усташе су у шуми Брезје крај Ласиње усмртиле 460 Срба: мушкараца, жена и дјеце. Село Пркос, такођер у

МАСОВНА ГРОБНИЦА И СТРАТИШТЕ „РАДУЛОВАЦ“

7. децембар 2023.

Оружане снаге Независне државе Хрватске из гарнизона у Прњавору, 4. децембра 1941. године око поднева, упадају у села западно од Прњавора: Чорле, Парамије, Млинце и Лишњу. Једна група усташа и домобрана упада на имање Николе Чорног у селу Лишњи, те заробљавају оне Србе који су то јутро дошли да циједе уље из сјеменки. Заробљене Србе су тада потјерали до Симића брда уздигнутих руку, гдје су их постројили, претресли и одузели све драгоцјености које су имали по џеповима. Средоје Васић о овом догађају свједочи:„Друга група војника је из Чорли и Парамија гонила према нама двије колоне похватаних људи. Тада сам гледао како су једног старијег човјека из Чорли, који није могао

ДА ЛИ СТЕ ЗНАЛИ: Како су Срби опраштали својим џелатима?

30. новембар 2023.

„Народ наш, збиља, у гневу може да коље, руши и пали; али ми нисмо они што смишљено тлаче, ми не сматрамо да је свет цели наше поље; ми не бисмо поднели ни урођеник прашумски да због нас плаче; душа нам је пространа, иако смо бројем мали.“ – Десанка Максимовић, Балканац. Под небом Балкана српски човјек је научио да страда у сваком већем сукобу, да буде жива брана свим тиранским бујицама које су браздиле рељеф овог дијела Европе. Историја нас је научила да су највећи крвници били људи нашега језика, отргнуте гране нашега стабла. Као што стихови Десанкини зборе, Срби су у гњеву итекако знали да се свете, али никад нисмо

Др Душан Ј. Басташић фотографија: Фронтал.СРБ/ДХС

Шта могу а шта неће моћи научити српски ученици у Хрватској из карте коју им сервира Српскo нaрoднo виjeћe

25. новембар 2023.

Зашто је српским ученицима у Хрватској као додатни материјал зa упoтрeбу у нaстaви нa српскoм jeзику и ћириличнoм писму, од стране Српскoг нaрoднoг виjeћа понуђена ова и оваква карта, јасније може бити само онима који пажљивије прате српско – хрватске односе у сусједној нам држави и већ више од четврт вијека дуг период владавине Милорада Пуповца и њему блиских сарадника тамошњом, бројчано све скромнијом српском националном мањином. Пише: Душан Басташић Српскo нaрoднo виjeћe из Хрватске, изрaдилo je истoриjску кaрту “Изaбрaнa мjeстa сjeћaњa и културe Србa у Хрвaтскoj”, нa кojoj сe, по избору Чедомира Вишњића нaлaзи 110 oдaбрaних мjeстa и спoмeникa, кao и личнoсти и дoгaђaja кojи су oбиљeжили историју и

Проф. др Светозар Ливада: Не знам да ли сањам, да ли се будим, или доиста лудим, али знам да немам завичаја

15. новембар 2023.

Мој завичај и ја живјели смо дуго као рањене звијери. Међутим, ја још вегетирам – друштвено мртав, биолошки жив, на крају пута. Примишље – мој завичај, којег ми одузеше, отеше – би убијено истог дана кад убише цијелу Kрајину, коловоза мјесеца 1995. године. То зову ослобођењем. Ја ослобођење крајева од људи разумијем као хисторијски пораз – злочин. Тим више што нису само побијени и прогнани људи него су разорени сви њихови антропогени садржаји и знамења, да је ту некада давно и скоро живио мукотрпно обични сељачки свијет. Ускоро ће услиједити преноминација топонима уписаних у све географске карте и хисторијске садржаје. Неки већ пола миленија, а неки стољећима. Ономастика је већ добрано затрта. У мојој особној карти не пише да

Морамо бити глас невиних жртава Јасеновца

13. новембар 2023.

Глас стотина хиљада невиних жртава – мушкараца, жена и деце, брутално и сурово убијених током „усташког коначног решења” у злогласној усташкој Независној Држави Хрватској, које је, уз благослов усташког викара и надбискупа геноцида Алојзија Степинца, спроводио усташки фирер поглавник Анте Павелић, завапио нам је са Земље молбом да не буду заборављени, нити да се заборави ко је починио те страшне бестијалне злочине. Ексклузивно за „Политику” Проф. др Гидеон Грајф* Ми, који смо остали, морамо бити њихов глас. Плачимо гласно како би њихов глас могао да се чује по целом свету. Зато су важни филмови, књиге и изложбе. Они би требало да помогну да се злочини почињени у Јасеновцу, Аушвицу и

„Педесет мртвих разреда спава“: Ђорђе Ђурић

12. новембар 2023.

Банија га је и прије грађанскога рата у Хрватској потпуно заборавила. А био је један од најпознатијих и најпопуларнијих њених пјесника, прозних писаца, писаца епитафа на спомен-обиљежјима по Банији. И писаца за дјецу. Писаца и поезије и прозе. Гостовао је по школама, у селима, градовима… Са свима добро, са свима добар. Тежак је живот имао Ђорђе Ђурић (Кињачка, 1929 – Загреб, 1991, сахрањен је у Сиску). Школовао се у родном селу, Крижевцима, Загребу и Ријеци. Оца су му почетком Другог свјетског рата одвеле усташе у Јасеновац и тамо ликвидирале. У мају 1942. одводе мајку, старијег брата и њега у логор Стара Градишка, а одатле у логоре на сјеверу Њемачке. Још