У понедјељак је емитована посљедња епизода документарне серије о НДХ. Ријеч је о серији коју је продуцирао историчар Хрвоје Kласић, а у 12 епизода емитована је понедјељком на ХРТ-у. Посљедња епизода зове се Епилог и говори о пропасти НДХ, Блајбургу и Павелићевом бијегу. На самом крају емисије историчар Вишеслав Аралица, који је био један од главних саговорника у серији, објаснио је зашто сматра да је НДХ била срамота. „НДХ је прва национална држава Хрвата. Она доиста јесте била држава и била је национална, хрватска држава. Међутим, кад бих је једном ријечју ишао описати, и НДХ и све око тога, рекао бих ‘срамота’“, почео је. Онда је појаснио. „Сад морам објаснити

Није исто догађа ли се у гасним коморама или се догађа с мачетама. Не знам коме би таква моја изјава могла да шкоди, упитао председник Хрватске. Хрватски председник Зоран Милановић, који се нашао на мети критика Бошњака и дела хрватске јавности због, како кажу, релативизације Сребренице, поновио је да Сребреница није исто што су холокауст и Јасеновац. „То је тежак злочин с елементима геноцида, то је рекао и суд, али ниједан суд не може бити Свето писмо. Неким људима је то добро легло, неким људима или нељудима то није добро легло. Пет хиљада или осам хиљада људи или 80.000 људи није исто. Није исто догађа ли се у гасним коморама

Почетком јуна 2011. римски папа Бенедикт Шеснаести посетио је Хрватску, дајући подршку њеном путу ка Европској унији и позивајући је да и даље остане верна Ватикану, борећи се за хришћанске вредности. Одушевљено дочекан од преко 3оо ооо Хрвата, папа није пропустио да успут помене квислиншку творевину, Независну Државу Хрватску, као инструментализовану од фашизма и нацизма (ниједном не помињући 7ооооо жртава усташког концлогора Јасеновац, које су страдале зато што су биле Срби, Јевреји и Роми, као ни улогу преко 1ооо римокатоличких жупника, фратара и часних сестара, који не само да су подржавали Павелића и његове монструме, него су и активно учествовали у покољима недужних људи ,као „заклете усташе“.) Млако се ограђујући

Овај текст је могао бити написан и објављен у време када се појавила Дара из Јасеновца, али сам свесно одлучио да сачекам да се бура око филма у медијима и на друштвеним мрежама стиша. Да то нисам учинио, вероватно би овај текст био прочитан површно, у контексту за и против филма, а то нисам желео, јер би многима вероватно промакла поента. Истина је: неке ствари боље видиш, када им се приближиш. Тачно је међутим, и супротно: некада мораш да се удаљиш од слике, да би је видео као целину. Пише: Слободан Владушић Још пре емитовања филма о Јасеновцу, сетио сам се једне тужне сцене са испита. Док је причао о

Да ли је за Србе, ма где да су, дозвољено незнање о Јасеновцу и жртвама те монструозне фабрике смрти? Пише: Драгана Матовић Прошле су деценије, Сава и даље тече и памти. Невине жртве из Јасеновца плутале су овом реком и нашле вечни мир на њеним обалама. Допустили смо да их прекрива завеса заборава пуних 80 година. Тек сада постајемо свесни наше небриге према јасеновачким страдалницима. Фрапантно је да жртвама злогласног логора до сада није намењен макар сокак у Београду, а на улице су понекад постављане табле са именима људи који то не заслужују. Дешавало се, што је недопустиво, да улица буде названа и по усташком прваку, додуше из незнања. Да