Вапај молитве покајничке нек пут неба сине и силно јурне у висине, и мученика бол умине! Клонуле главе на груди,Сједим заривен u густи мрак,У тишини све је, зидови хладниТамне ноћи одбачен свлак.Само мисли из клонуле главе,Kапљу у ноћи слеђене зјап,Ума мрачно предсказање,Ил’ можда скривени неки знак? Клижу мисли трепераве, свеле,Изгубљене у времена тамним скутима,Љепљиве, тешке и вреле,Kроз лавиринте загубљеним путима.Истрже се душа из окова пути,Па ко свила, божанским ношена дахом,У предворју древнога мрака слути,Да вјековима све је, покривено прахом! Тијело, савијено у болном грчу,Знојним челом ледени камен дира;Док пламенови воштана тијела срчу,Клизи душа тунелом мистичног вира!Може ли човјек над понорном хриди,Упрегнут сјенима у трагичном сразу,Да обзорје божанских вртова види,И из