У првим реаговањима европски листови нису у Меморандуму видели ни позив за рушење Југославије, ни основ за етничко чишћење. Западни новинари су писали да је спис Академије афирмација демократских тековина Појава Меморандума САНУ и афера која је месецима потом тресла Југославију снажно су одјекнуле и у Европи. Готово да није постојала страна новинска агенција или медиј чији овдашњи дописник није јавио о југословенском политичком скандалу. Извештаји страних медија с краја 1986. и почетка 1987. године показују живо интересовање за догађаје у СФРЈ, али и усхићење новим ветровима у окошталој социјалистичкој држави. Окосниоцу извештаја страних медија о контроверзном документу Српске академије, упркос касније увреженом мишљењу, није чинило инсистирање на српском национализму

Академици пуне три деценије доказују да су се приликом писања Меморандума држали постојећег поретка и позиције Југославије и да су само отварали питања о равноправности народа Стварање „велике Србије“ у јавном мњењу бивших југословенских република и Западне Европе почетком деведесетих постало је кључни део ненаписане оптужнице против Меморандума САНУ, академика, па и тек успостављене СР Југославије. Чак и најтврђи критичари текста академика признају да је Меморандум формално био на југословенском становишту, али да његов дух чине идеје карактеристичне за великосрпске пројекте. Српски историчари тврде да је појам „велика Србија“ настао још у Аустроугарској, која се после Берлинског конгреса обреновићевској држави наметнула као политички и економски тутор. Јужни сусед двоглаве Царевине,

Хашки тужиоци поставили су једноставну и крајње једнострану тезу – Меморандум САНУ идејна је платформа за „велику Србију“, а жеља да се она створи кључни је разлог распада Југославије Ретко ко је био изненађен када је на почетку суђења Слободану Милошевићу у Трибуналу за ратне злочине почињене у бившој Југославији фебруара 2002. године заменик тужиоца Британац Џефри Најс читање оптужнице започео широким цитатима из Меморандума САНУ. Позивањем тужиоца Најса на документ који су још 1986. године написали српски академици започео је нови талас, овог пута правосудне кампање на Академију и њене чланове. Меморандум у Хагу је директно доведен у везу са најтежом последицом распада Југославије – грађанским ратом. Процес против

У другом таласу критика на Меморандум најжешћа паљба је стигла из Хрватске. За разлику од комунистичке хајке на Академију, повод за нову офанзиву била је – одговорност за рат Меморандум САНУ није био на мети критика само комунистичког режима. Већ пуне три деценије овај спис предмет је осуде званичне политике бивших југословенских република, светског јавног и интелектуалног мњења, али и домаћих либералних и антинационалних кругова. Сви они тврде да су академици 1986. године написали српски национални програм који је Слободану Милошевићу послужио као повод и оправдање за ратне сукобе деведесетих. Тезе афирмисане у овим круговима постале су саставни део западњачког погледа на распад Југославије, узроке и наравно – кривицу. Оценама,

Криза око Меморандума показаће све пукотине које су постојале у врху партијске и државне власти Србије и која ће бити огољена на Осмој седници сломом Ивана Стамболића Ћутање Слободана Милошевића о Меморандуму САНУ није прошло неопажено у партијском и државном врху. Упадљиво је, међутим, да критике његове игре почињу тек после Осме седнице и смене Ивана Стамболића и њему блиских сарадника са чела српског руководства. Уздржан став првог човека српске Партије данас се објашњава Милошевићевом намером да избегне замерање са угледним академицима, на које је још тада рачунао као на важан ослонац у свом походу на власт. Ову тезу између редова провући ће и Драгиша Павловић, председник београдских комуниста и