Sto dvadeset sekundi

Datum objave: utorak, 1 novembra, 2016
Veličina slova: A- A+

Kada Izrael obeležava Dan sećanja na žrtve holokausta, u deset pre podne sve u toj zemlji staje: automobili, poslovi, ljudi na ulicama, televizijski i radio programi… 120 sekundi tišine podseća Jevreje na ono što im se dogodilo u Drugom svetskom ratu.

Ratko Dmitrović
Ratko Dmitrović

U tom strašnom vremenu Srbi su, srazmerno posmatrano, stradali gotovo kao Jevreji, a ubijani su često skupa sa Jevrejima. U Nezavisnoj državi Hrvatskoj – a ne treba zaboraviti da je u sastavu te države bila i Bosna i Hercegovina – ubijeno je više od milion Srba. Ko to danas zna, ili još strašnije, koga to uopšte interesuje?

Broj srpskih žrtava i genocid nad Srbima u Drugom svetskom ratu odavno je prostor za razne manipuilacije, podsmehe, čak i otvorene zluradosti prema srpskim žrtvama.

Zbog čega Srbi, kao Jevreji, nemaju svoj dan koji bi podsećao ovu decu što stasavaju izloženu nebrojenim elementima za kretenizaciju mozga tela i duha – kada, gde i koliko je njihovih predaka pobijeno? Zbog čega nijedan od vajnih srpskih “državnika” nije pokrenuo i do kraja sproveo takvu inicijativu? Sloba, Đinđić, Koštunica, Tadić… nikome od njih nije palo na pamet da sazove desetak ljudi koji izučavaju genocid nad Srbima, i od njih zatraži mišljenje koji je to dan primeren da ga država Srbija proglasi Danom sećanja ili… manje je važno kako će da ga nazovu, pa da toga dana Srbija stane na 120 sekundi.

Istina, Milošević je unutar svog sistema vlasti imao značajan stepen tolerancije prema pojedincima koji su istraživali genocid nad Srbima i trudili se da se taj zločin ne zaboravi, ali ni on, Milošević, nije išao dalje od toga.

Jedan od onih koji su u tom smislu učinili najviše bio je, sada već pokojni, Milan Bulajić. Osnovao je i u Beogradu vodio Muzej genocida čije su postorije bile na pedesetak metara od Narodne skupštine. Napadali su ga konstantno i s velikom upornošću pre svega Hrvati, ali i razni “drugosrbijanci” u Beogradu. Zagreb je tvrdio da je Bulajić tvorac “Jasenovačkog mita” o 700.000 Srba ubijenih u tom hrvatskom logoru, ignorišući činjenicu da je broj žrtava približan tome utvrđen još 1945. godine, kroz nalaze Zemaljske komisije formirane u Zagrebu. Činili su tu komisiju uglavnom Hrvati i Slovenci.

Bulajić se borio koliko je mogao, a onda se dogodila “oktobarska revolucija”. Proevropske i prozapadne “demokratske snage” preuzele su vlast u Srbiji, a jedan od prvih poslova bio im je da zatvore Muzej genocida. Isterali su Bulajića na ulicu, zaplenili nađenu arhivu čak i njegove lične dokumente i sve stavili pod ključ. Bulajić je smenjen, skupa sa Upravnim i Nadzornim odborom Muzeja genocida, a Muzej premešten u Kragujevac.

Celu tu operaciju proveo je (a verovatno i osmislio) Žarko Korać. Bolje upućeni u ovu tematiku reći će: Korać je poslednji koji je to smeo da uradi. Zna se zbog čega.

Davno je rečeno da se istorija ponavlja samo onim narodima koji istoriju ne uče. Srbi u toj disciplini nemaju suparnika.

Piše: Ratko Dmitrović

Izvor: Vesti online

Vezane vijesti: Ratko Dmitrović


Tagovi:

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Jedan komentar za Sto dvadeset sekundi

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top