Dr Milan Bulajić: Karlina zamka genocida

Datum objave: ponedeljak, oktobar 31, 2016
Objavljeno u Jasenovac, Srebrenica
Veličina slova: A- A+

Pokojni Dr Milan Bulajić (1928. – 2009.) bio je doktor međunarodnog prava, međunarodni stručnjak za genocid, autor brojnih knjiga iz te oblasti, čovek čije se mišljenje poštovalo, a stavovi prihvatali u međunarodnim organizacijama i institucijama. Ovaj intervju je Dr Bulajić dao 2005 godine.

Dr Milan Bulajić
Dr Milan Bulajić

• Gospodine Bulajiću, svakodnevno se u medijima govori o genocidu, a Vas, stručnjaka za tu oblast, nema u javnosti.

– Pravo da Vam kažem, ne znam šta da odgovorim na to pitanje. Normalno bi bilo da moja vlada, stručni organi, da se interesuju. Ja sam iz međunarodnog prava – istorije diplomatije, doktorirao 1953. godine i više od pedeset godina aktivno sam se bavio međunarodnim pravom, pitanjem genocida – naročito preko proučavanja Jasenovca, koji sam ja okarakterisao kao sistem hrvatskih ustaških logora – genocidni sistem. Ja sam, kao predstavnik SANU, bio na suđenju Andriji Artukoviću 1988. Bio sam direktor Muzeja žrtava genocida. Inicirao sam optužbu, ekstradiciju i suđenje Dinku Šakiću, komandantu Jasenovca.

U Srebrenici nije bilo genocida

Da u Srebrenici nije bilo genocida dovoljna je činjenica da je Vojska Republike Srpske bez ijednog incidenta deportovala preko 25.000 muslimana iz Srebrenice u muslimansku Tuzlu. Da je bilo masakra, da je bilo genocida, prvo bi njih ubili.

Drugo, Srebrenica kada je proglašena zaštićenom zonom, ona je morala biti demilitarizovana. Ona nikada nije bila demilitarizovana. Tamo je sve vreme postojala 28. muslimanska divizija sa Naserom Orićem. Prema podacima OUN 142-190 srpskih sela oni su uništili na tom području. Postoji dokument OUN gde je Ratko Mladić nudio muslimanskoj diviziji da položi oružje i da će pod pokroviteljstvom OUN imati tretman ratnih zarobljenika. Oni su to odbili. To je bila vojna formacija sa preko 15.000 muslimanskih boraca, naoružanih i teškim oružjem.

Oni su išli u nasilno probijanje kroz srpske položaje od Srebrenice ka Tuzli. Svi vojni eksperti će Vam reći da je najrizičnija operacija proboj kroz tuđu teritoriju. Tu je poginulo na hiljade muslimanskih boraca. Sve to treba uračunati. Zato sam ja predložio Vladi Republike Srpske da se organizuje međunarodna konferencija, jer mi tu nemamo šta da skrivamo. Argumenti su na našoj strani i da otklonimo tu nametnutu krivicu. Na konferenciju, predlagao sam, treba pozvati i Jakuši Akaši, generala Moriona, Karla Bilta, Lorda Ovena, Ešdauna… i da stavimo sve činjenice na sto.

Rukovodstvo Republike Srpske to nije želelo da uradi. Dakle, ja sto posto stojim iza moje tvrdnje da Vojska Republike Srpske nije izvršila genocid u Srebrenici.

Knjige Dr Milana Bulajića
Knjige Dr Milana Bulajića

Zaprepašćujuće je to što je meni zabranjen dalji rad. Žarko Korać je smenio mene sa mesta direktora Muzeja genocida, smenio Upravni i Nadzorni odbor i premestio muzej u Kragujevac. Meni je zabranjen ulaz u Muzej žrtava genocida, iako je tamo i moja dokumentacija, moji rukopisi. Tu je dokumentacija Odbora SANU za prikupljanje građe o genocidu i dokumentacija državne komisije. To je odgovor na Vaše pitanje, ukoliko je to uopšte odgovor.

• Koliko mi je poznato, Vi ste sa tim upoznali: Koštunicu, SANU, Patrijarha Pavla, i, šta je preduzeto?

– Koštunica me je primio, iznenadio se zbog učinjenog protivpravnog postupka i obećao da će pomoći. Ali, to obećanje nije ispunjeno. SANU je prihvatila predlog da se institucionalizuje istraživački rad na ovim pitanjima jer je to od životnog interesa srpskog naroda, Srbije i Republike Srpske. Patrijarh mi je dao punu podršku, blagoslov i sve što treba učiniti, ali evo tri godine prođoše i to nije rešeno. U međuvremenu ja sam pokrenuo tužbu jer mi je blokiran rad i protivpravno oduzeta dokumentacija, jedinstvena dokumentacija.

Pitanje istraživanja genocida danas jedno je od centralnih pitanja srpskog naroda. Ono što se propusti danas, naneće velike štete državi, a tu se misli na tužbu BiH pred međunarodnim sudom pravde, a njihovi advokati pominju odštetu od 200 milijardi. Prvo što je vlast posle 5. oktobra uradila – povukla je protivtužbu protiv BiH. A, ta naša protivtužba bila je vrlo argumentovana i ja sam učestvovao u njenom koncipiranju.

• Vlada Republike Srpske formirala je državnu komisiju za istraživanje genocida u Srebrenici. Vama su prvo ponudili da budete član Komisije, a kasnije Komisija je obavila posao bez Vas?

– Ja godinama radim na dokumentarnoj studiji Srebrenica i ona je na 804 strane. O svim mojim istraživanjima i rezultatima obaveštavao sam Republiku Srpsku, konkretno predsednika Čavića. Sreli smo se Čavić i ja na restauraciji Sinagoge u Doboju 30.10.2003. godine, dan kasnije primio me je u Banja Luci. Upoznao sam ga sa mnogim slučajevima, kao što je Dražen Erdemović, pripadnik 10. diverzantskog odreda Vojske Republike Srpske, koji je pred našim sudom, a i pred sudom u Hagu, priznao da je ubio 80-100 zarobljenika. On je, inače, Hrvat, a priznao je da je, zato što je to uradio, primio 12 kilograma zlata i dobio je status plaćenika na Kosovu, Zairu i milioni maraka su pominjani da su primljeni.

Opasne namere naših neprijatelja

• Jasno je da postoji očigledna namera da se srpski narod proglasi za genocidan.

– Apsolutno. To je opasnije od 200 milijardi dolara koje BiH potražuje (što je stravična cifra). Ako uspeju u nameri i proglase srpski narod za genocidan, prva posledica toga biće ukidanje Republike Srpske, jer, ako ostane presuda generalu Krstiću da je Vojska Republike Srpske izvršila genocid, niko ne može braniti da jedna država, jedan entitet može postojati ako je stvoren na genocidu. Tako će biti opravdano i ovo razaranje, uništavanje i bombardovanje naše zemlje. Znači, trebalo je uništiti tog srpskog genocidnog đavola.

Taj čovek, koji je to priznao, on je danas na slobodi, a general Vojske Republike Srpske Radislav Krstaić, koji nikoga nije ubio, niti ima dokaza čak ni za komandnu odgovornost, komandant Srpskog korpusa osuđen je za genocid i već je upućen u Veliku Britaniju na izdržavanje kazne. Ako se hitno ne revidira ta presuda, ona će obilato biti korišćena u tužbi BiH protiv Srbije i Republike Srpske pred Međunarodnim sudom. U roku od godinu dana može se revidirati presuda, ukoliko se primene novi dokazi, kao pomenuti slučaj Dražen Erdemović.

Zaprepašćujuće je, u Okružnom sudu u Novom Sadu, u sudskom saslušanju postoje dokumenti da je agent iz Londona bio u Novom Sadu u to i to vreme i u hotelu sa TV kamerom saslušavao Dražena Erdemovića i sa namerom da taj video snimak, koji je agent hteo da odnese u Hag, bude dokaz da je vojska Republike Spske izvršila genocid.

Agenta je, na sreću, uhvatila naša policija i oduzela mu video zapis. Sa tim dokumentom mi možemo izaći u svet i obarati presudu generalu Krstiću za genocid. MUP kaže da nema tu kasetu i uputio me na BIA. Oni su mi odgovorili da to nemaju. Kako bi od strane policije dobio dokument, kad od svoje policije, u interesu svoje zemlje, ne mogu da dobijem dokument. Jočića ne mogu da dobijem, a uvek me upućuju na arhivu da vidim kome je dodeljen taj predmet. Da je ovo meni neko pričao, da se nekom dešavalo, ne bih mu verovao.

Ni Artuković nije osuđen za genocid

Ni Andrija Artuković, ni Dinko Šakić – komandant Jasenovca, nisu osuđeni za genocid. Ni Ivo Rojnica, stožernik u Dubrovniku, ni Nada Šakić, koja je i danas na slobodi, nisu osuđeni za genocid. Osuđen je za genocid general Radislav Krstić iako nikoga nije ubio. Predsednik Jugoslavije je optužen za genocid, predsednik Srbije, načelnik Generalštaba, generali koji su branili ovu zemlju na Kosovu, svi su oni optuženi za genocid. Skoro da i nema Srbina koji nije optužen za genocid. Mi smo već morali napasti ovu prvu presudu za genocid, generalu Radislavu Krstiću. On nije kriv, a osuđen je.

• Vi ste svetski priznat stručnjak za genocid, a nije Vas Vlada Republike Srbije uključila u Komisiju za ispitivanje Srebrenice?

– To nije čudno, to je neobjašnjivo. Čavić mi je rekao, kada sam bio kod njega, da je on pod pritiskom Ešdauna, koji ne prihvata izveštaj Dejana Miletića i da mora formirati državnu komisiju, da bi ona dala neki objektivniji izveštaj.

Tada me je Čavić pitao: “Gospodine Bulajiću, jeste li Vi spremni da uđete u tu državnu komisiju?”, s obzirom na moju poznatu tezu da Vojska Republike Srpske u Srebranici nije izvršila genocid, bilo je zločina ali nije bilo genocida. Ja sam mu odgovorio “Ja to ne mogu odbiti.” Čavić me je pitao da li mogu predložiti u komisiju još nekog od međunarodnog ugleda, da bi se oduprli Ešdaunu. Ja sam predložio Xorxa Bogdaniča, autora dokumentarnog filma “Rat koji se mogao sprečiti”. Taj film je vrlo značajan i on hoće da pravi takav dokumentarni film o Srebrenici. Xorx je to prihvatio. Prihvatio je i Filip Korven. On je, ključne 1995. godine, bio koordinator u Bosni. I profesor Srboljub Živanović prihvatio je poziv. Profesor Živanović živi u Londonu (on je 1964. godine prvi otkopavao jamu Gradinu u Jasenovcu) i zbog toga je morao lutati po svetu pod kapom OUN. Profesor Živanović je jedan od najboljih svetskih stručnjaka za masovne grobnice i član je Britanske kraljevske akademije. Te tri biografije i moju poslao sam Čaviću i Mikereviću.

Ni jedan od nas četvorice, niti je uvršten u državnu komisiju za ispitivanje genocida u Republici Srpskoj, niti su se gospodinu Korvenu, gospodinu Bogdaniču, kao ni nama, obratili da kažu “hvala vam što ste izrazili spremnost”, pa da su onda mogli izmislili neki razlog zašto nas nisu uvrstili u Komisiju.

Srpski “Srebrenica kolex”

U Americi već dve godine radi samoformirana grupa uglednih i stručnih ljudi, njih petnaest, koja je sebe nazvala “Srebrenica kolex”. Oni dnevno rade na istraživanju neistina o Srebrenici.

Ali, u Komisiju Vlade Republike Srpske uključen je Smail Čengić, direktor Muslimanskog instituta za ratne zločine. On je muslimanski ekstremista. U Komisiju je uključen Ešdaun. Smail Čengić rukovodi i potpisuje izveštaj Vlade Republike Srbije o ratnim zločinima. Ko to može objasniti? To nije izveštaj, to je optužnica Generalštaba Vojske Republike Srpske i ministarstva. Posle toga je Ešdaun posekao brojne funkcionere u Republici Srpskoj.

U izveštaju Vlade Republike Srpske preuzima se obrazloženje iz presude iz Haga generalu Radislavu Krstiću, kao činjenično stanje, kao dokazana stvar. To je više od priznanja genocida. A to ne odgovara stvarnom stanju stvari i dešavanja u Srebrenici. U taj izveštaj nije ušlo ništa od dokumenata Vojske Republike Srpske.

15.10.2004. godine dolazi do konačnog izveštaja te državne komisije da su navodno Srbi priznali 7.800 ubijenih muslimana i dečaka. Taj izveštaj do dana današnjeg nigde nije objavljen. Ja sam došao do engleske i srpske verzije tog izveštaja i nigde nema cifre 7.800 ubijenih u tom izveštaju. Tu cifru je Del Ponte iznela na Savet NATO. Ešdaun dodaje da je namerno ubijeno 7.800 i Ešdaun hoće reći da je tu počinjen genocid. Del Ponte to iznosi na Savet bezbednosti i to povezuje sa presudom generalu Krstiću.

A Komisija Vlade Republike Srpske uopšte se nije bavila brojem žrtava, niti bilo gde u tom izveštaju ima ta cifra 7.800 žrtava. Komisija se bavila samo nestalim licima. Nestalo lice nije žrtva. Ono može otići u Ameriku, Australiju ili umreti prirodnom smrću.

• U izveštaju Međunarodnog crvenog krsta piše da je evidentirano i sahranjeno 1.319 tela u Srebrenici. Otkud sada brojka 7.800?

– Ma, ne postoje dokazi za to. Nema te cifre u tom izveštaju. To je čista špekulacija. Ja sam za dve godine napisao preko 800 strana dokumentarnog materijala o Srebrenici. Da se stvarno htelo, iskreno utvditi koliko je žrtava na jednom ograničenom prostoru, oni bi 1996. godine napravili popis stanovništva (prethodni popis u celoj Jugoslaviji bio je 1991.). Jednostavno, utvrdi se stanje 1991. – stanje 1996. i sve je jasno. Velika misterija je sledeće: Međunarodna obaveza je da se svakih deset godina vrši popis. Ako u Bosni nije izvršen popis 1996., on je morao biti izvršen 2001. godine.

Te godine popis stanovništva izvršila je: Slovenija, Srbija, Hrvatska. Hrvatska je po svom popisu ustanovila da 2001. u Hrvatskoj živi 4,2% Srba, 1998. godine bilo je 12,5%, a posle Drugog svetskog rata u Hrvatskoj je živelo 25% Srba. Jasno proizilazi da je Hrvatska stvarno izvršila genocid nad Srbima.

Pravi razlog zašto se u Bosni još uvek ne vrši popis je da se ne otkrije stvarni broj žrtava u Srebrenici i koliko je Srba ubijeno u Sarajevu i na području Srebrenice. Onda bi na optuženičkoj klupi bili drugi.

• Republika Srpska, u naredne četiri godine, za potrebe Memorijalnog centra u Potočarima mora da izdvoji pola miliona KM, majke Srebrenice za pretrpljeni bol traže dve milijarde EVRA, a advokati BiH od Srbije i Crne Gore i Republike Srpske za genocid nad muslimanima u BiH traže odštetu od 200 milijardi dolara.

– Na osnovu ove izmišljene brojke od 7.800 žrtava – nema elemenata za takav zahtev “majki iz Srebrenice”. Vlada Republike Srpske dala je novac za taj memorijalni kompleks. Američka ambasada je dala milion dolara, arapske zemlje dale su velike milione. Sad je otvorena istraga. Šta je bilo sa tim parama, u šta su potrošene. Jedino se zna da je Klinton bio u Potočarima i dobio 250.000 dolara zato što je došao da optuži Srbe za genocid.

Za Tadića, Jasenovac i Srebrenica su isto

Naša nesreća je u tome što mi priznajemo ono što se nije desilo. Ne smemo prihvatiti i priznati ono što se nije desilo. Predsednik Boris Tadić javno upoređuje Srebrenicu i Jasenovac. Ljudi moji, kako se to može uporediti? Koji je to rezon?

• Kakva je razlika između genocida i zločina?

– Ako postoji namera da jednu nacionalnu ili versku grupu uništite kao takvu, to je genocid. Zločin je ako ubijete nevinog čoveka. Izvršeni su brojni zločini muslimana nad pravoslavnim Srbima u području Srebrenice. Ja sam taj izvešaj prezentirao dok sam bio sekretar Državne komisije za ratne zločine i zločine genocida i on je poznat Ujedinjenim nacijama. Stravični zločini su počinjeni prema Srbima u tom području. Muslimani su birali vreme kada će zločine počiniti. Recimo, na Božić 1993. godine, Kravicu su uništili, spalili su je fanatici Nasera Orića. Palili su kuće, ubijali, silovali. To su zločini.

• Bili ste u Hagu. Šta mislite o tom tribunalu?

– Bio sam svedok odbrane Slavka Dokmanovića, a na njen predlog razgovarao sam i sa predsednikom suda, Amerikankom. Ona se saglasila sa mojim stavovima da je taj tribunal međunarodno pravno neosnovan, jer je formiran kao pomoćni organ Saveta bezbednosti. Sud ne može biti pomoćni organ. I ona mi je rekla, sa stanovišta međunarodnog prava, da sam potpuno u pravu. Alternativa tom sudu su nacionalni sudovi.

• Ima li nade za srpski narod?

– Konačni ishod isključivo zavisi od nas. Ne smemo se ponašati kao da nam je to nevažno, za nas neće niko uraditi ono što mi treba da uradimo. Treba da se saberemo i organizujemo. Ovo pitanje je iznad ideologije, politike, partija, vera. Moramo saopštiti istinu, ljudsku i božiju.

Moramo izbeći zamku genocida koja nam je pripremljena. Moramo institucionalizovati bavljenje ovim poslom, a ne prepustiti dobroj nameri pojedinca.

U Sarajevu svakodnevno objavljuju knjige o genocidnim Srbima.

Šta mi radimo?

Gospodinu Čaviću sam nudio da pod mojim imenom objave ovaj materijal od 804 strane o Srebrenici. To je verovatno poslednja velika stvar koju ja radim, a on kaže, neka, ima vremena. Šta da kažeš na to čoveče?

Ako ćutimo i ponašamo se kao Čavić i Mikerević, onda nema nade. Ali, uprkos svemu tome, ja sam optimista i mislim da za nas ima nade. Moramo se boriti i puno raditi.

Izvor:  SRPSKE NOVINE OGLEDALO 41, 19. janyap, 2005.


Tagovi:

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top