Логор на Бањици био је највећи концентрациони логор на подручју окупиране Србије (1941—1944). Утврђен је за споменик културе 1984. године. Немачке окупаторске власти наредиле су, у јуну 1941., српској квислиншкој управи да формира концентрациони логор у Београду. За смештај логора било је потребно одабрати одговарајући објекат, па је комисија, у саставу од једног гестаповца, Миодрага-Мике Ђорђевића, помоћника управника града Београда и инж. Милана Јањушевића, директора Техничке документације Управе града – одлучила да за логор највише одговара касарна 18. Пешадијског пука, на Бањици. Логор је био у функцији од јула 1941. до октобра 1944. у касарни бивше Југословенске војске. Логор је имао две секције у којој је једна била у надлежности

„Ханџар дивизија“ истицала се у масакрирању рањених и заробљених партизана и Срба. Спирала злочина је била једнодимензионална – подједнако се односила на старце, жене и дјецу, те одрасле мушкарце… Почетом марта 1943. године, на иницијативу њемачких нациста и уз сарадњу усташких власти поглавника Анте Павелића формирана је „Ханџар дивизија“, састављена махом од муслиманских младића из данашње БиХ, која је починила велике злочине над српским становништвом и партизанима. Ова дивизија је, у тренутку оснивања, бројала 21.064 војника. За ознаке на оковратнику и тактички симбол јединице искориштен је мотив руке која држи кратку сабљу /ханџар/, узет са аустроугарског грба БиХ, па је међу војницима одмах прозвана „Ханџар дивизијом“. Према расположивој и сачуваној