fbpx
Претрага
Close this search box.
Ж | Ž

Подијелите вијест:

Александар Станковић: Сто километара дуж Солунског фронта

Фото-репортажа високогорске акције „100 километара гребеном фронта за 100 година пробоја Солунског фронта“

Учесници акције око крста на Добром пољу коjи су овог лета подигли Радољуб Кнежевић и Ратко Рабреновић – то је тренутно једино постојеће спомен-обележје на Добром пољу, претходно српско-француско обележје су уништили бугарски окупатори у току Другог светског рата
Учесници акције око крста на Добром пољу коjи су овог лета подигли Радољуб Кнежевић и Ратко Рабреновић – то је тренутно једино постојеће спомен-обележје на Добром пољу, претходно српско-француско обележје су уништили бугарски окупатори у току Другог светског рата

Поводом стогодишњице битке на Добром пољу и пробоја Солунског фронта, летос за Петровдан учествовао сам у високогорској акцији „100 километара гребеном фронта за 100 година пробоја Солунског фронта“ у организацији удружења „Отаџбина памти“ са још 54-оро људи (и једним псом!). Почев од 11. јула 2018. па до 14. јула 2018. прешли смо пешке 110 километара дуж планинског гребена где су се пре 100 година водиле најжешће борбе на делу Солунског фронта који је држала српска војска.

На гребену планине Кожуф (у даљини врх Дудица)
На гребену планине Кожуф (у даљини врх Дудица)

Првог дана пешачења (11.7.2018) пошли смо од ски центра Кожуф на планини Кожуф да бисмо преко врхова Зелени брег (2165 м), Дудица (2132 м) и Коњска глава (1836м) стигли до Голупца. Од Голупца смо следећег дана, на Петровдан 12. јула, гребеном планине Козјак преко Блатеча (1596м), Пашника (1596м), Камиле (1569м), Малог Козјака (1777м), Големог Козјака (1814м) и Кравице (1682м) стигли у сумрак до Доброг поља (1813м), места где је био главни удар у току пробоја Солунског фронта.

Ту смо се следећег јутра, 13. јула, као и на Голупцу помолили за душе свих палих ратника и положили венце у част српских и француских јунака изгинулих на тим деловима фронта. Након тога смо, трећег дана, кренули преко Беле земље (1826м) и Сокола (1822м, ту смо положили венце српским и француским јунацима погинулим у борбама око ове коте), Белог гротла, коте Ниџе (2360м) да бисмо увече, са сузама у очима стигли на крвљу заливени Кајмакчалан, главну тачку нашег пута и ходочашћа, где смо целивали плочу на костурници српских војника погинулих у освајању Капије слободе 1916. У капели на врху Кајмакчалана оставили смо венце и икону Св. Петра и Павла (донету са Косова и Метохије), коју смо без престанка носили на челу колоне од Голупца, смењујући се тако да свако бар мало носи икону на путу ка Кајмакчалану.

На врху Велики Козјак у остатку рова из 1918. Овај врх је 16. септембра преподне заузела Југословенска дивизија. Бугари су у контранападу опет заузели врх, да би га Југословенска дивизија дефинитивно поново заузела истог дана
На врху Велики Козјак у остатку рова из 1918. Овај врх је 16. септембра преподне заузела Југословенска дивизија. Бугари су у контранападу опет заузели врх, да би га Југословенска дивизија дефинитивно поново заузела истог дана
Поглед на врх Кравицу – положа је на Кравици је заузела француска 17. колонијална дивизија 15. септембра
Поглед на врх Кравицу – положа је на Кравици је заузела француска 17. колонијална дивизија 15. септембра

Било је јако дирљиво што нас је на Кајмакчалану дочекало око 100 деце и њихових 50 родитеља који су били учесници друге акције – „100 деце за 100 година пробоја Солунског фронта“. Никад нећу заборавити то вече на најсветијем месту – Кајмакчалану, када смо заједно у кампу под звезданим небом, са срцима испуњеним у исто време поносом, срећом и тугом певали „Тамо далеко“, „Ој Србијо, мила мати“, „Зови, само зови“, „Креће се лађа француска“ и друге српске родољубиве песме, сећајући се свих жртви које је српски народ поднео у борби за слободу и уједињење у Првом светском рату.

Поглед на Добро поље, место главног удара 15. септембра 1918. У овом сектору наступала је 2. српска армија под командом војводе Степе Степановића са две француске дивизије придодате специјално за Добропољску операцију – у првом ешалону с лева надесно биле су француска 122. пешадијска, француска 17. колонијална, као и Шумадијска дивизија (која отпочиње офанзиву 15. септембра ујутру заузимањем Ветерника), а у другом ешалону су биле Југословенска и Тимочка дивизија
Поглед на Добро поље, место главног удара 15. септембра 1918. У овом сектору наступала је 2. српска армија под командом војводе Степе Степановића са две француске дивизије придодате специјално за Добропољску операцију – у првом ешалону с лева надесно биле су француска 122. пешадијска, француска 17. колонијална, као и Шумадијска дивизија (која отпочиње офанзиву 15. септембра ујутру заузимањем Ветерника), а у другом ешалону су биле Југословенска и Тимочка дивизија
На врху Сокола – ово је био најјачи положај бугарске војске на сектору фронта који је држала српска војска, део планине Соко који је гледао на српске положаје стрм је скоро као литица. Фронтални напади 15. септембра су одбијени, да би врх био заузет од Дринске дивизије из Прве армије под командом војводе Петра Бојовића и француске 122. пешадијске дивизије тог дана тек након што су бугарске јединице морале са њега да се повуку јер су им ове две дивизије напредујући на боковима овог положаја угрозиле позадину
На врху Сокола – ово је био најјачи положај бугарске војске на сектору фронта који је држала српска војска, део планине Соко који је гледао на српске положаје стрм је скоро као литица. Фронтални напади 15. септембра су одбијени, да би врх био заузет од Дринске дивизије из Прве армије под командом војводе Петра Бојовића и француске 122. пешадијске дивизије тог дана тек након што су бугарске јединице морале са њега да се повуку јер су им ове две дивизије напредујући на боковима овог положаја угрозиле позадину
Успон ка Белом гротлу – током целог другог и трећег дана марша, све до Кајмакчалана на челу колоне је ношена икона св. Петра и Павла
Успон ка Белом гротлу – током целог другог и трећег дана марша, све до Кајмакчалана на челу колоне је ношена икона св. Петра и Павла

Следећег јутра, 14. јула 2018. након одржаног опела погинулим српским ратницима у освајању Кајмакчалана 1916. године, почео је и четврти, последњи дан пешачења спуштањем са Кајмакчалана до Старковог зуба (Сиве стене – 2229 м) где је 2. октобра 1916. Добровољачки одред војводе Вука имао стравичне губитке јуришајући у самоубилачком нападу преко бодљикаве жице на бугарске положаје како би се осигурао тек освојени Кајмакчалан и Бугари натерали на повлачење на нове положаје на северу. Ту смо минутом ћутања одали почаст погинулим јунацима Добровољачког одреда да бисмо наставили до Старковог гроба (1876 м) и одатле увече стигли у село Скочивир (600 м) у долини Црне реке где се наше пешачење од 110 километара са укупним савладаним успоном од 4800 метара и спуштањем од 5900 метара завршило и где смо те вечери у старој караули прославили наш успех.

Остаци болнице Арчибалда Рајса у близини Кајмакчалана (у даљини се види и сам Кајмакчалан – највиши врх на средини слике)
Остаци болнице Арчибалда Рајса у близини Кајмакчалана (у даљини се види и сам Кајмакчалан – највиши врх на средини слике)
Последњи одмор пре коначног успона на Кајмакчалан
Последњи одмор пре коначног успона на Кајмакчалан
Спомен-костурница на Кајмакчалану – битка за Кајмакчалан је трајала од 12. до 30. септембра 1916. године. За то време овај врх је неколико пута прелазио из српских у бугарске руке и обрнуто, да би га на крају српска војска уз велике губитке дефинитивно освојила и натерала Бугаре да се повуку даље на север. У тешким борбама за освајање овог врха које су често биле прса у прса – бајонетима, ножевима и кундацима – учествовале су Дринска и део Дунавске дивизије, као и Добровољачки одред војводе Вука, а српске жртве само за овај врх износиле су око 5 хиљада мртвих, рањених и несталих војника
Спомен-костурница на Кајмакчалану – битка за Кајмакчалан је трајала од 12. до 30. септембра 1916. године. За то време овај врх је неколико пута прелазио из српских у бугарске руке и обрнуто, да би га на крају српска војска уз велике губитке дефинитивно освојила и натерала Бугаре да се повуку даље на север. У тешким борбама за освајање овог врха које су често биле прса у прса – бајонетима, ножевима и кундацима – учествовале су Дринска и део Дунавске дивизије, као и Добровољачки одред војводе Вука, а српске жртве само за овај врх износиле су око 5 хиљада мртвих, рањених и несталих војника
Поглед на спомен-костурницу и на капелу на врху Кајмакчалана
Поглед на спомен-костурницу и на капелу на врху Кајмакчалана
Капела на Кајмакчалану посвећена је св. Петру и Павлу, а у време краљевине СХС/Југославије годишња окупљања преживелих Солунаца на Кајмакчалану била су на Петровдан – отуд је и ова планинарска акција организована на Петровдан, са идејом да се тај датум реафирмише као датум обележавања годишњица освајања „Капије слободе“ односно пробоја Солунског фронта
Капела на Кајмакчалану посвећена је св. Петру и Павлу, а у време краљевине СХС/Југославије годишња окупљања преживелих Солунаца на Кајмакчалану била су на Петровдан – отуд је и ова планинарска акција организована на Петровдан, са идејом да се тај датум реафирмише као датум обележавања годишњица освајања „Капије слободе“ односно пробоја Солунског фронта
Епитаф краља Александра својим погинулим саборцима изнад улаза у капелу св. Петра и Павла на Кајмакчалану: „Мојим Див јунацима неустрашивим и верним који грудима својим отворише врата Слободи и осташе овде као вечни стражари на прагу Отаџбине“
Епитаф краља Александра својим погинулим саборцима изнад улаза у капелу св. Петра и Павла на Кајмакчалану: „Мојим Див јунацима неустрашивим и верним који грудима својим отворише врата Слободи и осташе овде као вечни стражари на прагу Отаџбине“
Урна у капели св. Петра и Павла у којој је почивало срце Арчибалда Рајса – нажалост, ову урну су разбили бугарски окупатори у току Другог светског рата
Урна у капели св. Петра и Павла у којој је почивало срце Арчибалда Рајса – нажалост, ову урну су разбили бугарски окупатори у току Другог светског рата

Следећег дана обишли смо српска војничка гробља у селима Скочивир, Добровени, Живојно, Бач, као и у Битољу и одали пошту и помолили се на сваком од тих гробаља за српске ратнике пале у Балканским и Првом светском рату, да бисмо на крају одали пошту и на француском војничком гробљу у Битољу и кренули пут Београда.

Сива стена (Старков зуб) – српска војска је заузела овај важан положај неколико дана након заузимања Кајмакчалана 1916.
Сива стена (Старков зуб) – српска војска је заузела овај важан положај неколико дана након заузимања Кајмакчалана 1916.
Поглед са Сиве стене на ливаду на којој је погинуо највећи део Добровољачког одреда војводе Вука у борби за освајање ове коте
Поглед са Сиве стене на ливаду на којој је погинуо највећи део Добровољачког одреда војводе Вука у борби за освајање ове коте

Никада ме ништа није више фасцинирало од јуначке борбе српског народа у Балканским и Првом светском рату. Сећам се како сам са 9-10 година у дединој соби пронашао часопис посвећен борби Србије у Великом рату на чијој насловној страни је био српски војник у новој француској униформи са Адриан шлемом (могуће да је чак у питању била Милунка Савић) – наслов је гласио: „Солунци – слава припада њима“. Од тада кроз цео свој живот за мене није било веће светиње и већег извора снаге и инспирације од овог периода српске историје у коме су српски војници испуњавајући херкуловске, готово неоствариве задатке отишли у легенду и вечност.

Гроб у селу Скочивир: „Овде почива Милија П. Лазић, пешадијски потпоручник рођен 1893. године у Узићима, округ ужички. Јуначки погибе на Груништу 16. ХI 1916 г. У слободи рођен, за слободу паде, Отаџбини милој млади живот даде. Спомен му подигоше браћа Недељко и Љубомир“
Гроб у селу Скочивир: „Овде почива Милија П. Лазић, пешадијски потпоручник рођен 1893. године у Узићима, округ ужички. Јуначки погибе на Груништу 16. ХI 1916 г. У слободи рођен, за слободу паде, Отаџбини милој млади живот даде. Спомен му подигоше браћа Недељко и Љубомир“
Српско војничко гробље (погинули од 1912. до 1918) у селу Добровени
Српско војничко гробље (погинули од 1912. до 1918) у селу Добровени
Костурница на српском војничком гробљу у Битољу. Епитаф гласи: „Слава храбро палим јунацима за краља и отаџбину у ратовима за ослобођење и уједињење 1912–1918“. Ово гробље, које је завршено неколико година пре почетка Другог светског рата имало је јако тужну судбину – костурница је испрва била направљена тако да буде отворена. Након Другог светског рата на гробљу није било никаквих чувара и оно је постало стециште разног полусвета – коцкара, лопова, кријумчара, алкохоличара – који су скрнавили гробове. Поврх свега, из костурнице су крадене кости које су македонски студенти медицине користили за учење анатомије. Тек након неколико деценија комунистичке власти су одлучиле да поставе плочу којом је затворена костурница
Костурница на српском војничком гробљу у Битољу. Епитаф гласи: „Слава храбро палим јунацима за краља и отаџбину у ратовима за ослобођење и уједињење 1912–1918“. Ово гробље, које је завршено неколико година пре почетка Другог светског рата имало је јако тужну судбину – костурница је испрва била направљена тако да буде отворена. Након Другог светског рата на гробљу није било никаквих чувара и оно је постало стециште разног полусвета – коцкара, лопова, кријумчара, алкохоличара – који су скрнавили гробове. Поврх свега, из костурнице су крадене кости које су македонски студенти медицине користили за учење анатомије. Тек након неколико деценија комунистичке власти су одлучиле да поставе плочу којом је затворена костурница

Из тог разлога, од самог почетка био сам решен да учествујем у овој планинарској акцији јер сматрам да није било бољег начина да се обележи стогодишњица победе српске војске у Великом рату него да се дуж линије Солунског фронта обиђу крвљу заливене чуке на којима су српски војници пре сто година водили надљудске борбе за ослобођење и уједињење српског народа и домовине, међу њима и двоје мојих чукундеда – Мирко Ковачевић и Стеван Савковић – који су прешли цео ратни пут српске војске од 1914. до ослобођења 1918.

Радољуб Кнежевић чита молитву за погинуле на Добром пољу
Радољуб Кнежевић чита молитву за погинуле на Добром пољу

Главну улогу у организовању овог путовања имало је удружење „Отаџбина памти“, на првом месту господин Радољуб Кнежевић, који је био главни водич и вођа овог пута. Стога њему и удружењу „Отаџбина памти“ учесници овог ходочашћа – укључујући и аутора ових редова – дугују највећу захвалност јер су учествовали у нечему чега ће се сећати и препричавати читавог живота. Хвала му на томе!

Фотографије: АЛЕКСАНДАР СТАНКОВИЋ

Аутор: АЛЕКСАНДАР СТАНКОВИЋ

Извор: СТАЊЕ СТВАРИ

ПОКОЉ - Назив за систематски државни злочин геноцида почињен над православним Србима током Другог светског рата од стране Независне Државе Хрватске на цијелом њеном територију.
ПОКОЉ – Назив за систематски државни злочин геноцида почињен над православним Србима током Другог светског рата од стране Независне Државе Хрватске на цијелом њеном територију.

Подијелите вијест:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани без упозорења.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Пратите нас на друштвеним мрежама: