Nikola Plećaš: Gde su Srbi Like?

Datum objave: četvrtak, 22 februara, 2018
Objavljeno u Lika, Stratišta NDH
Veličina slova: A- A+

Svu vojnopolitičku akciju za vreme Drugog svetskog rata Komunistička partija Hrvatske(KPH) je usmerila uništavanju Srba Srpske zapadne krajine(SZK). Nijedna njena vojna jedinica nije bila toliko iskorišćena u tom poduhvatu koliko Šesta partizanska divizija (Lička). Preko nje, i kroz nju, uništeno je, odnosno lišeno života, preko 30.000 Srba Like i spaljeno 40.000 srpskih domova.

https://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/preporucujemo/2013/karlovacko-vladicanstvo.jpg

Za razliku od hrvatskih ustaša komunisti su Srbe likvidirali planski, smišljeno i zakulisno. Komunistička propagandna zvona su pozivala u borbu protiv okupatora, a za Srbe je “borba protiv okupatora i ustaša” bila najprivlačnija krilatica, što je KPH dobro znala i do krajnosti koristila. Međutim je ispalo da je ta krilatica predstavljala ne samo smisao prvenstveno borbe Srba Like i Krajine, nego i značajan uzrok velike njihove tragedije.

U 1941. godini Srbi Krajine su bili suočeni sa potpunim biološkim istrebljenjem. Tako, kad su i mislili o borbi protiv okupatora njihove su se misli neminovno pretvarale u pravu ljudsku agoniju u kojoj su vrhunili likovi njihovih najmilijih koje je trebalo spasavati od pokolja. U svaku misao uplitalo se osećanje uzvišene odgovornosti prema svim dragim licima čiji su životi bili stalno u smrtnoj opasnosti. Sa tom strepnjom u srcu i duši oni će se boriti kao u nekoj agoniji koja će ih pratiti kroz ceo rat. Kod hrvatskih komunista nije bilo takve odgovornosti, jer se nikad nije radilo o njihovom, hrvatskom narodu, nego o srpskom, za koji hrvatski narod nikad nije pokazao bratsku ljubav, nego je, naprotiv, koristio svaki rat da uništi što više Srba. Čast iznimkama.

Ipak, ono što se desilo u prošlom ratu, naročito u njegovom prvom delu, ima svoj poseban karakter i sadržinu, za razliku od svega drugog što se ranije dešavalo u međusobnim odnosima Srba i Hrvata.

Suočeni sa totalnim uništenjem Srbi su sasvim razumljivo gledali ne bi li igde u svetu našli prijatelja koji bi im pomogao da se spasu strašnih hrvatskih pokolja. Krajem ljeta 1941. broj ubijenih (masakriranih) Srba je prelazio polumilionskoj brojki i niotkud nije bilo izgleda da će se uskoro to uništenje zaustaviti. Zato je isprva za mnoge Srbe glas hrvatskih komunista o borbi protiv okupatora i ustaša bio smatran priželjkivan glas prijatelja, koji je najavljivao olakšanje u borbi za biološki opstanak. Toga momenta sve je drugo postalo drugostepenog značaja. Hrvatski komunisti su znali da takvo osećanje postoji kod Srba i taj su element do maksimuma koristili. Već u kasno leto 1941. počela je po srpskim selima da se širi jaka hrvatska komunistička propaganda o volji hrvatskih komunista da se “Zajedno sa Srbima” bore protiv okupatora i ustaša. Pod uticajem te propagande i pod napred opisanim okolnostima priključivale su se partizanima hiljade Srba Like ne znajući da tim postupkom u stvari kopaju sebi sami raku i svemu onome zašta su živeli i zašta su bili voljni da umru.

Do leta 1942. Hrvatska komunistička partija nije imala u Lici nekih važnijih vojnih jedinica. Imala je ukupno 35 partijskih ćelija koje su formirane još pre rata, na kojima je utemeljena moć partije za terorisanje srpskog naroda Like. Ali, kad je narod u jednom selu terorisan i to se čulo u drugom selu, kao po pravilu se pretpostavljalo da je to ustaška propaganda koja pokušava da spreči pomoć hrvatskih komunista srpskom narodu od ustaša i okupatora. Tako je Hrvatska komunistička partija, malo – pomalo, neprimetno ostvarivala bazu za sebe za sve ono što će se kasnije desiti u iduće dve ili tri godine, i mnogo kasnije posle toga.

Centralno partijsko telo u Lici bio je Okružni komitet KPH za Liku, na čijem je čelu bio Jakob Blažević, Hrvat, koji je sa te pozicije bio i šef partijskog kadra u Lici, uključujući tu i partizanske vojne jedinice. Uz njega u komitetu su bili na svim važnijim položajima također Hrvati, kao Marko Orešković, Tomo Nikšić, Jure Naglić i drugi.

Kad je u avgustu 1942. Pavelićeva hrvatska vojska krenula iz svih svojih sedam divizijskih područja da slomi četničku ustaničku moć i ta akcija u samom začetku potpuno propala, na KPH je pala glavna uloga spašavanja časti hrvatskog imena i budućnosti, i sprovođenja Budakovog hrvatskog programa u Lici. Vođstvo KPH je tada bilo spremno da deluje u dva pravca: da pridobije izvestan broj Srba za sebe, a druge Srbe koji pokušavaju da se suprostave volji Partije da pobije. Po tom paklenom i kobnom programu, 20.000 Srba Like biće mobilisano u partizanske redove i u njima pogubiti živote, a drugih 10.000 će partija po kratkom postupku usmrtiti po selima. Na Ravnoj Čemernici, najvećoj ispaši Like, pod direktnim uticajem Hrvatske komunističke partije izginuće više Srba u četiri godine rata nego što ih je izginulo u celom17. veku u borbama protiv Turaka.

Tako je Partija poslednje mesece 1941. provela u vrbovanju Srba u partijske redove pri čemu im je išla na ruku jaka predratna propaganda jugoslovenske ideje u ovim krajevima. Oni su se Srbima ovih krajeva predstavljali kao spasioci “Velike jugoslovenske ideje”, protežeri “bratstva i jedinstva jugoslovenskih naroda”, što je kod mnogih neupućenih Srba “palilo”. U opštoj pometnji i zabuni Srbi Like nisu imali vremena da misle i da proveravaju da li je sve ono što se čuje i govori tačno i dobro za njih. Na prvi pogled njima je izgledalo sve dobro. Njima je bila potrebna svaka ma i najmanja pomoć bilo sa koje strane u borbi za zaštitu od smrti u raznim bezdankama Like kao što su bile Janjča, Jadovno, Tučić, Boričevačka jama i druge. Naravno, u vrbovanju Srba Partija je najviše pažnje posvetila odrođenim licemercima i oportunistima, kojih u svakoj ljudskoj zajednici  ima, kao što su bili Đoko Jovanić, Milan Žeželj, Rade Žigić, rade Končar, Staniša Opsenica, Milan Šijuan, Gojko Polovina, Đuro Stanković i drugi. Takvi kriminalni izuzeci su za Partiju predstavljali most preko kojeg je ona mogla da se infiltrira u društvo Srba ovih krajeva i da ga razori.

Tada je na severnoj granici Like formirana Prva brigada Hrvatske koju su sačinjavala četiri bataljona i to: Prvi bataljon formiran od Srba Lapačkog sreza; Drugi bataljon formiran od Srba Udbinskog i Gospićkog sreza; Treći bataljon formiran od Srba Vojnićskog sreza i Četvrti bataljon formiran od Srba Glinskog i Petrinjskog sreza. Partija je ovom Prvom bataljonu dala ime Hrvata Marka Oreškovića, jednog svetskog lutalice koji za vreme rata nije ispalio ni jednog metka protiv okupatora i ustaša i poginuo je od četnika kad je počeo na iste da puca. Tako u ovoj brigadi u kojoj nije bilo ni jednog Hrvata, njen Prvi bataljon je nosio hrvatsko ime. Čim je uvidela mogućnost da od Srba obrazuje partizanske jedinice i da im daje hrvatska imena, KPH je počela sa procesom stvaranja svojih jedinica u Lici isključivo od Srba. U julu 1942. formirana je Prva brigada a polovinom avgusta i Druga. U ovu drugu brigadu ušli su bezmalo svi nasilno i prevarom mobilisani Srbi, koji su u julu i avgustu 1941. učestvovali u četničkom ustanku protiv ustaša i okupatora. Partija je to uradila iz dva razloga: (1) da može kasnije da kaže da su ti ljudi bili oni ustanici koji su podizali ustanak u julu 1941, i (2) da bi tako sakupljene pod svojom rukom mogla jednostavnije da ih likvidira u dogovoru s ustašama. Partija ovim Srbima nije mogla da veruje pa je Brigada poslana u napade na ustaše u Perušiću i okolnim mestima koji su o svemu bili obavešteni i čekali spremni… U naredbi Brigadi je rečeno da su ustaše zavedeni Hrvati koji će se predati čim borba počne. Međutim, tom prevarom 700 Srba ove brigade je izbačeno iz stroja u ovim borbama, a ni jedan od ustaša nije prešao partizanima. Tako je pogubilo živote 700 Srba, a Perušić je i dalje ostao u rukama ustaša, jer Partiji nije ni bio cilj da ga zauzme. Tada je Blažević naredio novu mobilizaciju Srba po Lici da bi se popunili izginuli partizani. Međutim, u brigadi je ostalo još živih Srba iz četničkog ustanka 1941, pa je Glavni Štab (GŠ) hrvatske, u sporazumu sa ustašama u Udbini odlučio da ova brigada izvrši napad na Udbinsko ustaško uporište koje je u to vreme važilo kao najjače u Lici. U ovom novom režiranom napadu izginulo je 800 Srba Druge brigade, a Udbina ostala u ustaškim rukama, kako je bilo predviđeno dogovorom između GŠ Hrvatske (partizanskog) i ustaške komande. Posle ovog drugog masakra Blažević je naredio novu mobilizaciju Srba Like i tako je planski proces uništavanja Srba Like nastavljen u nedogled.

Treća brigada je formirana početkom septembra 1942. i njena prva borba je bila protiv četnika u raduču 25/26 septembra. U vezi sa ovom borbom GŠ Hrvatske je poslao ovoj brigadi pohvalnicu ističući da je “dokazala da ima sve uslove da postane jedna od najboljih brigada Hrvatske”, i ako ni u ovoj brigadi nije bilo ni jednog Hrvata.

Pošto se sada GŠ hrvatske osećao mnogo sigurniji u svom radu počeo je da naređuje slanje ovih brigada iz jedne borbe u drugu protiv četnika. Ovaj se razvijao kao jedan neprekidni lanac i partizanske jedinice iz ove tri brigade su napadale četnička uporišta jedno za drugim redom: u Raduču, Gračacu, Vučipolju, Crnoj Vlasti, Vrhovinama, Žaloznici, Doljanima, Škarama, Podumu, Glavacima, Drenovu Klancu i Brlogu. Često, u predasima između borbi GŠ Hrvatske je slao ove brigade da lutaju u rastresitim redovima po srpskim krajevima, od jednog do drugog sela, i da tako stvaraju utisak na srpsko stanovništvo da partizanska sila broji hiljade – kao da je sve otišlo u partizane. Glavnom štabu Hrvtske je bio potreban ovaj utisak radi lakšeg organizovanja pozadinske građanske vlasti, preko koje će se održavati kontrola na seoskim srpskim stanovništvom, što je bio glavni cilj KPH.

Međutim, ni sa ovim podlim i zlonamernim manevrisanjem kod Druge brigade nije slomljen srpski duh i mnogi borci su postavljali starešinama pitanja koja je Partija smatrala nepoželjnim. Tada je GŠ naredio da ova brigada izvrši napad na Nemce u utvrđenom Bosanskom Novom. Napad je naređen za podne i ukopani Nemci su mogli da vide prilazeće partizane još u daljini kao na svom dlanu i da ih onda ubitačnom vatrom iz mitraljeza pobiju što je u stvari bilo po želji GŠ Hrvatske. Od 1.800 Srba u Drugoj brigadi, posle napada vratilo se u bazu u Liku samo 300 živih. I nanovo, kao da se ništa nije desilo, Blažević je naredio novu mobilizaciju Srba po Lici da se nadoknade izgubljeni borci, pa je ova planska, podla zamisao za zatiranje Srba ličila na mašinu za mlevenje mesa, kao što se nekad kazalo za bitku na Verdenu.

Dok je slanje ovih brigada u napade na ustaše i Nemce imalo glavni cilj uništavanje Srba Like, dotle je upućivanje ovih jedinica u napade na četnike imalo drugu svrhu. Za KPH i GŠ Hrvatske bilo je važno da četnici ubiju što više ovih Srba i da tako Partija ima očiglednu osnovu kojoj će da razvija mržnju protiv četnika kod srpskih familija čiji su članovi izginuli u borbama sa četnicima. Ovo je bio jedan od najprljavijih i najneljudskijih metoda koje je Komunistička partija u Lici primenjivala za raspirivanje mržnje među braćom Srbima. U isto vreme to je za Srbe postao najtragičniji ugarak u bratoubilačkoj borbi koju je KPH raspaljivala u požar. U srca mnogih majki oko Korenice i drugih srpskih mesta po Lici, odakle je bilo mobilisano mnoštvo Srba u partizane, usađena je mržnja prema četnicima do te mere koju nije moguće istisnuti do smrti. To je u stvari, onaj najstrašniji deo tragedije koji je proizašao iz borbi Srba protiv Srba u prošlom ratu.

U novembru 1942. oformljena je Šesta hrvatska partizanska divizija u kojoj, kao i u formiranim brigadama, nije bilo ni jednog Hrvata osim komandnog osoblja. Divizija je, formirana iz čisto političkih razloga, kao što su formirane sve veće vojne jedinice u gerilskom ratovanju. Glavne borbe koje će ova jedinica voditi biće protiv četnika i njihovog uticaja na srpski narod u ovim krajevima. Za komandanta Šeste divizije postavljen je Hrvat Srećko Manola. Tada je Blažević prporučio GŠ Hrvatske da se mobiliše 500 novih Srba i formira Udarni bataljon pri Šestoj diviziji, što je učinjeno. Mobilisano je nešto preko 500 novih Srba i ceo mesec decembar ova grupa je trenirana za specijalne zadatke. Taj nesrećni Udarni bataljon ceo je izginuo u napadu na četnike u Gračacu 13/14 januara 1943.

U isto vreme, dok je GŠ Hrvatske otposlao sve partizanske jedinice u operacije  dalje od Udbine, on je u isto vreme obavestio ustaše u Udbini da je teren u okolini “čist”, pa su krvožedne ustaše izišle iz Udbine u srpska sela Visuć, Jošani i Pećani i poklale 900 Srba, žena, dece i staraca. Tako je KPH u jednom kratkom periodu nešto više od dva meseca, uspela da likvidira, usmrti, preko 6.000 Srba Like.

Od početka formiranja partizanskih vojnih jedinica, od avgusta 1942. do februara 1943, ljudstvo u njima je podpuno obnovljeno, jer su dotadašnji borci ovih jedinica, koji su svi bili Srbi, izginuli. To j ebilo prvo potpuno obnavljanje ovih ličkih partizanskih jedinica i takvih će biti još tri pre nego što se rat završi…

Kad su jednom uspeli da formiraju vojne boračke i pozadinske jedinice i mobilisali skoro sve sposobne muške snage Like, Partija je izišla otvoreno pred ove jedinice sa izjavom bez straha i ustezanja: “Mi moramo sada da usmerimo sveukupne napore naše snage u stvaranje i učvršćivanje nove vlasti”. Sa ovim se propagandni mehur napunjen lažima i obmanjivačkim parolama o borbi protiv okupatora i ustaša, i o zaštiti naroda, odjednom rasprsnuo i pred očima srpskog naroda Like blesnula gola i suva istina. U stvari, narodu je time rečeno: “Oduzeto ti je, narode, životno oruđe odbrane, dušu smo ti uzeli i mi ćemo sada na tvojim mukama i preko tvoje krvi i grobova zidati “našu vlast””. Tragična stvar u svemu tome je i to što su neki Srbi u ovom procesu odigrali isto toliko prljavu ulogu koliko i Hrvati, ustaše i komunisti. Tako, kad je Vladi Popoviću, koji je, u jeku ustaških pokolja, kao stari komunista živeo zajedno sa Hebrangom u Zagrebu svega nekoliko vrata od Pavelićevog ustaškog dvora, u prolazu kroz Tobolić podnet izveštaj o vojnopolitičkoj situaciji u partizanskim jedinicama u tom kraju i rečeno da se tog momenta dve čete nalaze na putu da napadnu ustaše, a jedna četnike, on je ljutito rekao: “Vidim da ne shvatate pravi cilj naše borbe. Usmerili ste dve čete prema ustašama, a prema našem najvećem  neprijatelju – četnicima samo jednu četu”. Kad mu je komandno partizansko osoblje počelo da objašnjava da ustaše upadaju u sela i kolju i pljačkaju, a da četnici to ne rade, Popović je ljutito rekao: “Mi od vas tražimo pojačanu aktivnost protiv četnika jer njih moramo u začetku uništiti. Kad to jednom postignemo više od pola naše bitke biće dobiveno”.

Blaževiću je dugo vremena smetalo što se Šesta divizija zove hrvatskom jedinicom, što njom komanduje Hrvat Srećko Manola, i što je u sastavu hrvatskog korpusa kome su na čelu Hrvati Gošnjak i Holjevac, i što je pod direktnom komandom Hrvatskog Glavnog Štaba, a da u diviziji nema ne samo ni jedne čisto hrvatske jedinice nego da u diviziji nema ni jednog Hrvata borca. Zato je Blažević predložio Glavnom Štabu da se odmah pokuša formiranje jedna čisto hrvatske jedinice i preporučio čak i njeno ime “Matija Gubec”. Glavni Štab se složio s Blaževićevom idejom pa je uz velike teškoće nađeno nešo Hrvata i formiran bataljon “Matija Gubec”. Međutim, u prvom borbenom dodiru s ustašama na Otešu, ovaj bataljon je ceo prešao na ustašku stranu, pa je mobilisana grupa ličkih Srba od kojih je ponovo formiran bataljon “Matija Gubec”. Opet na Blaževićevo insistiranje ovoj grupi priključena je jedna partizanska četa iz Dalmacije “Plavi Jadran” u kojoj je bilo više Italijana nego Hrvata. Međutim, skoro svi Hrvati iz ove grupe, tzv. Plavog Jadrana, su se u prvoj borbi razbežali pa je Glavni Štab tada naredio da se ostatak ljudi iz ove čete ne šalje više u borbu nego da se pošalje po srpskim selima da pevaju šartizanske pesme. Tako je tzv. bataljon “Matija Gubec” ostao sastavljen isključivo od Srba. Ovo je bilo već leto 1943, već dve godine rata, a KPH nije imala formiranu ni jednu čisto hrvatsku jedinicu.

Međutim, dok je G Š Hrvatske manevrisao kojekuda sa Šestom divizijom, dešavalo se nešto što je Partiju mnogo zabrinjavalo. Do leta 1943. iz Šeste partizanske divizije je pobeglo u četnike 1.800 partizana dok ni jedan četnik za sve to vreme nije pobegao u suprotnom pravcu. Dešavalo se i da su cele čete partizana zajedno s komandirom prebegavale ne četničku stranu, kao što je bio slučaj sa partizanskom četom kojoj je komandovao partizanski poručnik Miloš Pupavac.

Dvadesetog oktobra 1943. štab Šeste divizije je dobio naređenje od G Š da “u najvećoj tajnosti” izvrši sve pripreme za jedan duži marš. Šestog novembra, nadomak nevremena i predznaka oštre zime, počela je Šesta divizija KAZNENI MARŠ prema Srbiji, a već 8/9 novembra ona je bila zatrpana snegom i pokret obustavljen, jer je znatan broj ljudi izgubio živote u beloj smrti smrzavanjem.

Kasnije Divizija će nastaviti besmisleni i besciljni kazneni marš preko Bosne, Hercegovine, Crne Gore, i za Srbiju, idući uvek preko i kroz srpska sela u kojima ih je srpski narod hranio i oblačio. Čim je stigla u Srbiju Diviziju je stigla Brozova direktiva od 28. avgusta 1944. koja je glasila: “Krvarenje i gubljenje vremena oko nekog utvrđenog okupatorskog gradića nije rentabilno. Za nas je važno dobiti poziciju na terenu. Sada je bitno ovladati strategijskom gredom Rudnik-Suvobor-Sokolska Planina-Cer, iz razloga: razbijanje osnovnih četničkih snaga i stvaranje uslova za nove mobilizacije”. Sa ovom Brozovom direktivom Šesta Divizija je započela borbu protiv četnika po Srbiji ne dirajući Nemce. Cilj Partije je bio da se osveti Dražinoj Srbiji za ranije velike poraze i da pokupi vojnički neobučenu omladinu-dečake i pošalje na Sremski front protiv Nemaca da tamo listom izgine.

Trinaestog oktobra 1944. Divizija je došla u dodir s ruskim trupama i iza njinih leđa bez jednog ispaljenog metka 20. oktobra ušla u Beograd. Obnovljena nasilno mobilisanim Srbima iz Srbije Divizija je bačena protiv Nemaca u Sremu, gde je samo u jednoj noći, u jednom malom selu Radnici, izgubila u borbi protiv nemačkih tenkova 500 mladih Srba. Na Sremskom frontu su izgubili živote ostaci ličkih Srba, koji su pošli s Divizijom na kazneni marš i ostalo je živih samo nekoliko boraca uz oko 70 članova komandnog hrvatskog osoblja. Cela stvar je bila nameštena sa Sremskim frontom da se Divizija očisti od Srba i da se u nju mobilišu Hrvati (ustaše i domobrani), Folksdojčeri, Mađari, i druge manjine, koje su na sve moguće načine tražile izlaz da se sačuvaju od očigledno zaslužene kazne za kriminal koji su počinili prema Srbima tokom četiri godine rata. Tako je kroz Šestu partizansku (proletersku) hrvatsku diviziju ostalo bez života ukupno oko 20.000 Srba Ličana, partizanskih boraca. Zamenili su ih u Diviziji oni koji su sve vreme rata stajali čvrsto uz okupatora.

Partija je formirala Šestu diviziju da bi preko nje odvela iz srpskog zavičaja mladi srpski svet i tako mu prekinula onaj prvi životni sok kojeg su usisali u patrijahalnom životu svoje uže srpske zajednice. Jednom odvedeni iz Like komunisti su ovom mladom svetu, gladnom, umornom i u strahu, mogli lako da nakaleme nove izopačene ideje o porodici, društvu i državi, u čemu su prilično uspeli.

Šesta lička divizija je više marševala nego što se borila. Njena marševska linija je mnogo duža od čuvene Maocetungove, koja je ušla u istoriju kao najduža koju je ijedna vojska dotad učinila. Kad se marševskoj liniji Šeste divizije , zamršenoj kao paukova mreža u isprekidanim različitim pravcima kretanja, našao kraj u Zagrebu, rezultat je bio užasno poražavajući. Nije bilo onih hiljada Srba sa kojima je ova divizija tri puta iz osnove popunjavana, pa je i na ovome konkretnom primeru posvedoćen ustaško-komunistički plan za uništenje Srba.

Divizija je stigla u Zagreb s brojnim stanjem od oko 8.000 ljudi, žalost i bol su dostigli vrhunac kad su lčke srpske majke došle u Zagreb da potraže svoje sinove koji su napustili Liku sa Šestom divizijom. Sa izrazom grča i bola na licima uplašene, gladne i umorne one su išle od grupe do grupe i ni jedna nije našla svoje dete. Umesto njih, one su susrele tuđu vojsku koja je govorila tuđim jezicima koje ove uboge  srpske ličke majke nisu razumele. Ti tuđi vojnici nisu shvatili zašto ih ove uboge žene sa crnim ubradačama zagledaju i šta traže. Pa da su čak i govorili isti jezik šta bi ova nova vojska u Diviziji koja se do juče borila u redovima Pavelića i Nemaca mogla da kaže ovim nesrećnimi iznemoglim srpskim ženama. Šta su ovi tuđi vojnici mogli da znadu šta se dešava u srpskim selima Mogoriću, Pavlovcu, Lipovu Polju, Divoselu, Krbavici, Suvaji, Bubnju, Donjem Lapcu, Velikoj i Maloj Popini i Bruvnu i kako su ona tokom rata stradala ? Ti tuđi vojnici nisu mogli da razumeju zašto se ove starice po nekoliko puta vraćaju i zagledaju svakog od njih, i zašto usmeruju oči u daljinu ne bi li još neki vojnik odnekud došao, sa nadom svake od njih da će to možda, biti njen sin, njena najveća životna radost i nada.

Danas kad neko prođe ličkim putem i pogleda u neku nedovršenu kuću, iz nje će sa strahom proviri neko staro čeljade. To je ona lička starost koje je rešena da u Lici doživi ukleti život i da na ubogom ličkom tlu ostavi svoje kosti. Tu žive telom koje je dubokim korenom uraslo u ovaj kameni krš i dušom i srcem umotanim u neprebolni bol. Kad njih nestane, isčeznuće poslednji živi svedok najstrašnije tragedije koja se ikad igde desila. Na ovoj tragediji KPH će sazidati spasenje za Hrvate i sačuvaćeih od svake sudske odgovornosti za skoro milion poklanih Srba. Srbi like neće više biti Srbi nego “pravoslavci”, dok kasnije ne postanu hrvatski pravoslavci i još kasnije Hrvati kao što su postali hiljade onih Srba što su nasilno pokršteni za vreme Marije Terezije.

U znak zahvalnosti za hiljade srpskih dobrovoljaca koje je u Prvom svetskom ratu dao Korenički srez, Kralj Aleksandar je podigao u Korenici gimnaziju i bolnicu. Za još više hiljada Srba boraca, koje je Korenički srez dao Šestoj partizanskoj diviziji, Komunistička partija Hrvatske je srpskoj Korenici dala hrvatsko ime “Titova Korenica” i usred nje podigla spomenik svetskoj skitnici, Marku Oreškoviću.

U trideset godina po završetku rata doći će u srpsku Korenicu i Liku Jakov Blažević da u svojim govoima potseća narod ovog kraja na “Ustanak naroda Hrvatske”, bez da ikad pomene one bezbrojne grobove ličkih Srba posađene od Korenice pa preko Bosne, Hercegovine, Crne Gore, Srbije i do Zagreba. Nikad tom narodu još dosad nije reko da je ono što se danas vidi uLici rezultat i kraj jedne krvave srpske ličke odiseje.

Eto, gde su lički Srbi.

Nikola Plećaš/Amerikanski Srbobran 15. Maj 1985

Izvor: VESNIK


Tagovi:

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top