arrow up

Бојан Вегара: ДЈЕЦА КОЈУ НИЈЕ ВОЛИО СВИЈЕТ

Сваком живом Србину, и ономе који воли и поштује Републику Српску, препоручујем да прочита књигу „ДЈЕЦА КОЈУ НИЈЕ ВОЛИО СВИЈЕТ “ аутора Бојана Вегаре. Чак штавише, обавеза сваког Србина би требала да буде да прочита, препоручи и упути и те генерације које не знају праву истину, а поготово оне послератне, да буду упућене о свим ужасима рата и ономе што је задесило те генерације сарајевских Срба. Свијет је наметнуо причу о тзв. агресији Срба на Сарајево, а истина, коју можете прочитати из прве руке у овој књизи, је потпуно другачија. Промоција романа “Дјеца коју није волио свијет” у Бањој Луци, 30. маја 2025. у 19 часова у Кући Милановића. Живот

Бојан Вегара: Прича настала првих дана априла 1992. године

Почеле су барикаде и читаво јутро смо испред телевизора. Тата је звао неког на телефон и док је разговарао отјерао нас је на спрат. Убрзо је дошао горе код нас и рекао нам да је све у реду и да можемо у приземље. Баба је сједила испред телевизора и говорила ђеду, да је за све крива Њемачка. Ђед је није слушао нити је обраћао пажњу на њу. Гледао је у телевизор и ослушкивао вијести. Одједном баба устаде и рече. -Фино сам ја вама говорила да треба све ово продат и селит у Србију. Има више од двије године како је онај Берлински зид пао и ја вама тада рекох да

Бојан Вегара: СТУПНИК 26. маја1993.

Сјетих се на моменат да можда није истина да је Дарко погинуо и да му је и на Отесу живот од снајпера спасила кутија метака у џепу кошуље. А онда преко пруге се зачу кукњава и би ми јасно да је истина. Пробудио сам се кад је мама затворила врата и отишла у станицу милиције на посао. Остао сам да лежим на развученом двосједу у ходнику и гледао како се зраци сунца пробијају кроз жељезне греде на прозору. Дуго сам лежао и гледао ту игру свијетла. Онда се пробудио бураз, устао сам и убацио два дрвета у шпорет и ставио таву да нам испечем јаја. Двоје јаја њему, двоје мени

Бојан Вегара: Срђан и Сташа су погинули испред зграде, а имали су само 12 и 13 година

Свако примирје је однијело неколико дечијих живота и баш свако су они прекршили. Данас је Дан сјећања на страдалу дјецу Српског Сарајева и обузе ме нека језа и хладноћа. Сјећам се дана кад су убијене Наташа и Милица, свирала је узбуна и прекинута је школа, јер је 50 метара од прве линије. Касније нам је јављено да су на Грбавици убијене из снајпера Наташа и Милица. Наравно било је примирје, а од примирја највише нас је страдало. Свако примирје је однијело неколико дечијих живота и баш свако су они прекршили. Свијет ми нисмо много интересовали и тај свијет није хтио да зна за нас. Били смо гладни, жедни, бједни. Нагутали

Бојан Вегара: ДАН КОЈИ ЈЕ МИРИСАО НА ПОБЈЕДУ У РАТУ

Наши су напредовали и гледали смо кроз двоглед као муслимани бјеже оним Игманским путем у колонама. Причало се, да нам треба 500 метара да се спојимо са Ђенералом и да је то крај рата. Мама само што је изашла из стана и отишла на посао, а ми устали и молили се Богу. Неко залупа на врата и прекидох молитву. Бураз оста у соби да се моли, а ја отворих врата. Испред стоји баба сва запухана и рекох јој: -Одкуд ти баба овако рано? -Ма јутрос наишле Муње, свратио Владо да види ђеда и одоше на Игман. Рече баба и прође у ходник и сједе сва успухана. Брише зној и пуше

Бојан Вегара: НИЈЕ МАЛА НАША МУКА

Сјећање на дане у којима све иза себе остависмо, сву муку, сав рат, све подвиге, све битке, сво херојство, те у колони живих и мртвих изађосмо из Српског Сарајева. Увијек у фебруару оживим у себи ону колону живих и мртвих, али и све битке и подвиге. А овај текст је један од оних, за које знам, да ћу их оплакат и сузама написат. Како и да не оплачем, кад пишем о таквој жртви и о толиком јунаштву, да му равног нема до оног на Кошарама и Паштрику? Како да не оплачем, кад пишем о Српском Сарајеву? Мало је данас људи, да и замислити могу тај подвиг, ту упорност и ту

Бојан Вегара: НАЈМЛАЂИ ЛОГОРАШ СИЛОСА

Лео Капетановић је најмлађи логораш из Силоса у Тарчину. Аутобусом је дошао са Илиџе код бабе Савке у засеок Равне, код села Луке надомак Тарчина, одмах послије првих барикада у Сарајеву. Инсистирао је да иде код бабе, јер на Илиџи је напето и не зна се ко ће доћи на врата. Било му је досадно у стану у Лужанима. Код бабе бар може да се игра са рођацима у селу, а и близу је шума. Тако је Лео почетак рата дочекао код бабе и нашао се на муслиманској страни и то одвојен од родитеља за које не зна ништа. Знао је само да је Илиџа српска, али више од тога

Бојан Вегара: ДАНАС ХЉЕБА ОД ЈУЧЕ НЕ МОГУ

Хљеб је тијело Христово, рекао ми је давно ђед. Упамтио сам то и вјерујем у то читав свој живот. А ђед је увијек мео мрвице и стављао на прозор да се и птице засладе. Говорио нам је да се хљеб увијек дјели са људима који га немају и са осталим живим створовима, јер нама га Бог даје и ми смо дужни дати га свима који га немају. Остало ми је у сјећању, кад баби дође сестра Јелка уочи Никољдана, да шарају Крсни хљеб. Скоро ритуално би опрале руке, иако су до тада њима само остала јела правиле и онда би се кратко помолиле и почеле да шарају хљеб. Радиле су

Бојан Вегара: КУМОВ ПАКЕТ

Кроз главу иду мисли у низу и теку ми сузе од неке чудне среће. Помислих. Нису нас заборавили кумови. Нико нас није заборавио. Пробудила ме експолозија гранате близу зграде. Чујем мајку у купатилу. Устала је и спрема се. Усправљам се и гледам у прво јутарње свјетло, које допире кроз врата од кухиње и хвата метар ходинка. То је једино свјетло које улази у ходник и разбија потпуну таму. А, та тама је иста и по дану и по ноћи. На свим другим прозорима поставњене су жељезне плоче и греде. Само је у кухињи жељезна плоча до пола прозора и улази то мало свјетла. То нам је свјетло већ данима једини

Бојан Вегара: СМИЈЕМО ЛИ УОПШТЕ У СРБИЈИ ШКОЛОВАТИ ДЈЕЦУ?

Да ли ја као неко ко је видио све страхоте рата у Сарајеву, смијем доћи у Нови Сад или Београд да издам књигу о тим страшним данима и да ли дјеца мојих пријатеља, кумова и рођака уопште смију да дођу да студирају у Србији, а да их професори не сматрају фашистима и генетским отпадом? Закољу ти комшију, силују комшиницу пред дјецом, од чега се једно трајно разболи. Затворе ти ђеда од 74 године у логор и размјениш га са 34 киле, а баба се данима крије у трапу за кромпир и одводе је у логор кад пожеле. Онда у рату гледаш просут мозак друга, откинуте дијелове тијела вршњака, а на

Бојан Вегара: ПРВИ СТРАХ И 1. МАРТ 1992.

Учинило ми се да видим поклане ђедове ујаке, о којима сам слушао приче. Мислио сам о бабиним причама о Јасеновцу и јамама по Херцеговини. Већ данима друга дјеца се не играју са нама. Срби смо и то је довољно да се нико више не дружи са нама. Друга дјеца одлазе сваки дан у шуму изнад кућа и тамо проводе дане. Бураз и ја остајемо кући. Тако нас је отац замолио. Нема ни нашег пса Беџија са којим би кратили врјеме и који је брата слушао као робот. Нестао је прије неколико дана. Прољеће је и мислили смо да је отишао у куцанију. Имао је и раније обичај да нестане на

Бојан Вегара: ТЕТРИС

Што би примирја би! Тог дана сам изашао око подне напоље и вуцарао се по Хаџићима. Скоро да никог на улици нема колико је вруће. Још јутрос сам се чуо са Југом и било ми је мрско да идем на купање у Блажуј. Врућина је, а бицикло ми код бабе у Бињежеву и никако ми се не клапа по њега. Блејао сам на степеницама испред зграде и у парку. Кад ми је досадило отишао сам да бацим круг до пијаце и видим да можда доле нема неког од раје. Таман што сам дошао до пијаце, срео сам тетка Пепила, а он ме зовну и рече ми. -Нисам те видио ових

Бојан Вегара: Њено величанство ПРАГА је чудо од оружја и највише су је се муслимани бојали од свег оружја у рату

Ћаћа ми је тек у Братунцу након рата признао, да је замолио Сокола, да ме узме на прагу. Већ пети дан траје муслиманка офанзива. Све грми од граната и земља се тресе. Дан прије офанзиве смо изашли код ђеда и бабе на викендицу под самим Игманом. Горе не падају гранате често, куће су раштркане. Гранате муслимани користе само за гранатирање густо насељених дјелова града. Туку по зградама у центру и по Жуновници. Сваки дан на град падне око хиљаду граната. Притисак праве на војску тим крвничким гранатирањем цивила. Прави пакао је у центру. Често бројим гранате и гледам двогледом гдје падају, а некад се град дуго не види од дима

Бојан Вегара: ХЉЕБ ЗА ПРЕМЈЕСИТ

Тог ратног љета смо преградили Зујевину код општине и направили базен. Купали смо се и сунчали, те уживали у чарима љета. А највише у примирју, јер већ данима не пуца. Негдје мало иза подне, сјетих се да нисам премјесио хљеб. Мама нам је рекла да га премјесимо да не би заборавили и да не покипи. Често се деси да заборавимо, али тог јутра смо се бураз и ја договорили да је мој ред да га премјесим. А и пушило ми се, па сам пожурио да једну запалим у стану док никог нема. Хладовина у стану ме разгали и узех маказе да исјечем цигару која је у рефузи и дуга је

Бојан Вегара: Логор Силос – сарајевски Аушвиц

Фамилијо, кумови, пријатељи и комшије нек вам је срећна ова 28 годишњица слободе и нек вам је Свети Саво увијек на помоћи! Прије 28 година, на Светога Саву распуштен је задњи концентрациони логор за Србе, Силос у Тарчину. Распуштен је два мјесеца по завршетку рата и сигурно је најозлоглашенији логор какав на српској страни ни у сну није постојао у тадашњем Српском Сарајеву. Познавао сам и познајем већину логораша, јер сам са тог краја и знам све њихове муке у тих 1357 дана постојања Силоса. Пола моје фамилије је прошло кроз тај логор и кроз логоре у мојој школи 9. Мај Пазарић и касарни Крупа, из којих су сви касније

НАЈНОВИЈЕ ВИЈЕСТИ

Попис
10.502 жртве

Удружење Јадовно 1941. је формирало Централну базу жртава, коју можете претражити уносом појединих података о жртвама.

Календар
Покоља

Одаберите годину или мјесец и претражите све догађаје који су се десили у том периоду.