Svetomir Arsić Basara: Moj zavičaj Kosovo nije tuđa država

Akademik i vajar Svetomir Arsić Basara za “Novosti“ o tome kako vidi budućnost Kosova, kakva će biti uloga Evrope…

Za svoje skulpture, akademik Svetomir Arsić Basara, najzahvalniji je svom ocu Nikoli, koji ga je u selu Sevce, na padinama Šar-planine, vodio u šumu da zajedno seku drva. Zahvalio mu se i u pristupnoj besedi u SANU.

Umetnik kome je na Sretenje pripala Zlatna medalja za izuzetne zasluge u kulturnim delatnostima, posebno u oblasti vajarstva, dočekuje nas u svom ateljeu u Maloj Moštanici, toplom od peći na drva, koju je sam napravio. Okružen svojim delima – carom Dušanom, Kosančić Ivanom, Toplicom Milanom, Milošem Obilićem i drugim našim junacima – krepko gazeći devedeseto leto i dalje stvara. U martu će imati izložbu u našem Kulturnom centru u Parizu, a upravo danas njegovi srpski vitezi biće postavljeni na mesto buduće Gradske galerije na Kosančićevom vencu…

Čuveni vajar otkriva nam da od 1999. godine, od bombardovanja ne ide na Brezovicu. Ne može, kaže, tuga mu je velika.

– Ne mogu da prihvatim to da je moj zavičaj – tuđa država. To nije normalno. Čovek od toga može da poludi. Moje selo tu postoji oduvek. Kada pišem o njemu, kažem da se ne zna kada je nastalo, a ako se ne zna, onda je večno. Stvorilo se tu, nije došlo niotkuda. Srbi su se tu rodili i žive i nikada do sada tu druge nacionalnosti nije bilo. To selo štite visoke planine, ali ono ima i jedan svoj duh da traje. Poseban je to mentalitet. Poseban čovek kao čovek, vezan za to tlo i ne može da shvati da neko može da mu remeti to mesto.

RUSIJA VELIKA, A NAŠA ZEMLjA
Rusija mi je vratila veru u život – tvrdi naš čuveni vajar. – Priština je, kada sam došao da živim tamo, bila kasaba, sa turskom kaldrmom, bez kanalizacije, bez dovoljno struje, ostavljala je utisak tamnog vilajeta, nije nimalo bila prestonica, već teška provincija. Bio sam na ivici neke depresije, ali kada sam kao gost „sojuza hudožnika SSSR“ otišao u Rusiju, u vreme proslave pedesetogodišnjice Oktobarske revolucije, potpuno sam se preporodio. Vratio sam se pun duhovne snage. Velika zemlja, a naša. Kao da sam otišao u neku prapostojbinu, kao da sam bio kod dede na selu.

* Kako vidite budućnost Kosova?

– Ja to tumačim svojom intuicijom. Kosovo je srpsko bilo i ostaće srpsko. To ne može niko da nam uzme. Amerika je sada ta sila koja ima svoje strateške planove i cilj joj je da na Balkanu ojača Albaniju i Hrvatsku, a Srbi ako mogu da nestanu. Ma koliko se mi pravdali pred Evropom i želeli da joj pripadamo, činjenica je da nas oni ne vole, smatraju nas metastazom Rusije i to je glavni uzrok tih naših nesreća. Ali, to je i tačno, jer mi i postojimo zahvaljujući Rusiji, bez nje bismo odavno nestali kao narod. Još je naš prvi ustanak propao, jer Rusija nije bila u prilici da ga brani, morali su da ratuju sa Napoleonom. Ali, čim je ojačala postavila je ultimatum, pa je Miloš Obrenović dobio državu. Tako su nas i bombardovali kada je Rusija bila na kolenima, u opštem raspadu. Neverovatno je kako se uspravila, zahvaljujući Putinu, koji je već sada istorijska ličnost.

* Od čega zavisi rešenje kosovskog problema?

– Ma šta mi uradili, čini mi se da to ništa ne znači. Možemo da potpišemo i da ga predajemo, to ne važi. Ne zbog nas, već zbog strateških interesa velikih sila. Kada Rusija dođe do toga da kroji evropske granice, to će uraditi kako ona hoće i neće da pita šta je ko potpisao, jer ništa od toga neće važiti. Vreme sada radi za nas. Amerika gubi moć. Neće proći dugo kada će postati izolovana zemlja. I Kina će joj još malo postaviti uslov da se povuku baze koje su blizu njenih granica. Opada i ekonomska moć Amerike, koja živi od ratova. Posle Drugog svetskog rata pobila je 47 miliona ljudi, samo u Vijetnamu devet miliona. I to su ih pržili plamenom. Ta zemlja treba da nestane, jer njen primer nije put kojim čovečanstvo treba da ide. Ne može se živeti od ubistava. Ali, Amerika je uspela i kod nas da pridobije neke ljude, čak to vidim i u SANU. Nekima je glavno da u svojoj biografiji predstave koliko su boravili tamo negde, gde su ih zadojili da rade za Ameriku.

* A kakva će biti uloga Evrope?

– Ona se raspada i umire. Na mukama je teškim. Prošlo je njeno vreme. To su neminovne stvari i ništa ne pomaže, ni NATO. Promenili su se opšti uslovi života. Ona se razvijala u periodu kada je uhvatila jedan korak ispred ostalih. Iskoristila je podlogu koju je imala, staru Grčku, na kojoj je nastavila da gradi državnost, a posle osvajala svet, grabila kolonije i razvila se u moćni centar kulture i znanja. Evropa je milina jedna, sa lepim gradovima, bibliotekama, sve ima… Ali, život teče dalje i sve se menja. Sada je ona isuviše mali prostor da nešto znači za svet. U ovim modernim strateškim uslovima, ona je idealna meta za gađanje modernog oružja. Da smo imali S-300 iz koga bi mogli da gađamo Rim ili Beč, ne bi nijedan avion prešao našu granicu. Ali, nespremni smo ušli u rat.

* Decenijama radite skulpture inspirisane srednjim vekom, koliko je taj period bitan za naš nacionalni identitet?

– Odgajan sam tako da živim u našoj istoriji. U mom selu je vladala nepismenost, ali su znali narodne pesme koje su nešto veličanstveno. Car Dušan je u njima živ za naš narod, ima svoje dvorove, livade… On je uostalom tamo i živeo i boravio. Kada se kaže da je Kosovo sveto, to je apsolutno tačno. Nije paradigma, nešto što smo izmislili. Cela ta zemlja pokrivena je srpstvom, neuništivim. Kada bi mogla da priča sve bi rekla, čija je i zašto.

* Član ste odbora za podizanje spomenika Stefanu Nemanji…

– Iskoristio sam tu priliku da osvetlim malo i stanje vajarstva u Srbiji. Zanimljivo je da je srpsko vajarstvo tragično mlado. Ono se javlja tek krajem 19. veka sa Ubavkićem. Naša ukupna kultura razvijala se u okrilju Vizantije, koja nije negovala oblik, nego freske i mozaike. Imamo nešto malo plastike na crkvama zidanim pod uticajem romanskog graditeljstva, poput Studenice ili Dečana. Gračanica je čisto vizantijski stil i tu nema ništa od skulpture. A u istoriji vajarstva, od praistorije do danas, svašta je stvoreno, od Asirije, Egipta, Indije, Kine, Grčke, koja je postigla savršenstvo, Rima, renesansnih remek – dela… Sve to se ne odnosi na nas, za celo to vreme mi nemamo ništa. A skulptura je izuzetno bitna za stvaranje državnog i nacionalnog identiteta, za duhovno snaženje.

* Zašto je taj konkurs međunarodni?

– Dobru skulpturu može da napravi samo dobar vajar, ne može da bude nikako drugačije. A Srbija ništa za vajarstvo ne daje. Prvi deo konkursa za Nemanju je završen, ali naši vajari su se slabo tu pojavili. Među pozvanima su dva Rusa, jedan Kinez, jedan Slovenac, a Francuz nije imao vremena da se odazove.

* Kako bi moglo da se pomogne srpskom vajarstvu?

– Ni ja sa svojim godinama i statusom, nikada u životu nisam imao vajarski atelje. U Makedoniji su mojim vršnjacima, profesorima, sagradili atelje ispod Vodna. Pravi vajarski ateljei su sa probijenim tavanicama, gde mogu da se prave skulpture od po 15-20 metara. Kod nas se skulptura ne neguje, pa oblik kao izraz nije prisutan u duhu srpskoga čoveka. Imamo dobro, odlično slikarstvo, a kad gleda skulpturu naš čovek je ravnodušan, ništa tu ne razume. Naročito naši pisci, što je tragedija. Jedan od njih je i Dobrica Ćosić, koji je bio moćan, i svojim uticajem obezbedio da širom Srbije amater ima 30 podignutih spomenika, a da Olga Jevrić, vajar svetskog kvaliteta nema ništa. Kakav je to paradoks, sramota… Jedan pisac nepismen za skulpturu uticao je da se pravi kič, iako je postojao izbor, i tu nastaje nesreća za kulturu.

* Postoji rasprava u našoj javnosti da li bi spomenici trebalo da budu u stilu figuracije, ili ne. Kakav je vaš stav?

– Zavisi kakav je spomenik. Ne mogu se ličnosti predstavljati apstraktnom kompozicijom, osim ako se ne ide u neku krajnost, kao što je to slučaj sa obeležjem Zoranu Đinđiću. Teško je napraviti dobar spomenik. Mislim da je bolje da budu u stilu figuracije, ali kreacija mora da dosegne takav izraz da odražava ovo vreme. Najbolji spomenik posle Drugog svetskog rata podignut je u Roterdamu, i posvećen je porušenom gradu. Njegov autor Osip Zadkin nije se izražavao realističkom formom, jer bi bio ograničen. Iskoristio je iskustvo kubizma, pomogao se razlaganjem oblika, kao Pikaso. Ruka koju podiže ta njegova figura je nesrazmerna, ali to je potencirano da bi se postigla dramatičnost. Da je radio realistički to ne bi imalo snagu.

* Koja to snaga nedostaje našim umetnicima?

– Stanje u našoj umetnosti je odraz ukupnog stanja u društvu, opšteg pada koji nas je zadesio. Umetnost mora da bude hrabra. Volim da gledam boks, u ringu se za vreme meča odigravaju mnoge drame. Tu može da se izvuče pouka ko pobeđuje. Uvek onaj koji izdrži udarce, ko ustane i kada ga obore. Tako je i u životu. Život je maratonska trka, ne traje baš kratko.

OD SEOSKOG SLUGE DO SANU

– Rastao sam u specifičnim uslovima – priča nam Arsić Basara. – U Sevcu sam završio osnovnu školu kao odličan, darovit učenik. Učiteljica je pokušala da mi pomogne da nastavim školovanje, pisala je sreskim vlastima, ali nije pomoglo. To je bilo klasno društvo, školovala su se mutava deca bogatih roditelja, a ja sam u jedanaestoj godini postao seoski sluga. Četiri godine bio sam sluga-čoban, dve radio u rudniku i godinu dana proveo u partizanskoj vojsci. Sedam godina knjigu nisam video. Moja generacija već je upisivala fakultete, posle rata, a ja prvi gimnazije. Pokušao sam to da nadoknadim raznim interesovanjima, čitao sam Kanta, Hegela… ali, izgubljeno vreme se ne može vratiti.

Autor: Miljana Kralj

Izvor: NOVOSTI

Vezane vijesti:

Muzej Stefana Nemanje na mestu srušenog Generalštaba …