Свједочанство Стеве Бракуса о злочину усташа над Србима у Бракусовој Драги 16. јуна 1944. године

Бракусова Драга jе заселак коjи се налази између Залужнице и Врховина, недалеко од Оточца у Лици. Усташе су 16. jуна 1944. године, окупили становништво Бракусове Драге и утjерали их у кућу Бранка Бракуса Ђиде због како су рекли пописивања. Митраљески рафали косили су све по кући, да би jе усташе послиjе запалиле. Мjесто гдjе су сахрањени посмртни остаци жртава ниjе обиљежено до данас, а злочин су извршиле усташе из сусjедних села. Неколико људи jе игром случаjа успjело преживjети оваj масакр међу коjима и Стево Геце Бракус чиjе jе свjедочанство обjављено у књизи Ђуре Затезала „Радио сам своj сељачки и ковачки посао“ – свjедочанства геноцида. СКПД  Просвjета, Загреб 2005., на стр. 284-286.(У Календару геноцида оваj догађаj jе 12.jуна, пошто на три мjеста у истоj књизи други свjедоци говоре да се злочин десио 12.jуна)

Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 10. новембра 2014. године.

Стево Геце Бракус се добро сjећа преживjелих мука и као да се све збило jучер прича:

“Уjутро 16. jуна 1944. године, усташе су у наше село дошле кроз тунел. Код тунела су чобани чували стоку. Један од њих jе био Жарко Узелац. Жив jе, можете и с њим разговарати. Он jе био израњаван. Чим су дошли, опколили су село. За то вриjеме, jа, Воjкан и Владо Бракус смо чували овце мало даље. Са мном у наручjу било ми jе наjмлађе диjете, син Ђуро стар три године. Нашли су нас у близини жељезничке пруге и повели говорећи да ћемо ићи откопавати мине коjима jе наводно цеста била минирана. У селу смо нашли већ сакупљен народ и тада нам jе речено да ћемо ићи у логор, а куће ће запалити. Кад смо дошли до пред кућу Бранка Бракуса Ђиде, почела jе падати киша. Рекли су нам да уђемо у кућу jер нас напољу не могу пописивати. Народ jе улазио у кућу, а задњи jе био Јово, брат Жарка Узелца, коjи jе видио припремљене митраљезе. Он нам jе рекао да ћемо сигурно сви бити побиjени. Ја сам држао своjе диjете у рукама, а нешто стариjу дjецу су у кућу довеле моjа жена и моjа маjка. Кућа jе била грађена од танких брвана па то ниjе била препрека за митраљеске рафале. Чим су почели пуцати, диjете ми jе клонуло у наручjу, било jе погођено, облила ме дjечjа топла крв. Људи су преко мене падали, сав сам био упрскан крвљу и мозгом Владе Бракуса. Пао сам у несвиjест. Након пуцњаве бациле су усташе бомбе и тад ме мало закачило у ногу, ево овдjе, видите и сад се добро позна. Онда су дониjели сламу и запалили кућу и у њоj мртве и полуживе људе. Осjетио сам да jе преко мене неко коракнуо, препознао сам Мићана Бракуса. Кад нас jе дим почео гушити, Мићан jе искочио кроз прозор. Исправио сам се и jа, па како више ниjе било пуцњаве, кренем за њим. Кроз капак куће (отвор за подрум) поред нас успjеле су се извући: Милица, старица Исаљуша и Анка Бракус са Николицом, дjететом у наручjу (сада правник, живи у Зрењанину), тада jе имао непуне три године. Напољу сам чуо усташе како се jагме коjи ће више напљачкати и побjегао у дрењик гдjе сам нашао старог Мићана како се завукао у грмље, само му се ноге виде. Чули смо усташе како иду цестом, гоне нашу стоку и пjеваjу своjе пjесме. Тада сам Мићану рекао да ми живот више не вриjеди и да ћу ићи у село нека ме убиjу. Повукао ме и ниjе ми дао устати говорећи како ме усташе неће одмах убити, него ће ме наjприjе мучити и копати очи. Склонили смо се, а сутон се помало почео хватати. Мало даље се jош пуцало, а око куће више не. Село су запалили. Гледао сам како падаjу жљебови са моjе куће. Све куће с господарским зградама биле су запаљене, а било их jе седамнаест. Бjежећи отишли смо у Жаркову долину и чули да jауче нека жена. То jе била његова, Мићанова кћи Софjа-Сока, сва крвава какав сам био и сам. Била jе рањена на више мjеста. У ватри куће су jоj остала два сина. Старом сам рекао ко jе она, а он се ухватио за главу не знаjући куд и камо би с њом. Како се ухватила ноћ, а злочинци отишли, вратио сам се у село да видим има ли jош нетко жив. Нисам чуо никога. Растао сам се од Мићана и Соке коjи су кренули онако крвави и jадни у правцу Залужнице, а jа у заселак Челину. У Челини сам нашао Жарка Узелца прислоњеног на jедноj огради како jауче и зове уjака. Од рана се jедва мицао. Причао ми jе касниjе да jе био код говеда краj тунела и да су преко њега рањеног и крвавог прешле усташе мислећи да jе мртав jер jе пао у аптовину. С њим jе било неколико чобанчића и све су зликовци побили, а он се довукао до уjакове куће у Челину онако рањен.

Ја сам отишао код свог уjака у Шкаре гдjе сам остао дуже него што сам мислио. Након извjесног времена сам се вратио да видим згаришта заjедно с моjим зетом Бранком Влаштанићем. Дошли смо испод шуме jер су около биле усташке засjеде (чували су цесту и жељезничку пругу). Примиjетили су нас и запуцали, али смо ми побjегли. Бранко и jа смо након мjесец дана искористили погодну прилику и платили jедном калаjџиjи да извади све кости из jаме у коjу су усташе побацале и затрпале мртва тиjела оних коjи нису изгорjели, као и кости са згаришта оних коjи су у кући спаљени. Он jе направио jедан велики сандук и у њега положио кости. Сандук смо затим натоварили на кола, одвезли на гробље у Залужницу и сахранили.

Мjесто гдjе су кости наших наjмилиjих сахрањене ничим ниjе ни до данашњег дана обиљежено. Ми преживjели, коjих нас jе остало мало, немамо новаца, а наше државе ниjе ни брига, па се тако за мjесто наших мртвих напросто не зна. Усташе коjе су починиле оваj стравични злочин биле су углавном из наших сусjедних хрватских села и мjеста. Тако сам jеднога од усташа коjи су нас убиjали само зато што смо Срби препознао послиjе рата. Родом jе био из Компоља, а звао се Никола. Погинуо jе на трактору 1989. Приjавио сам милициjи у Оточцу да jе он био у групи усташа коjи су нас масакрирали и у кући запалили, али су ми они рекли да о томе никоме не говорим и да не би било добро да се сад распируjе национална мржња и тако jе остало. А шта можемо, можда jе то и боље.

Дођите, моj докторе и погледаjте. Ево овђе на мjесту злочина до данас jе остало згариште спаљене куће. Ничим ниjе обиљежено. Могуће и зато што jе близу цесте па би пролазницима било и уочљиво. А овако ту расте jедан jасен и нешто џбуња коjе никога не подсjећа на наше патње и страдања. Истина ево овдjе краj цесте подигнуто jе jедно обиљежjе, за коjе смо сакупили новчана средства. Лоше jе урађен. Право ругло. На њему су написали и лаж да су таj злочин учинили њемачки окупатори и усташе. Ма какви окупатори. Они у овим краjевима никада тако нешто ни слично нису учинили. Њемачки лиjечници су нашим мученицима превиjали ране коjе су им учиниле усташе баш овдjе у нашем селу. Залиjечили су ране Соки и Бранку па и неким другим побjеглим с мjеста усташког злочина. Умjесто оваквог споменика, пуно би љепше било да су само мjесто злочина уредили и обиљежили, написали истину, а на цести поставили путоказ гдjе jе, jер jе само 100 метара од цесте па би нетко сишао и видио мjесто нашег страдања. То би била истина коjа би одгаjала за будућност…”

“Стево, испричаj нам што и како jе било послиjе рата?”

“…Послиjе рата запослио сам се у радионици у Врховинама, а када jе расформирана, вратио сам се на своjе згариште да уредим неки простор за себе за становање, jер jе сва моjа породица поклана. Наjприjе сам направио jедну собу. У том послу су ми људи мало помогли. Од државе сам добио само нешто цриjепа за шталу. Све остало jе дjело моjих руку. Када сам подигао то мало крова над главом, оженио сам се с удовицом из Залужнице, Јуликом Карлеушом. Била jе права жена. Она ми jе ране залиjечила. Изродили смо троjе дjеце и све смо их школовали. Наjстариjи син ми jе завршио офцирску школу. Сада jе по чину маjор. Живи у Забоку, а на служби jе у Брежицама. Ожењен jе Хрватицом. Има jедно диjете и приликом женидбе му ниjе сметало што су хрватске усташе његову малу браћу поклале и спалиле, а нашу Бракусову Драгу у црно завиле и са земљом сравниле. Нисмо дjецу учили да мрзе никога па ни оне коjи су нам таква велика зла наниjели. Кћер нам jе изучила кроjачки занат у Оточцу. Добила jе неке папире и отишла у Лондон уз помоћ jедног свог колеге коjи jе већ раниjе тамо отишао. Ниjе ми било драго, али што jе ту jе.

Други син ми jе погинуо у саобраћаjноj несрећи убрзо након кћериног одласка, а жена ми jе умрла приjе осам година. Опет сам остао сам. А шта се може, ваљда jе то морала бити моjа судбина.

У Лондону ми се кћерка удала за jедног Македонца, доброг човjека. Имаjу двоjе дjеце коjа уче нашу школу. Она ми из Лондона приjе дође него син из Загорjа. Вjероватно има бољу вољу. Једне прилике сам био код ње у Лондону и то кад ми jе погинуо син. Ишао сам да се мало смирим, па како нисам научен на градски живот, jедва сам издржао три недjеље.

На краjу нашег разговора jа бих jош нешто рекао о данашњем и будућем времену.”

“Хаjде, Стево, само реци!”

“Мислим да се опет спрема зло. Чуjем што се прича у народу. Кажу да у Хрватскоj могу живjети само Хрвати. Ја сам мало времена био у Енглескоj па сам видио и чуо да тамо живи заjедно хиљаду нациjа, а закон jе за све исти што би нам могло бити путоказ како наприjед. Људе коjе срећем такођер су уплашени. Само мислим да се данас народ не би дао водити као овце на клаоницу, као ми некад. Ипак, млади ниjесу упамтили рат, па ко ће га знати како би се понашали.

Ово село има мене, дакле нема будућности, а осим моjе, покривено jе jош пар кућа, али сталних становника нема.”