Sve laži, koje u poslednjih dvadeset godina važe za srpsku krivicu, mogu se svesti pod – đubre!

Datum objave: sreda, 20 juna, 2012
Veličina slova: A- A+

Rajko_Dolecek_1.jpg

Od vremena, kada je počelo uništavanje Jugoslavije, kada je zvanični deo Zapada, njegovih medija i slugu napravio a priori od Srba kriminalce, a Srbiju pokušava da vrati u granice beogradskog pašaluka, naslov nejednog članka zapadne štampe, čak i ponekih knjiga, sadržaj brojnih izjava raznih zapadnih državnika, bi mogao donekle da ima kao drugi naslov i imenicu đubre ili smeće, otpaci, u značenju engleskog ekvivalenta rubbish ili trash.

To nije mišljeno kao uvreda, to je samo konstatacija o vrednosti sadržaja ponekih članaka, knjiga, izjava, koji su ne samo puni neistina, čak i laži, već ponekad i glupi, drski. Drski zato, što čine namerno od slušalaca, gledalaca i čitalaca budale, koji treba da hiljadu puta ponavljanu laž prime za istinu. Deprimirajuće je, što se takvi članci i takve izjave još uvek pojavljuju i što ih ima previše i u domaćim, srpskim medijima, u izjavama tako zvanih državnika.

Ipak je pozitivno, da su mnogi članovi medija Zapada (vidi napr. P. Borck: Media Cleansing: Dirty Reporting, 2006) kao i poneki bivši državnici Zapada i pre i sada više manje oštro kritikovali razne neistine i laži, to đubre (rubbish) svojih kolega, u vezi sa Srbijom, Srbima uopšte. I većina Srba je izgleda, konačno,  više počela da se bori protiv toga đubreta. A đubre može da bude i to, kad se uopšte ne sluša  šta govori  „ ona druga strana“. Pa i stari Rimljani su govorili, da treba slušati i onu drugu stranu: Audiatur et altera pars…

Osnovna, strašna stvar je činjenica, da ti članci i izjave sa potencialnim epitetom ĐUBRE (RUBBISH), skoro uopšte ne spominju relativno nedavni  početak tog zla, svirepu likvidaciju, stvarni genocid, znatno preko miliona Srba, 60–70 000 Roma i 40 000 Jevreja u Jugoslaviji tokom Drugog svetskog rata (1941–45), nekako dovoljno ne spominju one, koji su to, uglavnom lokalno, počinili: pro nacističke Hrvate, ustaše, i njihove simpatizere (treba se setiti slike, kako stanovnici Zagreba kite cvećem nemačke tenkove u aprilu 1941), deo katoličkog klera u Hrvatskoj i u BiH, deo bosansko-hercegovskih Muslimana, deo kosovskih Albanaca. To su sada novi saveznici i štićenici Zapada.

Ti „dobri ljudi sa Zapada“, iz te „plemenite“ Evrope, EU i NATO, skoro uopšte ne spominju, ko je počeo sada sa razbijanjem Jugoslavije (nažalost i sa ubijanjem), kako ga je spremao deo Zapada i njegova propaganda. To svakako nisu bili Srbi. Lepo o tome piše nemački oficir E. Schmidt-Eenboom u svojoj knjizi o Klausu Kinkelu „Ratnik u senci – Klaus Kinkel i BND“ (nemačka obaveštajna služba), 1995.

Taj loši Zapad i njegove lokalne sluge ne spominju ni stvarnost, da je postojalo mnogo Muslimana i Hrvata, pa i Albanaca, koji su bili za Jugoslaviju, u kojoj im je bilo dobro, koje su njihova militantna sabraća uz pomoć dela tog lošeg Zapada silom naterala na drugu stranu barikade, kuda nisu želeli. Mnogi od tih pro jugoslovenskih, pro srpskih, Albanaca, Muslimana, Hrvata, su bili čak i  ubijani od njihove sabraće. Autoru je to lepo objasnio general Ratko Mladić, tokom njihovih razgovora o dogadjajima u devedesetim godinama u BiH.

Teme i obrada raznih informacija, širenih iz inostranstva, koje bi mogle (trebale?) da nose kao svoj epitet ĐUBRE (rubbish) su veoma široke, ticale su se najrazličitijih događaja u oblastima bivše Jugoslavije, počev od Hrvatske i Slovenije, sa nastavkom u Bosni i Hercegovini, do Kosova i Metohije, uz zbivanja u samoj Srbiji.

Ovde svakako treba spomenuti i razne kupljene „sluge“ inostranstva i njegovih ambasada, poneke Nevladine organizacije (NVO, engleski NGO), podmićenu domaću „elitu“ u navodnim znacima, koja uz svoje veliko bogaćenje na račun svoje zemlje, pomaže njenim neprijateljima,  blati i pljačka  svoj narod, od čestitih ljudi pravi kriminalce, neshvata prvorazredni značaj saradnje sa Republikom Srpskom, koju svojim izjavama čak šteti.

Zašto ta „elita“, posle svih gorkih iskustava, veruje samo današnjem Zapadu, Evropi (EU), iako bi u mnogome bila za zemlju sada verovatno korisnija veća politička i ekonomska  saradnja sa tradicionalnom Rusijom, eventualno Kinom, sa njihovim ogromnim tržištima?

Među veliko đubre dolazi i do sada drska i nemoralna igra sa brojevima mrtvih, ubijenih tokom ratnih dogadjaja u BiH, da bi se što više ocrnili Srbi.

Tako reći od početka, bez ikakvih opipljivih dokaza, su Sarajevo i Zagreb ozbiljno govorili o 250 000 i više ubijenih (naravno od Srba) a Zapad, uz pomoć svojih domaćih  slugu, je te brojeve citirao kao istinite. Veliki dezinformator Klinton je još oko Dejtona, krajem 1995, ponovio taj broj od navodno 250 000 ubijenih, iako su  razni pošteni Amerikanci, i viši oficiri (napr. general sa četiri zvezdice C. Boyd, 1995) govorili o nesrazmerno manjem broju. Danas se smatra za stvarni broj ubijenih, u toku cele tragedije Jugoslavije, da je ispod 100 000.

Taj broj je strašan, ali zašto ga uveličavati i povećavati time medju etničku i medju versku mržnju.
Dalja strašna laž su brojevi navodno silovanih Muslimanki i Hrvatica od vojnika Vojske republike Srpske. Fantastične laži su davale čak cifru od 100 000 (novinarka J. Obzinova, u češkoj TV večernjoj emisiji 5.decembra 1992), dok su overeni brojeni silovanih, nesrećnih žena Hrvatica, Muslimanki, Srpkinja značili nesrazmeno manje brojeve, nivoa od više stotina do možda maksimalno nekoliko malo hiljada.

Ovu prljavu i tužnu „igru sa brojevima“ navodno silovanih žena, je počeo u jesen 1992 Haris Silajdžić u Ženevi sa 30 000, da bi ih mediji, pa i državnici, Britanije, Francuske, Nemačke, SAD i njihovih evropskih satelita ponavljali i uveličavali. Čak su razni „stručnjaci“ govorili o „logorima za silovanje“, ali njih čak ni CIA nije uspela da nadje. Jedno vreme se  u Češkoj i drugde čekao dolazak ogromnog broja te jadne „djavolje dece“ (engleski „devil´s children“ – deca rodjena silovanim majkama). A to se nije dogodilo, pošto se radilo o prevari, izmišljotini.

U sličnu kategoriju đubreta spada i masiranje mozgova u vezi sa događajima na Kosmetu krajem devedesetih godina. Kakvu je samo aferu 16.januara 1999 u Račaku inscenirao u „ideološkoj“ pripremi NATO kriminalne agresije protiv Savezne republike Jugoslavije (SRJ) Vilijem Voker, američki diplomata sa okrvavljenim rukama iz Salvadora? Kakvo diplomatsko nasilje protiv SRJ je organizovala  Madlen Olbrajt u Rambujeu u martu 1999, da opet opravda i učini svarljivom za građane Zapada NATO agresiju protiv SRJ, uključujući tu ubistva bombama i raketama i sakaćenje hiljada ljudi i ogromna razaranja.

Portparol gđe Olbrajt Džejms Rubin krvavu NATO agresiju sa ponosom naziva „Madlenin rat“ (The Finanacial Times u dva nastavka 30.septembra-1.novembra; 7–8.oktobar 1999). Zar ona ne bi pre zaslužila epitet „balkanski kasapin“ umesto što je dobila od Obame u maju 2012 američko super odlikovanje „Medalju slobode“?

Ni Hilari Klinton u tom ubijanju nije bez krivice, pošto je za bombardovanje SRJ u 1999. otvoreno lobirala kod svoga muža. Zar nije prvorazredni ratni kriminalac, prema od Haga upotrebljavanoj komandnoj odgovornosti, Havier Solana, koji je kao šef organizacije „pritisnuo dugme“, da otpočne 24.marta 1999 NATO agresija, puna uništavanja i mrtvih?

Kao ĐUBRE može da posluži zapadnim medijima širena vest albanskih „očitih svedoka“ iz maja 1999, da su Srbi pobili 700 Albanaca i njihove leševe pobacali u okna rudnika Trepče. Jedan engleski novinar je čak u blizini rudnika, da stvar dramatizuje, „osetio zadah leševa u raspadanju“. Ali portpatol Krivičnog tribunala u Hagu Keli Mur javlja 12.oktobra 1999, da u oknima Trepče nisu bili nadjeni nikakvi leševi niti njihovi ostaci…

Domaći, od inostranstva kupljeni „srpski“ mediji, umesto da brane istinu o raznim dogadjajima tokom gradjansko-etničkog-verskog rata u nekadašnjoj Jugoslaviji, ponekad  prave glavne krivce od Srba. U tragičnim dogadjajima u bivšoj Jugoslaviji, niko nije bio bez okrvavljenih ruku, bez krivice, ali ovde treba energično prisetiti, da ih Srbi nisu otpočeli, da oni nisu hteli uništenje Jugoslavije, da je tobožnje stvaranje „Velike Srbije“ kao razlog rata u Jugoslaviji  izmišljotina i da ono nije izazvalo razbijanje Jugoslavije.

Da skrene pažnju svetske javnosti od Zapadom potpomagane najveće etničké čistke posle Drugog svetskog rata u maju i avgustu 1995, američka ministarka inostranih poslova M. Olbrajt je stvorila problem, kauzu SREBRENICA. Bilo je to vreme, kada je od Kolove Nemačke masivno naoružana hrvatska vojska, uz pomoć bosansko-muslimanske i NATO aviona, isterala i opljačkala oko 250 000 Srba iz njihove vekovne postojbine  u Krajini, u Hrvatskoj, uz pokolj preko hiljade njih. Onda su neverovatna propaganda Zapada i skroz jednostrani Krivični tribunal u Hagu stvorili sliku „najvećeg genocida u Evropi posle Drugog svetskog rata“ u Srebrenici, sa 8 000 od srpske vojske navodno ubijenih (streljanih!) Muslimana  11.jula 1995.

Tribunal u Hagu je čak napravio novu nerealnu definiciju pojma „genocid“. Ali razne činjenice ukazuju na netačnost tih izjava: 3016 imena navodno streljanih i sahranjenih na mezarju je učestvovalo na izborima u BiH sledeće godine (!), prema podacíma iz opštinskih sudova (matične knjige) je više stotina navodno „streljanih“ umrlo pre 11.jula 1995, kod grupe sahranjenih muškaraca-vojnika, prema vojnim podacíma, nije se radilo o streljanim licima (Ivanišević, M.: In Search of the Truth, 1998). Veliki nedostatak u vezi sa Srebrenicom je u tome, da se tako reći uopšte ne spominju velike srpske žrtve.

Strašno tužno je to, da su Srbi ubijali Muslimane i Hrvate, ali je krajnje nepošteno, da se prećuti, da su isto tako u nemalom broju Muslimani i Hrvati ubijali Srbe. A to ubijanje su otpočeli Muslimani i Hrvati, u vezi sa spremanjem i ostvarivanjem secesije.

Taj od Zapada, zvaničnih Muslimana i Hrvata izostavljeni deo tužne istine, je u detaljima opisan, ali se vrlo malo spominje (napr. S. Karganović, Srpske žrtve Srebrenice 1992–1995, 2011; E. S. Herman  i dr..: Srebrenica Massacre – Evidence, Context, Politics. 2011). Hag i masivna propaganda Zapada su do sada ćutali o krupnim propustima, greškama u vezi sa svedočenjem krunskog svedoka D. Erdemovića (Chivikov, G.: Srebrenica–Der Kronzeuge. 2009), da se tek sada, posle više od 10 godina, počelo sa istragom daljih svedoka, učesníka u návodnom masakru.

Izveštaji u vezi sa Vukovarom, kao srpskim zločinom, su isto tako puni neistina i poluistina, pošto fale napr. tačni podaci o broju tamošnjeg srpskog stanovništva, o osnovnoj tragediji tamošnjih Srba u 1939. godini, kada su bili po dogovoru Cvetković-Maček uključeni u novopostalu veliku „hrvatsku banovinu“, u kojoj pre toga nisu bili. U propagandi se priča samo o stradanju nesrpskog stanovništva.

Ne priča se na primer o nasiljima i pokoljima nad Srbima u Borovom Naselju. Ne govori se o elitním hrvatskom policijskom oficiru Kiru-Reichelu, koga su ubili hrvatski ekstremisti, pošto se borio za mir medju Hrvatina i Srbima u oblasti Osijeka.

Izostavlja se Tuđmanom naređeno nasilno smenjivanje srpskog gradonačelnika Vukovara Slavka Dokmanovića, izabranog većinom srpsko-hrvatske koalicije i nasilni dolazak novog gradonačelnika, člana HDZ, Marina  Vidića. Masakr Hrvata u Ovčari su srpski krugovi nedvosmislno označili za krupni zločin, koji ne odgovara tradiciji srpske vojske (napr. D.Vilić, D. Todorović: Razbijanje Jugoslavije 1990–1992, l995). O zločinima hrvatskih rukovodilaca B. Glavaša, T. Merčepa se počelo pričati tek docnije, dok zločini V. Šeksa za sada još nisu „ozvaničeni“.

Nekad se treba setiti istinite uzrečice, koju je autor slušao od svojih najranijih godina, dok je živeo u Beogradu: „Ne diraj u đubre, smrdećeš!“. Ali na ĐUBRE, na taj engleski RUBBISH, ipak treba upozoravati, treba sprečavati da se nagomila, třeba ga odmah  odstranjivati, da stalno ne zaudara, da ne kvari ionako komplikovanu atmosferu sadašnjice.

Dr Rajko Doleček

Izvor: dverisrpske




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top