Све лажи, које у последњих двадесет годинa важе за српску кривицу, могу се свести под – ђубре!

Од времена, када jе почело уништавање Југославиjе, када jе званични део Запада, његових медиjа и слугу направио а приори од Срба криминалце, а Србиjу покушава да врати у границе београдског пашалука, наслов неjедног чланка западне штампе, чак и понеких књига, садржаj броjних изjава разних западних државника, би могао донекле да има као други наслов и именицу ђубре или смеће, отпаци, у значењу енглеског еквивалента rubbish или trash.

То ниjе мишљено као увреда, то jе само констатациjа о вредности садржаjа понеких чланака, књига, изjава, коjи су не само пуни неистина, чак и лажи, већ понекад и глупи, дрски. Дрски зато, што чине намерно од слушалаца, гледалаца и читалаца будале, коjи треба да хиљаду пута понављану лаж приме за истину. Депримираjуће jе, што се такви чланци и такве изjаве jош увек поjављуjу и што их има превише и у домаћим, српским медиjима, у изjавама тако званих државника.

Ипак jе позитивно, да су многи чланови медиjа Запада (види напр. P. Borck: Media Cleansing: Dirty Reporting, 2006) као и понеки бивши државници Запада и пре и сада више мање оштро критиковали разне неистине и лажи, то ђубре (rubbish) своjих колега, у вези са Србиjом, Србима уопште. И већина Срба jе изгледа, коначно,  више почела да се бори против тога ђубрета. А ђубре може да буде и то, кад се уопште не слуша  шта говори  „ она друга страна“. Па и стари Римљани су говорили, да треба слушати и ону другу страну: Audiatur et altera pars…

Основна, страшна ствар jе чињеница, да ти чланци и изjаве са потенциалним епитетом ЂУБРЕ (RUBBISH), скоро уопште не спомињу релативно недавни  почетак тог зла, свирепу ликвидациjу, стварни геноцид, знатно преко милиона Срба, 60–70 000 Рома и 40 000 Јевреjа у Југославиjи током Другог светског рата (1941–45), некако довољно не спомињу оне, коjи су то, углавном локално, починили: про нацистичке Хрвате, усташе, и њихове симпатизере (треба се сетити слике, како становници Загреба ките цвећем немачке тенкове у априлу 1941), део католичког клера у Хрватскоj и у БиХ, део босанско-херцеговских Муслимана, део косовских Албанаца. То су сада нови савезници и штићеници Запада.

Ти „добри људи са Запада“, из те „племените“ Европе, ЕУ и НАТО, скоро уопште не спомињу, ко jе почео сада са разбиjањем Југославиjе (нажалост и са убиjањем), како га jе спремао део Запада и његова пропаганда. То свакако нису били Срби. Лепо о томе пише немачки официр Е. Schmidt-Eenboom у своjоj књизи о Клаусу Кинкелу „Ратник у сенци – Клаус Кинкел и БНД“ (немачка обавештаjна служба), 1995.

Таj лоши Запад и његове локалне слуге не спомињу ни стварност, да jе постоjало много Муслимана и Хрвата, па и Албанаца, коjи су били за Југославиjу, у коjоj им jе било добро, коjе су њихова милитантна сабраћа уз помоћ дела тог лошег Запада силом натерала на другу страну барикаде, куда нису желели. Многи од тих про jугословенских, про српских, Албанаца, Муслимана, Хрвата, су били чак и  убиjани од њихове сабраће. Аутору jе то лепо обjаснио генерал Ратко Младић, током њихових разговора о догадjаjима у деведесетим годинама у БиХ.

Теме и обрада разних информациjа, ширених из иностранства, коjе би могле (требале?) да носе као своj епитет ЂУБРЕ (rubbish) су веома широке, тицале су се наjразличитиjих догађаjа у областима бивше Југославиjе, почев од Хрватске и Словениjе, са наставком у Босни и Херцеговини, до Косова и Метохиjе, уз збивања у самоj Србиjи.

Овде свакако треба споменути и разне купљене „слуге“ иностранства и његових амбасада, понеке Невладине организациjе (НВО, енглески НГО), подмићену домаћу „елиту“ у наводним знацима, коjа уз своjе велико богаћење на рачун своjе земље, помаже њеним неприjатељима,  блати и пљачка  своj народ, од честитих људи прави криминалце, несхвата прворазредни значаj сарадње са Републиком Српском, коjу своjим изjавама чак штети.

Зашто та „елита“, после свих горких искустава, веруjе само данашњем Западу, Европи (ЕУ), иако би у многоме била за земљу сада вероватно корисниjа већа политичка и економска  сарадња са традиционалном Русиjом, евентуално Кином, са њиховим огромним тржиштима?

Међу велико ђубре долази и до сада дрска и неморална игра са броjевима мртвих, убиjених током ратних догадjаjа у БиХ, да би се што више оцрнили Срби.

Тако рећи од почетка, без икаквих опипљивих доказа, су Сараjево и Загреб озбиљно говорили о 250 000 и више убиjених (наравно од Срба) а Запад, уз помоћ своjих домаћих  слугу, jе те броjеве цитирао као истините. Велики дезинформатор Kлинтон jе jош око Дejтона, краjем 1995, поновио таj броj од наводно 250 000 убиjених, иако су  разни поштени Американци, и виши официри (напр. генерал са четири звездице Ц. Боyд, 1995) говорили о несразмерно мањем броjу. Данас се сматра за стварни броj убиjених, у току целе трагедиjе Југославиjе, да jе испод 100 000.

Таj броj jе страшан, али зашто га увеличавати и повећавати тиме медjу етничку и медjу верску мржњу.
Даља страшна лаж су броjеви наводно силованих Муслиманки и Хрватица од воjника Воjске републике Српске. Фантастичне лажи су давале чак цифру од 100 000 (новинарка Ј. Обзинова, у чешкоj ТВ вечерњоj емисиjи 5.децембра 1992), док су оверени броjени силованих, несрећних жена Хрватица, Муслиманки, Српкиња значили несразмено мање броjеве, нивоа од више стотина до можда максимално неколико мало хиљада.

Ову прљаву и тужну „игру са броjевима“ наводно силованих жена, jе почео у jесен 1992 Харис Силаjџић у Женеви са 30 000, да би их медиjи, па и државници, Британиjе, Француске, Немачке, САД и њихових европских сателита понављали и увеличавали. Чак су разни „стручњаци“ говорили о „логорима за силовање“, али њих чак ни ЦИА ниjе успела да надjе. Једно време се  у Чешкоj и другде чекао долазак огромног броjа те jадне „дjавоље деце“ (енглески „девил´с цхилдрен“ – деца родjена силованим маjкама). А то се ниjе догодило, пошто се радило о превари, измишљотини.

У сличну категориjу ђубрета спада и масирање мозгова у вези са догађаjима на Космету краjем деведесетих година. Какву jе само аферу 16.jануара 1999 у Рачаку инсценирао у „идеолошкоj“ припреми НАТО криминалне агресиjе против Савезне републике Југославиjе (СРЈ) Вилиjем Вокер, амерички дипломата са окрвављеним рукама из Салвадора? Какво дипломатско насиље против СРЈ jе организовала  Мадлен Олбраjт у Рамбуjеу у марту 1999, да опет оправда и учини сварљивом за грађане Запада НАТО агресиjу против СРЈ, укључуjући ту убиства бомбама и ракетама и сакаћење хиљада људи и огромна разарања.

Портпарол гђе Олбраjт Џеjмс Рубин крваву НАТО агресиjу са поносом назива „Мадленин рат“ (The Finanacial Times у два наставка 30.септембра-1.новембра; 7–8.октобар 1999). Зар она не би пре заслужила епитет „балкански касапин“ уместо што jе добила од Обаме у маjу 2012 америчко супер одликовање „Медаљу слободе“?

Ни Хилари Клинтон у том убиjању ниjе без кривице, пошто jе за бомбардовање СРЈ у 1999. отворено лобирала код свога мужа. Зар ниjе прворазредни ратни криминалац, према од Хага употребљаваноj командноj одговорности, Хавиер Солана, коjи jе као шеф организациjе „притиснуо дугме“, да отпочне 24.марта 1999 НАТО агресиjа, пуна уништавања и мртвих?

Као ЂУБРЕ може да послужи западним медиjима ширена вест албанских „очитих сведока“ из маjа 1999, да су Срби побили 700 Албанаца и њихове лешеве побацали у окна рудника Трепче. Један енглески новинар jе чак у близини рудника, да ствар драматизуjе, „осетио задах лешева у распадању“. Али портпатол Кривичног трибунала у Хагу Кели Мур jавља 12.октобра 1999, да у окнима Трепче нису били надjени никакви лешеви нити њихови остаци…

Домаћи, од иностранства купљени „српски“ медиjи, уместо да бране истину о разним догадjаjима током градjанско-етничког-верског рата у некадашњоj Југославиjи, понекад  праве главне кривце од Срба. У трагичним догадjаjима у бившоj Југославиjи, нико ниjе био без окрвављених руку, без кривице, али овде треба енергично присетити, да их Срби нису отпочели, да они нису хтели уништење Југославиjе, да jе тобожње стварање „Велике Србиjе“ као разлог рата у Југославиjи  измишљотина и да оно ниjе изазвало разбиjање Југославиjе.

Да скрене пажњу светске jавности од Западом потпомагане наjвеће етничкé чистке после Другог светског рата у маjу и августу 1995, америчка министарка иностраних послова М. Олбраjт jе створила проблем, каузу СРЕБРЕНИЦА. Било jе то време, када jе од Колове Немачке масивно наоружана хрватска воjска, уз помоћ босанско-муслиманске и НАТО авиона, истерала и опљачкала око 250 000 Срба из њихове вековне постоjбине  у Краjини, у Хрватскоj, уз покољ преко хиљаде њих. Онда су невероватна пропаганда Запада и скроз jеднострани Кривични трибунал у Хагу створили слику „наjвећег геноцида у Европи после Другог светског рата“ у Сребреници, са 8 000 од српске воjске наводно убиjених (стрељаних!) Муслимана  11.jула 1995.

Трибунал у Хагу jе чак направио нову нереалну дефинициjу поjма „геноцид“. Али разне чињенице указуjу на нетачност тих изjава: 3016 имена наводно стрељаних и сахрањених на мезарjу jе учествовало на изборима у БиХ следеће године (!), према подацíма из општинских судова (матичне књиге) jе више стотина наводно „стрељаних“ умрло пре 11.jула 1995, код групе сахрањених мушкараца-воjника, према воjним подацíма, ниjе се радило о стрељаним лицима (Иванишевић, М.: In Search of the Truth, 1998). Велики недостатак у вези са Сребреницом jе у томе, да се тако рећи уопште не спомињу велике српске жртве.

Страшно тужно jе то, да су Срби убиjали Муслимане и Хрвате, али jе краjње непоштено, да се прећути, да су исто тако у немалом броjу Муслимани и Хрвати убиjали Србе. А то убиjање су отпочели Муслимани и Хрвати, у вези са спремањем и остваривањем сецесиjе.

Таj од Запада, званичних Муслимана и Хрвата изостављени део тужне истине, jе у детаљима описан, али се врло мало спомиње (напр. С. Каргановић, Српске жртве Сребренице 1992–1995, 2011; Е. С. Херман  и др..: Srebrenica Massacre – Evidence, Context, Politics. 2011). Хаг и масивна пропаганда Запада су до сада ћутали о крупним пропустима, грешкама у вези са сведочењем крунског сведока Д. Ердемовића (Chivikov, G.: Srebrenica–Der Kronzeuge. 2009), да се тек сада, после више од 10 година, почело са истрагом даљих сведока, учеснíка у нáводном масакру.

Извештаjи у вези са Вуковаром, као српским злочином, су исто тако пуни неистина и полуистина, пошто фале напр. тачни подаци о броjу тамошњег српског становништва, о основноj трагедиjи тамошњих Срба у 1939. години, када су били по договору Цветковић-Мачек укључени у новопосталу велику „хрватску бановину“, у коjоj пре тога нису били. У пропаганди се прича само о страдању несрпског становништва.

Не прича се на пример о насиљима и покољима над Србима у Боровом Насељу. Не говори се о елитнíм хрватском полициjском официру Киру-Reichelu, кога су убили хрватски екстремисти, пошто се борио за мир медjу Хрватина и Србима у области Осиjека.

Изоставља се Туђманом наређено насилно смењивање српског градоначелника Вуковара Славка Докмановића, изабраног већином српско-хрватске коалициjе и насилни долазак новог градоначелника, члана ХДЗ, Марина  Видића. Масакр Хрвата у Овчари су српски кругови недвосмислно означили за крупни злочин, коjи не одговара традициjи српске воjске (напр. Д.Вилић, Д. Тодоровић: Разбиjање Југославиjе 1990–1992, л995). О злочинима хрватских руководилаца Б. Главаша, Т. Мерчепа се почело причати тек доцниjе, док злочини В. Шекса за сада jош нису „озваничени“.

Некад се треба сетити истините узречице, коjу jе аутор слушао од своjих наjраниjих година, док jе живео у Београду: „Не дираj у ђубре, смрдећеш!“. Али на ЂУБРЕ, на таj енглески RUBBISH, ипак треба упозоравати, треба спречавати да се нагомила, тřеба га одмах  одстрањивати, да стално не заудара, да не квари ионако компликовану атмосферу садашњице.

Др Раjко Долечек

Извор: dverisrpske