Svako je nevin dok se ne dokaže da je Srbin?

Haški sud i genocid nad istinom

Posle 24 godine rada – pošto je obavio poverene mu zadatke – sud u Hagu će po izricanju presude srpskom generalu Ratku Mladiću (22. novembra), 19. decembra – na Svetog Nikolu, jednu od najvećih srpskih slava – održati zvaničnu ceremoniju zatvaranja utanačenu inače za 31. decembar. O kontroverzama u vezi sa delovanjem ove, u domenu međunarodnog krivičnog prava, jedinstvene institucije na razmeđu dva milenijuma govore istaknuti pravni stručnjaci

Početak trećeg milenijuma na polju međunarodnog krivičnog prava obeležio je Haški tribunal, koji je posle 24 godine rada i delovanja isto to pravo i urušio. Pošto je obavio poverene mu zadatke, sud u Hagu će posle izricanja presude srpskom generalu Ratku Mladiću 22. novembra, na Svetog Nikolu, jednu od najvećih srpskih slava, 19. decembra, održati zvaničnu ceremoniju zatvaranja utanačenu inače za 31. decembar.
O najkontroverznijem sudu u istoriji, koji je po oceni mnogih učesnika u njegovom radu pre svega trebalo da ispuni zadati nalog – da okrivi srpsku stranu u sukobima tokom poslednjih ratova na području bivše Jugoslavije, i tako Srbima nametne kolektivnu krivicu, za „Pečat“ govore pravni eksperti dobro upućeni u funkcionisanje ove jedinstvene institucije: beogradski advokat Goran Petronijević, član tima za odbranu bivšeg predsednika Republike Srpske dr Radovana Karadžića (protiv koga je sudija Teodor Meron u Haškom tribunalu pokrenuo istragu zbog, kako je pisala „Politika“, nepoštovanja suda!), i mladi advokat iz Niša dr Goran Đorđević, koji je nedavno odbranio svoju doktorsku disertaciju o Tribunalu, i objavio je kao knjigu nazvanu „Udruženi zločinački poduhvat“.

PARASUDSKA INSTITUCIJA

Advokat Goran Petronijević podseća da je Međunarodni sud za krivično gonjenje osoba odgovornih za teška kršenja međunarodnog humanitarnog prava počinjena na teritoriji biše Jugoslavije od 1991. godine (što je zvanični naziv Haškog tribunala) ili Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju (MKSJ) formiran od strane Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija rezolucijom 827, 25. maja 1993. godine.
– Istom rezolucijom usvojen je i statut tribunala koji ujedno predstavlja i osnivački akt. Od svog osnivanja, pa nadalje, osnovna rezolucija 827 menjana je u više navrata, i to ukupno devet puta počev od 1998. do 2004. godine. Haški tribunal osnovan je sa prvenstvenim ciljem ispunjenja univerzalnog principa individualne krivične odgovornosti lica odgovornih za kršenje međunarodnog krivičnog prava i pravila ratovanja, u prvoj fazi, a u drugoj fazi stvaranja uslova za pomirenje između naroda i etničkih grupa koji su učestvovali na teritoriji bivše Jugoslavije u periodu od 1991. pa nadalje.
Jedan od suštinskih prigovora pravnih eksperata nakon osnivanja Haškog tribunala je upravo način njegovog osnivanja. Naime, Haški tribunal je osnovan rezolucijom Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija bez učešća i posebne odluke najvišeg predstavničkog tela, Generalne skupštine Ujedinjenih nacija. Ovakav način osnivanja suda predstavlja narušavanje univerzalnog principa načina odlučivanja prilikom formiranja sudskih institucija. Ovo je jedinstven primer da je sud osnivan odlukom izvršnog, a ne predstavničkog organa. Mnogi pravni eksperti su nakon osnivanja izrazili rezervu u mogućnost objektivnog rada i ispunjenja ciljeva osnivanja Haškog tribunala baš iz ovih razloga, navodeći da se ovakva parasudska institucija koja se osniva odlukom izvršnog organa može lako kontrolisati i zloupotrebiti od strane političkih pravaca koji diktiraju radom izvršnog organa.
Ovo se, nažalost, i obistinilo što se može videti kroz čitav rad Haškog tribunala i njegovu neprincipijelnu primenu pravnih pravila i pravnih standarda. Ovakvo ponašanje je dovelo do donošenja brojnih nelogičnih odluka u čijoj osnovi je niz nedorečenih, nepreciznih i netačnih činjenica koje pretenduju da u budućnosti postanu „istorijska istina“.

KAKO JE POLjULjAN KREDIBILITET

Dugogodišnja ukazivanja na uticaj vodećih međunarodnih političkih faktora na rad tribunala nisu dala vidljive rezultate već su sva nastojanja da se ukaže na ovakvu vrstu deformacije rada tribunala proglašavana teorijom zavere. Sve argumentovane i stručne kritike na rad Haškog tribunala nisu ostavile ozbiljnijeg traga na narušavanje kredibiliteta ove parasudske institucije, ali su ipak bile faktor koji je podsticao međunarodnu stručnu javnost na razmišljanje i sve ozbiljniju opservaciju rada tribunala. I kako to najčešće biva, tvrđava koja ne može da se osvoji izvana, zarušava se iznutra. Danski sudija Frederik Harkof je u svom dramatičnom pismu koje je uputio svim sudijama Haškog tribunala napisao „Haški sud ne deli pravdu već sprovodi političke odluke!“ Harkof je u svom pismu upozorio na uticaj američke obaveštajne službe na rad tribunala, a posebno preko njegovih istaknutih sudija i predsednika najviše oličenog u liku sudije Teodora Merona. „Američki predsednik Haškog suda Teodor Meron vršio je pritisak na svoje kolege kako bi se u pojedinim slučajevima donosile oslobađajuće presude po nalogu američke ambasade.“
Posle afere pisma sudije Harkofa ništa više nije bilo isto, ceo svet je, pa i stručna javnost, u potpuno drugom svetlu posmatrao rad Haškog tribunala. Zavesa je pala, pozornica Haškog tribunala je postala vidljiva svima, a odluke koje su donošene sagledavane su na potpuno drugačiji način. Tada su počele ozbiljnije rasprave i o primeni nakaradnog oblika odgovornosti označenog kao zajednički kriminalni poduhvat „Joint Criminal Enterprise“, koji je za potrebe rada Haškog tribunala preuzet iz engleskog zakonodavstva. Ovaj nakaradni oblik odgovornosti je u praksi rada tribunala u 90 odsto slučajeva primenjivan na Srbe optužene pred Haškim tribunalom. Oblik odgovornosti koji podrazumeva potpunu negaciju individualne krivične odgovornosti, objektivizaciju krivice do stepena kolektivne odgovornosti. Očigledno je da cilj rada Haškog tribunala nije bila primena univerzalnog pravila o zabranjenosti zločina i nužnosti kažnjavanja počinioca već „pokrivanja“ jednog dela međunarodne zajednice koji je izazvao sukobe na teritoriji bivše Jugoslavije sa ciljem njenog rasturanja i prebacivanje krivice za svoj zločin protiv mira na celokupan srpski narod. Dakle, pred Haškim tribunalom nije više bilo važno da li si izvršio neki zločin, već da je taj zločin izvršen od strane Srba. Na ovaj način je u potpunosti opravdan aforizam: „Prezumcija nevinosti pred Haškim tribunalom glasi: Svako je nevin dok se ne dokaže da je Srbin.“ Englezi su zajednički zločinački poduhvat u svoje zakonodavstvo uveli 1984. godine, a ukinuli ga 2016. godine. Možda malo čudno, ali izgleda kao da je ovaj oblik odgovornosti u imperijalnim planovima Engleske napravljen i postojao samo onoliko dugo koliko je trebalo da se sudi Srbima.

SIMBOL DOMINACIJE POLITIKE NAD PRAVOM

Ovakav rad tribunala najvidljiviji je u statističkim podacima o broju Srba protiv kojih je vođen postupak u odnosu na ostale i broju i visini izrečenih kazni optuženima srpske nacionalnosti.
Svako čudo za tri dana! Neusmnjivo da je Haški tribunal „malo“ duže potrajao od ova simbolična tri dana, i evo punih 25 godina. Na kraju rada svake institucije, a i života svake individue, sumira se rezultat njegovog rada. Za neke narod kaže „Imao se rašta i roditi“, za druge „Bolje da se nije ni rodio“. Rad i postojanje Haškog tribunala ga svrstavaju u ove druge.
Nepodeljeno je mišljenje u celokupnoj stručnoj međunarodnoj javnosti da Haški tribunal nije ostvario ni izbliza nijedan od njegovih ciljeva zbog kojih je osnovan. Naprotiv! Svojim odlukama neretko je produbljivao jaz između bivših zaraćenih strana na teritoriji bivše Jugoslavije, a mogućnost pomirenja na Balkanu činio udaljenijom. Univerzalnost zločina i kazne izvitoperio do apsurda.
I kako nestade Srba u Haškom zatvoru, nestade i tribunala. Nemaju kome da sude jer 22. oktobra izriče se prvostepena presuda srpskom generalu Ratku Mladiću, okončava se suđenje Stanišiću i Simatoviću, i posle toga Haški tribunal prestaje sa radom. Ostaje rezidualni mehanizam – oktroisani Haški tribunal drugog stepena, koji bi trebalo da odlučuje o žalbama na presudu predsedniku Karadžiću i ove dve presude koje nisu donete.
Sve u svemu, Haški tribunal će ostati zabeležen u istoriji kao simbol dominacije politike nad pravom, nasilja nad pravdom i genocida nad istom. Haški tribunal neće se ni zatvoriti, a već će početi veoma ozbiljna pravna i istorijska preispitavanja, ne samo njegovog rada već i činjenica utvrđenih tokom postupaka. Iza toga, nadam se, sledi i ispitivanje makar istorijske odgovornosti onih koji su ga stvorili, podržavali ga i usmeravali njegove odluke. Rad Haškog tribunala biće označen kao veoma ozbiljna retrogradna pojava u razvoju međunarodnog krivičnog prava.

Srbima više od hiljadu godina zatvora

U Haškom tribunalu optuženo je 161 lice od kojih su 108 Srba natpolovična većina, a osuđeno ih je 63. Sabrane kazne zatvora za Srbe premašuju hiljadu godina. Čak 14 osuđenih, na čelu sa predsednikom Slobodanom Miloševićem, umrli su pre izricanja presude. Trenutno su u Hagu bivši predsednik RS dr Radovan Karadžić, prvostepeno osuđen na 40 godina robije i sada je u toku žalbeni postupak, i general Ratko Mladić, koji čeka prvostepenu presudu, a tamo su vraćeni i Jovica Stanišić i Franko Simatović. Tribunal je na spisak traženih stavio ceo vojni i politički vrh Srbije i Republike Srpske, dok su iz drugih republika bivše SFRJ u Hag dospevali uglavnom vođe paravojnih i terorističkih organizacija koji su optuživani za nešto što nisu uradili pa puštani na slobodu – Orić, Haradinaj, Gotovina, Markač i mnogi drugi, koji su iz Haga izašli kao nevini uprkos nesumnjivo počinjenim zločinima.

POLITIČKI SUD URUŠIO MEĐUNARODNO KRIVIČNO PRAVO

Danas, na kraju delovanja ovog tribunala, pred nama je novi početak i podsticaj da hrabro, dostojanstveno i kritički preispitamo celokupni rad Haškog tribunala na polju prava, na kome je ovaj sud najslabiji

Advokat dr Goran Đorđević smatra da se u predvečerje gašenja Haškog tribunala ukazuje „prava prilika“ da se pažnja javnosti fokusira na razmatranje rezultata rada ovog ad hok suda.
– Kraj drugog milenijuma obeležio je ishod Hladnog rata, koji je brzopleto označen „krajem istorije“. Informatička revolucija, globalizacija, raspad država, razaranje ekonomskih sistema zemalja tzv. Istočnog bloka koje je prema istraživanju Lasla Andora imala teže posledice od velike ekonomske krize 30-ih godina 20. veka, potpuno urušavanje međunarodnopravnog poretka, proliferacija međunarodnih ad hok sudova (Haški tribunal za bivšu Jugoslaviju, Haški tribunal za Ruandu, sud za zločine u Sijera Leoneu, sud za Istočni Timor) predstavljale su plodno tlo za još jedan eksperiment.
Ovde moramo dodati i činjenicu da je osnivanje Haškog tribunala učinjeno u trenutku koji je karakterističan po svojevrsnoj prevlasti anglosaksonskih procesnih formi nad rešenjima starog kontinentalnog poretka, a koje su produkt širih društvenih kretanja i svoju trenutnu privlačnost duguju globalizaciji kao izrazu hegemonističkog položaja koji u današnjem svetu uživaju zemlje njihovog porekla.
Na takvim temeljima nastao je i Haški tribunal. Samo osnivanje tribunala u pogledu prava Saveta bezbednosti da osnuje jedan ad hok sud pratile su velike polemike koje nisu utihnule do današnjih dana. I danas sa punim pravom, prigovor legaliteta i dalje je nezaobilazna stavka u razmatranju delovanja Haškog tribunala.
Jedan od kurioziteta Haškog tribunala predstavlja sklonost ovog suda da utvrđuje, tumači i interpretira istorijske činjenice. Ilustrativna su veštačenja Džejms Gaja ili Odri Bading koji su uspeli da od tribunala načine pozornicu za suđenje istorijskim događajima, odnosno Haškom tribunalu je u delokrug zapalo da, kako ironično veli Kosta Čavoški, sudi (veliko)srpskoj ideji, kaže naš sagovornik.
Možda najveći „doprinos“ Haškog tribunala ogleda se u uvođenju novih oblika krivične odgovornosti, čime je narušio postojeće međunarodno krivično pravo. Haški tribunal je neuspeh u normativnom određenju novih oblika krivičnih dela i njihovih inkriminacija pokušao prisilno da supstituiše u pojmovnom, a potom i u praktičnom proširenju pojma krivične odgovornosti kroz uvođenje odgovornosti po osnovu zajedničkog zločinačkog poduhvata. Ovaj institut primenjuje se u slučajevima gde se više lica pojavljuju kao učinioci krivičnih dela i upotrebljava se za naznačavanje postojanja zajedničkog plana koji u suštini predstavlja plan o vršenju krivičnih dela u čijem stvaranju i realizaciji učestvuje više lica, i to kako onih koji se javljaju kao neposredni izvršioci, tako i lica koja su inspirisala, planirala ili na drugi način omogućila izvršiocima neposredno izvršenje ovih krivičnih dela. Posebnu kontroverzu Haškog tribunala predstavljalo je uvođenje tri oblika odgovornosti po osnovu zajedničkog zločinačkog poduhvata, čime je omogućeno beskonačno širenje krivične odgovornosti.
Može se reći da od svojih početaka ovaj oblik odgovornosti predstavlja predmet brojnih osporavanja i polemika, tako da bez obzira na činjenicu da je reč o institutu koji je prihvaćen od strane ad hok suda i danas je predmet kritičkih razmatranja od strane pravne teorije. Praksa Haškog tribunala ostavila je značajan trag u pogledu primene ovog instituta koji je našao svoje opredmećenje i u Statutu Međunarodnog krivičnog suda.
Iako se u praksi Haškog tribunala odgovornost po osnovu zajedničkog zločinačkog poduhvata pojavila znatno kasnije u odnosu na početak rada Tribunala (tek sa drugostepenom presudom u predmetu Tadić od 15. 7. 1999), u periodu nakon donošenja drugostepene presude u slučaju Tadić, institut zajednički zločinački poduhvat gotovo da postaje opšte mesto u optužnicama i presudama Haškog tribunala. Navedenom u prilog ide i činjenica da je u periodu od 25. juna 2001. do 1. januara 2004. godine tužilaštvo Haškog tribunala 64 odsto optužnica direktno zasnovalo na zajedničkom zločinačkom poduhvatu. Međutim, površan pogled na ovaj institut, posmatrano kroz praksu Haškog tribunala, navodi na zaključak da Haški tribunal nije zauzeo jednoobrazan stav u pogledu utvrđivanja odgovornosti za zajednički zločinački poduhvat. O tome svedoče i potpuno različiti pristupi veća Haškog tribunala u predmetu Tadić i u predmetu Stakić.
Nema sumnje da je jurisprudencija Haškog tribunala ostavila veoma problematičan legat u pogledu mogućnosti utvrđivanja krivične odgovornosti putem zajedničkog zločinačkog poduhvata. Posebno je sporna diferencijacija ovog oblika odgovornosti na tri kategorije, koje je među sobom suštinski razlikuju, i omogućavaju kretanje vinosti (krivice) od direktnog umišljaja do nehata. I sudska praksa ne daje pouzdane osnove za prihvatanje teze o zajedničkom zločinačkom poduhvatu bez kritičkog promišljanja. Upravo uvođenje ovog oblika krivične odgovornosti (važno je ukazati da je sud u Nirnbergu ovaj oblik odgovornosti primenio samo u slučaju agresije, dok je izričito odbacio mogućnost krivične odgovornosti po osnovu zajedničkog zločinačkog poduhvata) pokazalo je tendencije napuštanja individualne krivične odgovornosti i uvođenja objektivne odgovornosti u međunarodno krivično pravo.
Rad Haškog tribunala ne može se sagledati bez ukazivanja na presedan u tumačenju dela genocid, odnosno uvođenje „teritorijalno ograničenog genocida“ koje je ekspandiralo u presudi Međunarodnog suda pravde 2007. godine, a koje preti da u potpunost izmeni definiciju genocida kako je ona određena u Konvenciji o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida.
Posebno je pogubno, upozorava Goran Đorđević, to što je Haški tribunal svojim delovanjem ostavio posledice na sveukupan sistem međunarodnog krivičnog prava. Ni sam Međunarodni sud pravde nije odoleo „sardanskom“ osmehu Haškog tribunala u vidu nekritičkog prihvatanja pojedinih stavova iz jurisprudencije Haškog tribunala u predmetu Bosna i Hercegovina protiv Republike Srbije. Vidljivo je da je i Statut Međunarodnog krivičnog suda u dobrom delu prihvatio rešenja koja proizilaze iz jurisprudencije ovog tribunal. Pri tome, poseban je problem činjenica da je i Srbija ratifikovanjem statuta Međunarodnog krivičnog suda implicitno prihvatila institute koji suštinski proističu iz prakse Haškog tribunala.
Naš sagovornik zaključuje: Sveukupan učinak Haškog tribunala jasno ukazuje da je reč o jednoj instituciji koja je više izraz političkih odnosa koji su preovladavali u poslednjoj deceniji 20. veka, nego sud. Brojnim nedoslednostima i kontroverzama u svom radu, Haški tribunal je potvrdio ovakva zapažanja. Danas, na kraju delovanja ovog tribunala možemo reći da je pred nama novi početak koji nam ukazuje na neminovnost da se otmeno, hrabro i dostojanstveno uhvatimo ukoštac sa rezultatima Haškog tribunala, kroz kritičko preispitivanje celokupnog legata ovog suda. I to upravo na polju prava, na polju na kome je Haški tribunal najslabiji.

Autor: Nevenka Stojčević

Izvor: PEČAT

Vezane vijesti:

Tribunal osnovan da opravda laž o Srbima kao glavnim krivcima za rat

Lavrov: Haški tribunal treba zatvoriti, tamo su samo Srbi …

„Haški sud pravni monstrum usmjeren protiv Srba i Srpske …

Linta: Protjerani Srbi iz Hrvatske i BiH doživjeli tragediju …