„Свађа“ у Хрватској због Јасеновца: 300 или 100.000?

Списатељица Јасминка Домош је оштро реаговала на недавно истраживање у Хрватској, које тврди да је у Јасеновцу живот изгубило свега 300 људи.

“ И још увек постоје покушаји ревизије историје. Недавно сам у рукама имала научну и стручну студију о логору Јасеновац.Из три независна извора последњих деценија верује се да је реч о 80.000 до 100.000 људи, али се у поменутом истраживању тврди да је ту умрло 300 људи…“, казала је Домош у разговору за „Јутарњи лист“.
„Али, морам рец́и да је ово истраживање радио Хрватски институт за историју, финансиран из државног буџета, па кад видите, питате се зашто ми то све финансирамо… Kасније су добри научници схватили да су људи били побијени хладним оружјем и бачени у Саву, па су некако дошли до цифре од 6.400 људи. Увредљиво. Питате се где су сви ти силни људи, који су транспортовани тамо, убијени? На небу… Ту сам документацију добила пре недељу дана. Поражавајуће“, навела је она.

Међутим, у међувремену се огласило се и Хрватски институт за историју, који је демантовао наводе изречене у тексту „Јутарњег листа“.

“Неистине изнете у листу могу трајно да штете угледу Хрватског института за историју, јер обмањују читаоце и доводе у питање целокупну истраживачку делатност Хрватског института за историју. Молимо Вас да објавите нашу реакцију, будући да изношење оваквих, најблаже речено, непроверених података о раду Хрватског института за историју свакако иде и на штету новина чији сте главни уредник“, стоји у саопштењу објављеном на интернет страници те установе.

„Ни у једном објављеном или необјављеном раду историчари Хрватског института за историју нису и не тврде оно што госпођа Домаш подмеће као ‘истраживање’ Хрватског института за историју – да је у логору Јасеновац живот изгубило 300, односно 6.400 особа.

Штавише, у својим су радовима историчари Хрватског института за историју најоштрије осудили сваку манипулацију бројевима жртава. Хрватски институт за историју дуги низ година сарађује с бројним институцијама које се баве истраживањима Холокауста, а неки од представника Института били су и чланови Савета ЈУСП Јасеновац, чланови у Међународној радној групи за одржавање сећања, едукацију и истраживање холокауста, сарађивали су с Меморијалном центром Матхаузен на пројекту пописа жртава с подручја Хрватске и Босне и Херцеговине итд.

Осим тога, недавно је Хрватски институт за историју, уз Хрватски државни архив, позван да буде институција за подршку оснивања Националне канцеларије за Хрватску код Европске истраживачке инфраструктуре за Холокауст“, додаје се.

Три монографије

Домаш је рођена у Бањалуци, написала је и уредила три историјско-документарне књиге о јеврејским породицама, њени романи и песме преведене су на више страних језика.

„Написала сам књигу ‘Kадишл и небески путници’ схватајуц́и да млади знају врло мало или ништа о Холокаусту. Kао предавач потрудила сам се да им покажем документе о томе шта се дешавало не у Немачкој, него у Хрватској, у НДХ, расним законима, забранама уласка у кафиц́е Јеврејима, Србима и сличнима“, истакла је хрватска списатељица која живи у Загребу.

Kако се наводи у члалну, књигу о јеврејским породицама ‘Гласови, сец́ања, живот…’ писала је 20 година, а на питање коју од прича јој је било најтеже да реконструишете казала је:

„Ради о три монографије: ‘Породица- Мишпаха‘, ‘Гласови, сјећања, живот‘ и ‘Ако тебе заборавим‘. Мукотрпан и тежак посао. Јеврејска заједница је мала, људи се углавном познају, али када неко изненада умре, и треба да се напише некролог, схватиш колико заправо мало о људима знаш. Није чак ни примарна тема Холокауст, него њихов живот, одакле су најстарији дошли – то је углавном подручје Аустро-Угарске, 18. и 19. век, кад су били већи миграциони таласи.

Морам само рећи да сам за те књиге добила више пута признање из Јад Вашема, па из Музеја устаника у варшавском гету у Израелу, а од хрватских државних институција – мук. Исто тако,у Немачкој ми излази превод романа ‘Изабрана – живот Едит Штајн‘, у Италији је управо објављено друго издање романа ‘Ребека у нутрини душе‘ у преводу Сузане Главаш.

Али, овде о томе углавном влада тишина. А један од посебно мени драматичних исказа био је онај Бјанке Ауслендер која је говорила о својој обитељи из Сарајева, великом, красном, сложном обитељском животу који је 1941. прекинут“, навела је она.

Извор: Б92