Ж | Ž

Подијелите вијест (кликните на + за више опција):

Сва имена у „кући сећања”

Јован ЈањићЦиљ Друштва за подизање Меморијалног центра српским жртвама геноцида у 20. веку јесте да се најпре попишу настрадали, а затим да се у Београду подигне здање које ће достојно одражавати успомену на ратна страдања

На Видовдан 1916. године у Лондону, у цркви Светог Павла, пред енглеским краљем Џорџом Петим и другим угледним Енглезима, обратио се владика Николај Велимировић овим речима: „Некада је Срба било колико и вас Енглеза. Данас их је десет пута мање. Где су? Изгинули бранећи Европу!”

А колико је Срба тек изгинуло од те 1916. године! Нажалост, то ни сами Срби не знају!

То је и био један од разлога да се у Београду оснује Друштво за подизање Меморијалног центра српским жртвама геноцида у 20. веку (Српски меморијал). Његов циљ је да се најпре попишу све српске жртве страдале у Првом и Другом балканском рату, Првом и Другом светском рату, грађанским ратовима у бившој Југославији и рату за Косово и Метохију и у НАТО агресији. Следећи корак био би да се у Београду подигне здање које ће својим грађевинским и архитектонским карактеристикама и обележјима достојно одражавати успомену на ратна страдања.

академик Василије Крестић
академик Василије Крестић

Ово удружење грађана окупља велики број научника, културних и јавних личности из Србије, окружења и из српског расејања. Председник Скупштине друштва је Апександар Матановић, а председник Управног одбора академик Василије Крестић.

-Замисао је да Српски меморијал подиже сам српски народ, као своје свенародно здање, као својеврсну свенародну ризницу најсветијег сећања, а национални узор у том подухвату јесте подизање Храма Светог Саве. Предвиђено је да Српски меморијал буде подигнут у Београду, а за то је, као најбоља локација, означено Ушће, локалитет иза Палате Србија. На том месту „кућа сећања” била би доступна, не само целокупној домаћој јавности, него и страним гостима, поготово страним делегацијама којима би, приликом званичних посета, био доступан центар за обилазак и за упознавање са неизбрисивим „прилогом” српског народа за спободу и друге цивилизацијске тековине Европе и света. Зато се друштво обратило градоначелнику Београду с молбом да подржи предлог за подизање меморијалног центра и да се на Ушћу, у плановима Београда, предвиди простор за такво здање. За подизање овог центра благослов је дао садашњи српски патријарх Иринеј, а подршка је стигла и од председника републике Томислава Николића, САНУ, Матице српске, удружења ратних добровољаца и других – каже Јован Јањић, руководилац стручних служби друштва.

Други невино страдали европски народ и у прошлом веку – Руси, Пољаци, Јермени, Јевреји – своје жртве су пописали и подигли им меморијалне споменике . Тако Јевреји имају свој „Јад Вашем”, Јермени „Арарат” итд.

Срби то, нажалост, досад нису урадили иако је један од најстрадалнијих народа у 20. веку.

– Морална обавеза, али и наша потреба јесте да саберемо, попишемо и сачувамо имена жртава ратних страдања јер оно што ми данас баштинимо, они су крвљу својом залили. Ако нисмо свесни те скупо плаћене цене, нисмо свесни ни вредности онога што имамо – каже Јањић.

Порука из Немачке

Када је објављено да се намерава подизање Меморијалног центра српским жртвама геноцида у 20. веку (Српског меморијала), електронском поштом на адресу друштва стигла је порука од Србина из Немачке Оливера Николића Левчанина који је у овој земљи рођен. Он је понудио своју њиву од 70 ари на путу Крагујевац-Крушевац, уколико држава не буде дала локацију за градњу. Поред имања се налази и црква која би се, како предлаже овај наш сународник, могла користити за „комплекс споменика жртава”, а у близини је и крај где се налазила стара српска кнежевина Левач и шумадијски манастир Каленић.

Кад се подигне Српски меморијал – сад већ популарно зван „кућа сећања” – требало би да подсећа и на „плаву гробницу”, албанску голготу и на Јасеновац и Јадовно, глинску цркву, херцеговачко-далматинске јаме, покољ у Крагујевцу, Краљеву, Драгинцу и на другим местима, мучења и страдања на Старом сајмишту и у Јајинцима, на егзодус Срба из Хрватске и са Косова и Метохије и на сва друга страдања. Била би то својеврсна „Ћеле кула 20. века” која би чувала успомене на вишемилионске српске жртве пале за слободу, кажу у удружењу.

– Од државе се очекује да ову идеју и овај подухват подржи, правно озваничи, да обезбеди одговарајућу локацију и, сходно могућностима, овај пројекат помогне.

Српски меморијал у Београду требало би да буде не споменик, већ својеврсна национална институција за прикупљање, сређивање и проучавање документације о страдањима, геноциду и другим злочинима над српским народом у 20. веку, каже Јањић.

Он додаје да на подручју Србије, бивше Југославије, али и на више места у свету, постоје обележја и меморијална знамења (капеле, гробља, споменици) – Цер, Кајмакчалан, Крф, Зејтинлик, Јасеновац, Старо сајмиште, Пребиловци, Госпић, Јадовно и десетине других, али нема централне институције која би објединила и збирно исказала сва та огромна страдања.

Као што је познато, постоји идеја да се у Београду уреди и локалитет логора из Другог светског рата – Старо сајмиште. У Друштву за подизање Меморијалног центра српским жртвама геноцида у 20. веку то подржавају и истичу да у ова два одвојена подухвата нема никаквих евентуалних „поклапања” јер се Старо сајмиште обележава као некадашњи логор, а Српски меморијал ће бити централно здање свих српских ратних страдања у 20. веку.

Измена етничке слике

У БиХ је 1910. године, према аустроугарском попису, православних било 214.000 више него мухамеданаца, а на крају века, по, такође, државном попису, 1991. године у БиХ је било 535.000 муслимана више него Срба. На почетку 20. века, Срби у Хрватској чинили су више од трећине становништва, а према последњем попису чинили су свега 4,6 процената од укупног становништва ове бивше југословенске републике. Почетком истог века, око 1912. године, на Косову и Метохији било је око четрдесет процената Срба, а сада једва два процента.

На Версајској мировној конференцији у Паризу 1919. године закључено је да је Краљевина Србија у том рату изгубила, за своје услове, огромних 1.247.435 становника, или 28 процената од укупне популације. Нажалост, њихова имена никад нису прикупљена, забележена и сачувана од заборава. Још 1920. године процењивано је да је у Великом рату у Босни и Херцеговини страдало око 400.000 становника српске националности. У време тог рата настали су и први концентрациони логори у Европи, али и у Босни и Херцеговини, који су били намењени искључиво непокорним Србима, тадашњим бунтовницима против Аустроугарске монархије, тврди др Миливоје Иванишевић из Института за истраживање српских страдања у 20. веку.

Према историјским подацима, Други светски рат је однео још више српских живота. У том рату страдало је 1.607.000 Срба или 16,25 процената од укупне српске популације у Југославији (у истом рату Енглези су изгубили 0,8 процената, Италијани 0,9 процената, Французи 1,4 процента, Немци 6,1 проценат, а СССР између 8,8 и 12,9 процената својих држављана). Услед ратних страдања у 20. веку, у раздобљу од 1910 до 1991. године, више је него преполовљено српско становништво у БиХ – у Јасеновцу, Сремској Митровици, Пагу, Јадовну, Госпићу, Пребиловцима и по другим стратиштима, побијено је на стотине хиљада Срба.

За време Другог светског рата у Србији је страдало 926.000 људи српске националности. У БиХ – 904.000 становника, од тога је Срба 721.000, муслимана 68.000 и Хрвата 24.000. На подручју Хрватске страдало је 876.000 људи, и овде су највећи српски губици који износе 486.000, а хрватски 160.000 грађана.

Да су бројке без имена недовољне и непоуздане, види се и по жртвама из Другог светског рата, напомиње Јован Јањић и додаје да се све до наших дана, а то значи више од седам деценија, манипулише бројком од 1.706.000 погинулих људи. То није стварна, доказана, бројка, то је била произвољна процена Едварда Кардеља усвојена од Међународне комисије за репарације у Паризу и евидентирана у акту од 13. децембра 1945. године.

Српска гробља по свету

Један од оснивача Друштва за подизање Меморијалног центра српским жртвама геноцида у 20. веку др.Миливоје Иванишевић побројао је и око 300.000 погинулих Срба из Првог светског рата, који леже ван граница земље. Они су, пре свега, сахрањени у „плавој гробници”, Албанији, а има их у Алжиру око 350, Тунису 2.500, Француској 748 итд. Приближне бројке налазе се и у Италији, Египту, Великој Британији, Норвешкој, Пољској, Румунији, Македонији. У заробљеничким логорима Аустроугарске, у Оломоуцу, скончало је 1.200 Срба, а у Јиндриховицама 7.200 (оба су на територији данашње Чешке), у Аустрији, у логору у Раједндорфу, њих 8.000.

На попису становништва у пролеће 1948. године испоставило се да су демографски губици Југославије већи за више од милион становника и да износе око 2.800.000 људи.

Такође, Животије Ђорђевић у својој темељној демографској студији из 1997. године „Губици становништва Југославије у Другом светском рату” успео је да обелодани затамњене статистичке податке који су деценијама били прикривани. Установљено је да су од укупних југословенских губитака, 2.825.000 људи, Срби чинили готово две трећине, а остало Хрвати (192.000), муслимани (97.000), Словенци (112.000), Роми (75.000), Јевреји (72.000) идр.

У збиру осталих демографских губитака југословенске државе, урачунати су и убијени и протерани Немци и Аустријанци (495.000 људи).

– Након разбијања бивше заједничке државе, многи споменици у славу српских жртава за заједничку слободу, нашли су се у и иностранству, у други м државама. Срби су протерани, а многи споменици порушени. Истовремено, одвија се процес ревизије историје, изједначавају се жртве и џелати, браници и агресори, ослободиоци и окупатори, патриоте и квислинзи…

Не само да се бришу имена, него и бројке жртва. Најдрастичнији пример манипулације бројем жртава геноцида јесте у случају логора Јасеновац, дела НДХ, где се барата бројкама од неколико десетина до неколико стотина хиљада жртава, истиче наш саговорник.

– Знају се многе бројке, али се не знају имена. Човек-жртва није бројка, он заслужује да се са именом својим памти у свом народу закључује наш саговорник.

Позив на сарадњу

Друштво за подизање Меморијалног центра српским жртвама геноцида у 20. веку позива све државне органе и институције, друштва за неговање традиција ослободилачких ратова, удружења бораца, логораша и друга слична удружења да се укључе у прикупљање имена српских жртава страдалиху ратовима у току 20. века.

Истоветна молба упућена је и Светом архијерејском синоду Српске православне цркве, односно епархијама, црквеним општинама и парохијама. Прикупљена имена жртава достављају се Друштву за подизање Меморијалног центра српским жртвама геноцида у 20. веку, поштом на адресу Улица Змај Јовина бр. 15, Београд или електронском поштом на адресу srpski.memorijal@gmail.com

Драгољуб Стевановић

Извор: ПОЛИТИКА

 

Атлас Покоља

 
 

Подијелите вијест (кликните на + за више опција):

Помозите рад удружења Јадовно 1941. уплатом преко PayPal-a:

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани без упозорења.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Пратите нас на друштвеним мрежама: