SUSRET SA ISTORIJOM: Kako su se razišli Koča Popović i Tito

Josip Broz i njegov najslavniji ratni komandant, između saradnje i sukoba. Njihovi odnosi išli iz krajnosti u krajnost, da bi bili prekinuti 1972. godine. Zašto je Koča optužen da je u toku ofanzive na Sutjesci izdao maršala

Na Vojnomedicinskoj akademiji u Beogradu, 20. oktobra 1992. u 85. godini umro je Koča Popović, pesnik nadrealista, književnik i filozof, rezervni poručnik Vojske Kraljevine Jugoslavije, učesnik u Španskom građanskom ratu iz koga je izašao kao kapetan, netom posle toga vojnik revolucije, jedan od najslavnijih komandanata i generala proleterskih jedinica, a potom vrhunski diplomata i kratko vreme potpredsednik Republike (SFR Jugoslavije).

Bio je intelektualac širokog spektra, raznolikih sklonosti i talenata, nesumnjivo jedna od kompleksnijih i po mnogo čemu neobičnijih ličnosti koje su obeležile događaje s kraja prve polovine i gotovo celu drugu polovinu prošlog veka.

Tačno dvadeset godina pre nego što je objavljena vest o njegovoj smrti, Tanjug je 4. novembra 1972. emitovao više formalno nego informativno i uverljivo zvanično saoštenje za javnost:

„Predsedništvo Skupštine Socijalističke Republike Srbije obavešteno je na jučerašnjoj sednici o ostavci koju je podneo Koča Popović na dužnost člana Predsedništva SFRJ. Zaključeno je da se sa ostavkom koja je upućena Predsedništvu Skupštine upozna Republička konferencija SSRN Srbije, radi pokretanja i sprovođenja postupka kandidovanja za izbor novog člana Predsedništva SFRJ iz Srbije, u skladu sa odredbama Ustava.“

Bilo je to njegovo povlačenje iz političkog i javnog života zbog neslaganja sa smenom srpskih „liberala“ Marka Nikezića, Latinke Perović, Mirka Tepavca… i neposredan povod za definitivni razlaz sa Josipom Brozom.

Nekoliko dana pre ostavke Koča se sreo sa Titom:

– Ne bih mogao reći da smo vodili neki duži i sadržajniji politički dijalog. Činilo mi se da on, s obzirom na godine, više i nije bio kadar da ulazi u takav dijalog… Možda nije bilo ni neophodno. Nisam osećao potrebu za nekim opširnijim objašnjenjima. On je jedino, rekao bih žalosno, zapitao: „Zar zbilja moraš da odeš?“ Uzvratio sam kratko i nepokolebljivo: Odlučio sam. Razlikovanje je trajalo već prilično dugo. Postalo je nepremostivo.

A prvi njihov razlaz desio se 40 godina ranije. Sutjeska, glavna pozornica jugoslovenske ratne drame, godinama, čak decenijama, vukla se iza ratne slave Koče Popovića. Posle njegove ostavke krenule su tihe, mučne, neslužbene, nenapisane, ali i nedemantovane optužbe da je komandant slavne Prve proleterske u najkritičnijem trenutku za Vrhovni štab i Tita pobegao sa bojišta.

Šta je, zapravo, istina? Da li je Koča pobegao, da li se odlučio na proboj da spasava sebe, namerno ostavljajući Tita i sve ostale u obruču nadmoćnog neprijatelja?

Na sva ova pitanja odgovoriće Koča Popović novinaru „Politike“ Aleksandru Nenadoviću, u knjizi „Razgovori s Kočom“, koju je pokrio veo zaborava jer se pojavila u osvit poslednje jugoslovenske drame i krvavog građanskog i verskog rata.

– Reč je o varijacijama na istu temu s ciljem da ja budem optužen za neku vrstu izdaje. Ali vratimo se onome što je bitno – šta se zaista događalo u Vrhovnom štabu i oko njega? Pri tome, naravno, valja imati na umu težinu trenutka, dramatičan položaj naših opkoljenih jedinica, teret ranjenika. A, odluka se morala donositi bez dvoumljenja – govorio je Koča Popović. Bez kolebanja, odlučio se za proboj. Nije imao drugog izbora. Krenuo je i uspeo je, uveren da otvara put za izlazak i drugih jedinica iz neprijateljskog obruča.

– Uspeo je da Peki (Dapčeviću) pošalje po kuriru poruku: „Ja krećem napred, pođite za mnom.“ Znam, a to piše i na dokumentima, da je Peko bio saglasan. Govorio je Titu: „Koča je u pravu, treba ići za njim.“ Vrhovni štab se u tom trenutku osetio gotovo izgubljenim jer je celokupna situacija bila krajnje dramatična, a njegova pozicija izuzetno teška zato što se našao blizu začelja sa ogromnim brojem nesposobnih ranjenika.

– To je u ratu najteže. Uvek sam mislio – o tome sam i pisao – da je najlakše onome ko ide napred. Na začelju se, uz sve ostalo, sklapaju neprijateljski obruči, odatle je teže nešto preduzeti. Nešto pre mog proboja, prelazeći u zoru reku Sutjesku, prolazili smo ispod Košura. To je jedno brdo koje su Nemci držali i s njega nas gađali. U toj situaciji, dok neprijatelj žestoko udara, neposredno pred ranjavanje Tita, ja mu šaljem poruku u kojoj kažem otprilike ovo: nemoj ići stazom kojom sam ja prošao, jer je izložena neprijateljskoj vatri; kreni levo, kroz šumu, tuda je bezbednije. iako je sporije … – sećao se ratnih dana Koča Popović.

I Tito je bio odlučio da Koču smeni. Generalu Velimiru Terziću je rekao: „Spremi se da preuzmeš Prvu proletersku“ … Na to je general Terzić uzvratio u čuđenju: „Druže Tito, pa ne mislite, valjda, da bih ja mogao da zamenim Koču.“

U štab Prve proleterske, negde ispred Zvornika, stigla je depeša u kojoj je bilo izričito rečeno da Koča odmah preda komandu svome zameniku i dođe u Vrhovni štab. Svojim pratiocima je uzgred rekao da Popovića treba streljati.

Kada se Koča po pozivu pojavio u Vrhovnom štabu, Titovi pratioci su bili nemi. Svi su sa dozom straha i neizvesnosti iščekivali njihov susret. Tito je bez reči ustao sa stola za kojim je sedeo i krenuo u susret svom komandantu i izljubio ga. Prema Kočinim tvrdnjama, ali i svedočenjima mnogih iz okruženja Vrhovnog štaba, Tito nikad o tome više nije reč progovorio. Kao da se nije ni desilo.

Još dva puta u vremenima koja će dolaziti Tito je dosta elegantno prelazio preko sukoba sa Kočom:

– Tito je posle 1948. jedno vreme, uzgred rečeno, bio spreman da ide dosta daleko – prema Zapadu. Prilikom susreta sa Gi Moleom, tadašnjim francuskim premijerom, on je, na primer, dosta oprezno nagoveštavao spremnost da Jugoslavija uđe u kasnije napuštenu „evropsku odbrambenu zajednicu“, da se, u neku ruku, otvori prema zapadnom vojnom savezu. Ja sam tada intervenisao i uspeo da smekšam njegovu spremnost. Gi Mole je to zapazio, zainteresovano me pogledao i dobacio Titu: „Imate spretnog ministra.“

Posle sovjetske invazije na Čehoslovačku 1968. godine, ispostavilo se da je ondašnji ministar vojske Ivan Gošnjak prebacio jedinice prema zapadnim granicama.

– Sukobio sam se, valjda prvi put, direktno i oštro sa Titom, na proširenoj sednici Politbiroa. Rekao sam da smatram nedopustivim to što je učinio Gošnjak: u vreme povećanih opasnosti sa Istoka, on prebacuje jedinice prema Zapadu. Na taj moj prigovor Tito je, u dva maha, uzvikivao: „Dosta više tog filozofiranja.“ Na to sam u sebi odlučio: Dvaput sam to progutao, treći put neću. Ustajući od stola, dobacio sam: „Tražim pravo na glupost!“

Tito nije reagovao na Kočinu repliku. Ali je zato Koča zabeležio kako je Titova ratna harizma posle rata prirodno prerastala u stvaranje kulta po njegovoj želji i kako su taj kult podsticali njegovi revnosni sledbenici da bi i oni pod tim suncem i sami postali nedodirljivi.

– Rekao bih da je to išlo zajedno. On je o sebi, sa prilično razloga, već mislio kao o velikanu, a i njegovi prvi saradnici su o njemu tako mislili. Bio je to, u tom smislu, prirodan spoj: on je postao vođa kojeg niko ne bi mogao da „makne malim prstom“, kako je to Staljin 1948. priželjkivao ili planirao. Drugo što bih, s tim u vezi, želeo da kažem jeste moje uverenje da je u našim zvaničnim, posleratnim tumačenjima Titovog povratka iz Sovjetskog Saveza napravljena nategnuta mistifikacija.

Mislim na tvrđenja po kojima je, pre njegovog dolaska, u jugoslovenskom komunističkom pokretu bezmalo sve bilo u neredu da bi, potom, velikom brzinom, s njim na čelu, došlo do preporoda. To prosto nije tačno. On nije počinjao iz početka: preuzeo je organizaciju koja je već bila na svojim nogama, spremna za okršaje pred kojima se nalazila.

O odnosima sa Josipom Brozom Titom, čija je amplituda išla iz krajnosti u krajnost, od najbliže saradnje do potpunog razlaza, Koča je znao da kaže:

– Do buđenja je mnogo kasnije došlo, postepeno…

Na primedbe da ni posle tog buđenja nije baš mnogo govorio, odgovarao je:

– Pa, nisam. Najviše zbog toga što nisam verovao da bih time nešto postigao.

SVEDOČANSTVO O KARDELjU

– Tačno je da smo dugo bili bliski, da sam verovao u njega. Tačnije: verovao sam u Kardeljevu intelektualnu energiju više nego u njegovo, ipak, skromno obrazovanje. Sa žaljenjem mogu da konstatujem da sam se silno prevario: vremenom sam, naime, došao do zaključka da je Kardeljeva demokratičnost više formalna nego stvarna. Kardelj je, po mom mišljenju, takođe bio, suštinski gledajući, i slovenački nacionalist.

Rešenja za jugoslovenske potrebe pravio je po meri slovenačke situacije. Znao je da s ciničnim prezirom svemoćnog tvorca „najdemokratskijeg sistema“ žigoše zahteve za širenje ljudskih prava i slobode kao „malograđansko zanovetanje“.

Autor: IVAN MILAADINOVIĆ

Izvor: VEČERNjE  NOVOSTI