Сусрет са историјом: Дражина судбина највећа тајна Југославије

Које све теорије постоје о месту стрељања и покопа генерала Михаиловића. Истина у нерегистрованим документима Архиве Службе државне безбедности

Десетак година по одлуци Владе Србије да формира две државне комисије, једну за утврђивање околности погубљења генерала Драгољуба Драже Михаиловића, а другу за проналажење и обележавање свих тајних гробница побијених од 12. септембра 1944. године, недавни захтев америчког конгресмена Теда Поа упућен премијерки Србије Ани Брнабић да се публикују сва документа о суђењу и стрељању, поново је распламсао страсти о судбини „првог европског герилца“ у окупираној Европи.

Поново је на делу медијска кампања „Откопавање истине“ која по ко зна који пут актуелизује изреку старог циника да је „Србија велика тајна“. И колико год, на први поглед, ова констатација изгледала натегнуто и личи на наш кафански смисао за хумор и досетку, све што се последњих деценија дешава у процесу разјашњења ратне и поратне политичке историје, ипак говори о њеној тачности. Готово да нема сегмента јавног живота да се, с времена на време, не саплетемо о неку бусију тајне. Није ли ово тренутак да се, по ко зна који пут, наново запитамо ко су то чувари наше прошлости, који су то центри моћи и у име кога, у својим бункерима, чувају добар део наше политичке историје?

Да су поштована законска начела о отварању архива после педесет година, не би било захтева америчког конгресмена, нити процеса рехабилитације Драже Михаиловића, Николе Калабића, Милана Недића… Овако смо, ко зна који пут, улетели у дилему – шта је заправо истина? И не бисмо морали да понављамо констатацију: Ако не знамо шта нам се дешавало, нећемо знати ни куда идемо.

Драгољуб Дража Михаиловић је био и остао једна од најконтроверзнијих, а истовремено и једна од најтрагичнијих личности, не само српске, односно југословенске, већ и европске историје. Његов животни опус истовремено подсећа на све оно што смо као национални колективитет преживели, а можда још преживљавамо. Више од пола века његова судбина, из идеолошких и себичних разлога ратног победника који је писао своју историју, представљала је највећу тајну бивше Југославије.

Тајна његове ликвидације, али и место где је покопан, преживела је Јосипа Броза и његову партију и државу. Свако чепркање по тој мистерији као да је повређивало осећање безгрешности оних који су били убеђени да је постојанија она истина која је потписана, не која се истражује и утврђује. Нажалост, таквих је и данас много и у стручним (историјским), и у политичким, као и у готово свим круговима јавних делатника.

ПОШТОВАНА СУДСКА ПРОЦЕДУРА

Због притисака Запада, посебно Сједињених Држава и Француске, на суђењу Драгољубу Дражи Михаиловићу, апсолутно је поштована комплетна судска процедура, у оквиру ондашњих закона. Правници нису успели да пронађу ниједну „рупу“ у судском процесу. Тако је Дража стрељан тек када је Иван Рибар, који је био на челу Президијума Народне скупштине ФНРЈ, потписао да је његова молба за помиловање одбијена. Поштовање ове процедуре подразумевало је и извештај са извршења пресуде, месту где је извршена и аутопсију лекара који је констатовао смрт. То подразумева да такав документ негде постоји и он би разрешио полувековне дилеме.

После две године рада Државна комисија за утврђивање околности погубљења Чича Драже представила је „налазе на утврђивању чињеница о погубљењу команданта Југословенске војске у отаџбини“. Место егзекуције је Ада Циганлија. Кренуло се у потрагу за земним остацима генерала Михаиловића. У тај посао умешала се и друга Државна комисија за тајне гробнице побијених од 12. септембра 1944. Ископавања на локацији за коју се претпостављало да представља место на коме је стрељан Михаиловић започела су 18. јуна 2011. године. Пронађено је и неколико остатака људског скелета.

Чланови обе комисије били су убеђени да је на тој локацији колективна гробница. Тријумфално су о томе давали изјаве по свим београдским медијима. Међутим, информације о проналаску масовне гробнице ускоро су се показале као нетачне. Учесници историјског прекопавања једног београдског речног острва ускоро су били принуђени да се суоче са властитом заблудом. Месец дана након сензационалистичких вести о наводном проналажењу земних остатака генерала Михаиловића, уследила је вест да нађене кости нису људског порекла.

У међувремену, новински ступци били су преплављени тврдњама да постоје сведоци да је Дража стрељан у Лисичјем потоку, да је ликвидиран и покопан на Ади Циганлији па потом пребачен на Велико ратно острво… А члан комисије Слободан Хомен, тадашњи државни секретар у Министарству правде, 7. јуна 2009. године у једном дневном листу изјављује да је пронађена архива која разрешава све дилеме о погубљењу генерала Михаиловића: „У тим документима се, између осталог, налазе и фотографије са стрељања Драже Михаиловића, комплетна документација и записник о извршењу смртне казне. Ово су потпуно нови подаци, јер архива није отварана од 1946. Фотографије су направљене како би се државном врху доказало да је над Михаиловићем извршена смртна казна. Архива се налази ван Београда, али још не желимо да кажемо где тачно.“

Шта се десило са тим документима никад није разјашњено. Ни да ли су уопште постојали па су на нечији захтев повучени. О томе никад више није проговорио ни Хомен, ни било који други члан комисије.

У јеку те кампање на страницама „Вечерњих новости“ огласио се др Душан Ступар, који је, иначе, докторирао на тему „Патриотизам или издаја – равногорско четништво 1941-1945“: „У војним и полицијским архивским документима која сам проучавао десет година, нисам нашао записник са извршења судске казне стрељањем, а ни службену умрлицу Драже Михаиловића. Мислим да та службена документа нису писана и да зато и не постоје.“

Ступар је својевремено био високи функционер Службе државне безбедности, најпре помоћник начелника СДБ др Обрена Ђорђевића, а касније је, до Осме седнице, био на челу београдске службе. Радећи докторску дисертацију, Душан Ступар искористио је свој положај и прегледао 36 оригиналних докумената Војног архива и Архива Југославије, стране архиве. Најзначајније је то што је имао увид у нерегистровану грађу Архива РСУП Србије, односно Службе државне безбедности. Та документација, како ствари стоје, није ни данас доступна историографима. Чувари наше прошлости и даље су „будни“.

Баш у том делу, нерегистроване грађе, Ступар је пронашао сведочење једног од учесника извршења судске пресуде стрељања Драже Михаиловића. У њему пише:

„У три сата ујутро 17. јула официри Озне су ушли у његову ћелију. Флаша ракије је била празна. Два официра Озне су га повела у кола, којима су отишли до брода са којим су се заједно превезли до речног острва. Педесетак метара од обале била је ископана рака. Два официра Озне су га спустила у раку. Још једном је прочитана пресуда и одлука Президијума од 16. јула, након чега је извршена казна у присуству законом предвиђених лица. Након извршења казне, бачен је у живи креч, рака је затрпана.“

У службеним белешкама официра Озне забележено је да је Дража био сам у раки, везан за колац све до тренутка извршења казне. Егзекуција је извршена близу обале Саве на левој страни Аде Циганлије.

– После неколико година, лица која су присуствовала стрељању генерала, због честих поплава на Ади Циганилији, нису могла да се оријентишу и препознају где је место стрељања и сахране Михаиловића – сведочио је др Душан Ступар.

Некадашњи Ступаров шеф, др Обрен Ђорђевић, који је иначе важио за незванично овлашћеног историчара Озне и Удбе, у књизи о грађанском рату од 1941. до 1945. године написао је:

„Дража Михаиловић је стрељан у плиткој раки на обали Саве. Рака је ископана на самој обали, да би прва велика поплава однела тела стрељаних државних непријатеља, јер се Тито бојао да Дража не васкрсне.“

При том се Ђорђевић, који је био начелник СДБ Србије, позивао на сведочење Милоша Минића, који му је, својевремено, на питање где је Дража сахрањен, рекао:

– Да ли би ми веровао када бих ти рекао да је Дража стрељан на Ади Циганлији. И да његов гроб не постоји – тврдио је др Обрен Ђорђевић.

После појаве вести да је амерички конгресмен Тед По затражио да се публикују сва документа о суђењу и стрељању Драже Михаиловића огласио се публициста Милослав Самарџић са тврдњом да је Дража изведен и стрељан недалеко од Дома гарде у Топчидеру, закопан уз ограду Белог двора, око километар од места стрељања. Своје тврдње заснива на посредним доказима и позива се на фотографије стрељаног Драже, за коју је историчар Бранко Латас тврдио да је аутентична.

Историчар Вељко Ђурић Мишина, међутим, износи сасвим супротно мишљење. Он је ту фотографију видео код попа Момчила Ђујића, пре тридесет година. Анализом делова утврдили су да је та фотографија фалсификат, који су америчке службе потуриле динарском војводи. Овај историчар износи и једну нову, врло смелу, тезу да је генерал Михаиловић покопан на Новом гробљу, испод стаза.

– Ако би постојала политичка воља, документ о овоме би могао да се пронађе у архиви Јавног комуналног предузећа „Погребне услуге“ – тврди Ђурић Мишина.

Да ли смо опет на почетку приче о Дражи Михаиловићу, заробљени у раље чувара наше прошлости?

Аутор: Иван Миладиновић

Извор: НОВОСТИ

Везане вијести:

Дражина слика решава енигму

Дражине кости покопане су код Карађорђевића

Руски историчари: Покрет Драже Михаиловића није онакав каквим га представљате у Србији

Пронађена оригинална пресуда Дражи Михаиловићу

Рехабилитован Дража Михаиловић