Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
Spanish
Убиjено jе више од 70 Срба из Драчева, Сjекоса, Кљенка, херцеговачких Глушаца, Дубравице, Колоjања, Церовице, Вишића и поjединаца из других места.
Село Драчево се налази у општини Чапљина, на плодноj земљи, са леве стране река Неретве и Крупе, преко пута Габеле, а испред Метковића.
Све до 19. века у Драчеву су живели само Срби и муслимани. Данас jе то велико и чисто хрватско село.
Срби из Драчева су ужасно пострадали у хрватском Покољу 1941, а 1992. су протерани са своjих огњишта, док су им материjална добра опљачкана или уништена.
Хрвати из Драчева, похапсили су пред Видовдан 1941, све своjе комшиjе Србе, одрасле мушкарце и затворили их у путарску кућу. После два сата пребацили су их у подрум железничке станице Крупа. Ту су довели и затворили и Србе из херцеговачких Глушаца, Кљенка, Вишића и Србе коjи су ту били на дужности чувара железничке пруге, тако да су укупно затворена 44 Србина.
Наjвећи кољачи Срба из Драчева су били Божо Крвавац, Лука Булум, Иван Концул, Анте Јурица, Перо Марковић, Мартин Прњић, Илиjа Раич, Јозо Раич, Лука Јурица, Илиjа Прњић, Марко Мишић, Шћепо Пажин и други.
Девастирани споменик побиjеним жртвама на Крупи код Драчева.
Усташама из Драчева придружила се и група из усташког врха у Чапљини и двоjица злочинаца из села Хотањ. Настало jе стравично мучење и пребиjање немоћних и недужних људи. Кундацима, коцима, ногама и другим, ломљене су им кичме, вилице, зуби, носне кости… Чупали су им бркове и браде, бацали их на гомилу и по њима газили. Убиjања су вршена у непосредноj близини.
Пуким случаjем преживели су Вукан Лоjпур и Јово Ћорић из Драчева. Хрват Ребац Томо довео jе Вукана на гомилу убиjених и полумртвих Срба и пуцао у њега два пута, али ниjедан метак ниjе погодио тело жртве.
Ћорић Јово jе био тешко рањен у главу.
Јово и Вукан су се притаjили међу лешевима. Злочинци су после убиjања отишли у оближњу биртиjу Хрвата Боже Крвавца где су пили и веселили се уз хармонику. Вукан и Јово су то искористили и побегли. У току ноћи Хрвати су се вратили на место злочина. Убиjене и оне коjи су jош давали знаке живота су затрпали у ископану рупу. Сутрадан су таj терен, заjедно са затрпаном рупом, преорали и на њему засеjали сирак а потом похапсили Србе са подручjа Доњег Храсна – Колоjања, Дубравице и Церовице и jош неке.
Наредне ноћи су их све поубиjали.
Прво су дио њих поклали на десноj страни Неретве, на локалитету Опузен близу Габеле. Потом су се вратили до жељезничке станице Крупа и преостале Србе камионима одвезли до варошице Опузен испод Метковића и тамо их убили.
Са њима jе убиjен и Страхиња Тохољ (Лазара) из Чапљине, коjи jе претходне ноћи побегао са jаме у Хутову, али jе ухваћен негде у Поповом пољу па возом спроведен до Крупе.
Споменик побиjеним жртвама на Крупи код Драчева.
У поменутим злочинима убиjено jе више од 70 Срба из Драчева, Сjекоса, Кљенка, херцеговачких Глушаца, Дубравице, Колоjања, Церовице, Вишића и поjединаца из других места.
После рата тела жртава су пренета на православно гробље у Драчеву, где им jе подигнут споменик. Међутим, и овде српске жртве нису имале мира па jе споменик 1992. оскрнављен и делом порушен.
Приредио: Миленко Јахура
Везане виjести:
2 Responses
O,boze sto god spomenete meni je poznato kroz pricu moje babe i majke,sirotice,Naime i ovdje je stradao babin brat Jevto iii Jefto Dedijer,a iza sebe je ostavio tri sina i cerku,koji su redovno dolazili u Pocitelj kod tetke,Posle je Jevto sin popravio kucu porodicnu gde smo ma svracali kada se vracamo sa mora.Deacevo je lepo selo,Sudbino sto bas nas ovako kazni pa nisam imala ni ujaka ni dedu ni strica,ostala baba sa sirocicima,cerkom i snajom Krstinjom iz Prebilovaca sestra Vojka Dragica.Kada sam radila u Generalstabu Bg.i kada me maltetirao jedan Era,pukovnik kazala sam mu ovako:slusajte g-dine pukovnice,da moji ujaci nisu pobijeni neko od njih bi bio na vasem mestu,a vas nebi nigde bilo,Od tada sam bila mirna na svom radnom mestu u zgradi A u Nemanjinoj,
Postovana Ljiljanka,
baku Krstinju o kojoj pricate sam licno poznavao. Umrla je 1994 ili 1995 godine,nisam siguran, I sahranjena je u Mostaru tokom posljednje rata. Muza su joj ubili 1941 u Prebilovcima. Ona je vec bila u drugom stanju I rodila kao udovica sina (Mile).
Mile se ozenio I dobio kcerku à kasnije I unuku. Imaju nasledstvo I imanje u Pocitelju gde sam dolazio ponekad. Jos uvek zive u Mostaru. Dobri smo prijatelji I poznajemo se 40-ak godina. Nekada smo skupa isli u ribolov na Neretvu.
POZDRAV.