Страдање учврстило веру Крајишника

Владика горњокарловачки Герасим (Поповић), епископ једне од територијално највећих, али и најстрадалнијих епархија Српске православне цркве, укључујући и стравичне злочине у Другом светском рату, истиче у интервјуу за “Франкфуртске Вести” да православним верницима и свештенству СПЦ овог дела Хрватске никада није било једноставно и лако, али да су та страдања и патња “учврстила православље у крајишком народу, који се и данас бори за свој опстанак”.

Само у катастрофалном земљотресу који је децембра прошле године погодио простор Баније, оштећено је или уништено око 9.000 објеката.

Годину дана касније, епископ Герасим на питање да ли се живот полако враћа у овај део Хрватске објашњава да ће проћи доста времена како би се живот након земљотреса потпуно нормализовао.

– Али не губимо наду и верујемо да Господ неће оставити свој народ, јер га никада и није оставио и као што псалмописац Давид у својим Псалмима наглашава: “Господ ће дати народу Своме снагу, Господ ће благословити народ Свој миром.” Сви којима су порушени или оштећени домови нужно су збринути и у ту сврху обезбеђени су им привремени објекти за становање у виду контејнера или монтажних кућа, што је свакако примарна ствар у оваквој ситуацији. Такође, пружена им је и друга врста помоћи у храни, струјним агрегатима, основним кућанским апаратима или нека друга помоћ која им је била неопходна у датом моменту.

Манастир Пресвете Богородице Тројеручице | Фото: Хаџи Марко Вујичић

Спора обнова

Докле се стигло са обновом?

– Обновљен је мали број објеката, и то у личној режији самих људи чија је имовина оштећена, а нешто уз помоћ Цркве. Подигнути су домови које је зимус у својој првој посети након избора за поглавара Цркве, обећао помоћи Његова светост патријарх српски Порфирије, а ради се о пет породичних кућа. Град Београд је најавио да ће помоћи обнову 30 породичних кућа у селу Мајске Пољане и у граду Глини, а такође, град Нови Сад се укључио у обнову на петрињском подручју.

Каква је ситуација када је реч о санацији порушених српских светиња?

– Ништа знатно се није урадило, како због таквих ситуација које се не могу предвидети, тако и због саме бирократије која је још у приличној мери присутна у државним институцијама и која умногоме успорава процес обнове. Урађени су први кораци, а то је процена штете на објектима. Изузет је једино храм Светог Спиридона Чудотворца у Петрињи, чија је градња започела пре две године и у земљотресу ни најмање није оштећен. Његова градња је настављена и благодарећи Богу биће завршен у току идуће године.

Управљате територијално највећом епархијом Српске православне цркве у Хрватској. Колико вам у свему помаже држава Хрватска, а колико Србија?

– Ова епархија је разарана и у Другом светском рату и у овом последњем, и од тих последица до данас није обновљена. Помоћ од стране Републике Хрватске и Републике Србије је веома мала, а објективно гледајући, она је у складу са бројем верника колико их данас живи у границама ове епископије. За обнову једног храма потребни су велики материјални издаци, међутим, у многим нашим селима нема житеља или их има мало. Како не бисмо дошли у ситуацију да храм обновимо, а да у њега нема ко да уђе и узнесе молитве Богу, постављамо себи приоритете за обнову, тако да тамо где има православног живља ти храмови ће бити пре обновљени. Но, било како било, у питању су објекти који су од историјске важности и за Цркву и за саму државу и ти објекти не смеју бити препуштени зубу времена које вуче ка уништењу и забораву. Многе знамените личности и за Србе и Хрвате изнедрила је ова епархија, ако ни због чега другог, онда управо ради тих личности православни културни споменици ове епархије не смеју бити заборављени.

Насловна страна Шематизам | Фото: Хаџи Марко Вујичић

Манастир као логор

Горњокарловачка епархија је међу најстрадалнијима у 20. веку, по много чему… Мало људи зна да је манастир Гомирје за време Првог светског рата био претворен у аустроугарски логор за православне свештенике?

– Управо тако. У Првом светском рату аустријска власт је манастир Гомирје претворила у логор за православне свештенике. Под присмотром су били сви, а они који су се и најмање истицали у свом пастирском раду завршавали су у логору. У периоду од 1915 до 1917. у манастиру је било заточено 39 свештеника. Поред манастира Гомирја и Арадска тврђава у истоименом румунском граду служила је за заточеништво свештенослужитеља, као и личка места: Грачац, Удбина и Госпић. Малтретиран и прогањан је био и сам тадашњи администратор удове Епархије горњокарловачке епископ Иларион Зеремски, који је обилазио и, колико је у његовој моћи било, заузимао се за утамничено свештенство. У овим крајевима никада није било једноставно бити, а тако је и данас, православни верник и свештенослужитељ Цркве Божје. Није било једноставно и лако, али та страдања и патња су учврстила православље у крајишком народу, који се и данас бори за свој опстанак под овдашњим небом.

Неки од највећих усташких злочина у Другом светском рату су се одиграли управо на територији ваше Епархије: почев од покоља у цркви у Глини, па преко убиства епископа горњокарловачког Саве (Трлајића) и свештенства. Грешимо ли у констатацији да код Срба култура сећања готово да и не постоји?

– Не бих се сложио с тим да се ми Срби не сећамо својих страдалника у ратовима или прогањаних и страдалих у репресијама државних апарата, као што су Аустроугарска и комунистичка Југославија. Ако такав однос према историји и постоји, он се може и мора променити. Све зависи од људи који треба да буду покретачи тих промена, а свакако и од нас самих у којима се треба догодити сопствено преумљење поретка и окренемо се вери у Бога. Али, не смемо заборавити да је Србима у комунистичкој Југославији дуго година било забрањено да помињу страдање својих сународника у Јадовну. Тако се Јадовно помиње први пута крајем “50-их година. Нама Србима можда недостаје та ажурност код пописивања и бележења података, док су они били свежији у нашем сећању, а који се односе на бројке и имена страдалих у ратовима, као што то постоји код других народа на пример Јевреја, али нам је и то било брањено под изговором братства и јединства, а све са циљем да се такви злочини заташкају. Исто тако, памтимо и сећамо се свих прогањаних и убијених за веру православну у Аустроугарској монархији.

Епископ горњокарловачки Герасим Поповић потписује заклетву | Фото: Хаџи Марко Вујичић

Завршен повратак

Срби у Хрватској и даље имају проблеме приликом обележавања не само тих историјских догађаја, већ и верских празника. Каква је ситуација у вашој епархији?

– Већина проблема се односи на обележавање историјских догађаја као што су сећање на јадовинске, жртве логора Слана и Метајна на острву Пагу, жртве покоља у Глинској цркви, сећање на историјски догађај подизања устанка у Србу, а свакако ту спада и обележавање сећања на вељунске жртве. И у другим местима одређеног противљења када желимо да служимо помен Србима страдалницима.

Пре неколико година сте били децидни да је са повратком протераних завршено. Да ли се нешто променило, сем што се чини да данас одлазе и Хрвати?

– И данас то могу поновити: повратак нашег народа на своја вековна огњишта је завршен. Повратка ће бити у оној мери и на онај начин, да када људи оду у пензију одлуче да се врате на своју дедовину и ту проведу остатак свог живота, таквог повратка ће бити. А биће увек и оних којима ће дедовина бити успутна станица до коначног одредишта негде у Европи или свету.

Манастир Гомирије | Фото: Хаџи Марко Вујичић

Не одричимо се нашег!

Нажалост, чини се да се над Србима у Косову и Метохији спроводи тиха “Олуја”. Грешимо ли?

– Оваквом несређеном стању у нашој сопственој кући смо и ми допринели, јер земље које нас окружују су мање више етнички чисте. Не кажем да треба да протерамо све који су с нама и деле наш заједнички дом, а нису исте етничке припадности, далеко било, напротив, како каже народна пословица: “Где чељад нису бесна, ни кућа није тесна.” Онда када су Албанци неконтролисано улазили и насељавали се на Косово и Метохију тадашња власт је то само немо посматрала и не само то, него, ти исти туђинци су добили документа и сва права да ту живе и раде. Даље, српска власт и покрајинска ништа нису учинили да побољшају и стимулишу опстанак српског народа на тим просторима где се Албанци насељавају. Надаље, Цркви није враћена имовина одузета од безбожне комунистичке власти, а која износи велики проценат косовско-метохијске територије. Првенствено о томе је требало водити рачуна, а затим о спољном утицају на та и таква дешавања.

Шта можемо данас да учинимо?

– Можемо и морамо држати се чисте вере наше православне, никада и ни по коју цену не одрећи се онога што је наше, јер наша дужност и обавеза јесте да заштитимо културно наслеђе дато нам од наших предака, како би га нашим потомцима предали на душекорисну употребу.

Предлог за нове светитеље

– Протекле године смо Комисији за канонизацију Светог архијерејског сабора, поднели предлог за проучавање живота и дела неколико пострадалих свештенослужитеља са подручја Епископије горњокарловачке и то оних који су прогањани, утамничени или убијени ради тога што су чврсто стајали на бранику вере православне, против унијаћења. Ти боголкубиви чувари вере православне су епископ горњокарловачки и плашчански Данило Јакшић, игуман гомирски Симеон Нијемчевић са седморицом братије из манастира, као и свештеници Теодор и Марко и ђакон Јанко Прушчевић, који су отровани или у тамници убијени бранећи своју веру и народ од унијаћења на Жумберку – открива епископ горњокарловачки Герасим.

Патријарх српски Павле и епископ Герасим | Фото: Хаџи Марко Вујичић

Све нас је мање

У Хрватској је тренутно попис становништва. У више градова су на почетку осванули билборди са “препоруком” да се Срби изјашњавају као припадници Хрватске православне цркве. Да ли сте и у вашој епархији суочени са овим покушајима?

– Таквих плаката и порука је било широм Хрватске. Све је то борба против овдашњих малобројних Срба, који никада ничим, а тако је и данас, не угрожавају опстанак и постојање ове државе. Проблем је у томе што националне мањине у Хрватској нису законом заштићене од таквих напада и пропаганде. Све се своди на демократију и слободу говора и изражавања, а иза свега се крије пропаганда да се одавде истисну, да не кажем протерају, и ови малобројни преостали Срби.

Многи се плаше да ће овај попис показати да су Срби у Хрватској сведени на “око и мање од три одсто”. Плашите ли се такве могућности?

– Сваки прошли и сваки наредни попис показали су и наставиће показивати да нас је све мање у Хрватској. Биологија и природни процеси чине своје. Већином старија популација се и вратила на своја огњишта, нешто млађих људи што се вратило и који нису остварили своје право на запослење, они су се вратили натраг у Србију или су отишли у неку од европских земаља.

Хвала дијаспори што помаже!

Ваша епархија је у демографском смислу највише страдала током последњих ратних сукоба. Већина становништва је сада широм дијаспоре? Долазе ли, помажу ли завичај?

– У складу са својим могућностима ангажовали су се и на одређен начин помажу свој завичај, било да се ради о обнови својих домова, где су рођени или да помогну своје блиске сроднике да опстану на својим огњиштима. Такође, ангажовани су и ради су да обнове своје светиње у местима где су рођени, на чему им је наша света Црква неизмерно захвална, а и ја као овдашњи архијереј. С поносом могу истаћи да има значајан број храмова чију су обнову или изградњу помогли наши верни Срби расути широм света. Користим ову прилику да се захвалим нашим сународницима у Републици Србији, Републици Српској, широм дијаспоре и свим оним људима који су на било који начин помогли пострадале у прошлогодишњем разорном земљотресу. Овај свет постоји и постојаће док доброте и милосрђа буде било.

Бела Крајина у Словенији

Мало је познато да се ваша епархија простире и у Словенији, на простору Беле Крајине.

– Данас је у тим крајевима мало нашег народа, Мариндол и засеок Милићи налазе се у саставу Епархије горњокарловачке. Људи из тих крајева већином живе у Љубљани или неком другом граду у Словенији. Сабиру се и долазе у своје место о храмовним славама или неком другом свечаном пригодом. До ове епидемије сам одлазио чешће у Белу Крајину, стога, молим се Господу да ова болест у скорије време престане како бисмо опет могли отићи и окупити наше људе око светиња.

Патријарх Павле и епископ Герасим Поповић | Фото: Хаџи Марко Вујичић

Безбожници владали Црном Гором

Да ли сте зачуђени догађајима у Црној Гори? Тешко се може објаснити покушај спречавања устоличења митрополита Јоаникија на месту где су се црногорско-приморски митрополити вековима уводили у трон?

– Мислим да нико није зачуђен оваквим догађајима у Црној Гори, када знамо да тамо владају или су доскоро владали безбожници, а страни агенти мешетаре и кују планове како да сломе кичму православљу. Оно што је битно за наш опстанак јесте да ми будемо јединствени и компактни и тада ћемо бити тврд орах за њихове зле зубе. Тамошњи наши архијереји првенствено митрополит Јоаникије и епископ Методије су у врло тешком положају и врше дело Божје у тескобној ситуацији. Оно што и нас и њих теши и даје охрабрење јесте то да ће Господ помрсити планове оних који желе да се боре против Њега и његове Свете Цркве и да ће пружити своју силу и заштиту онима који чувају и надограђују дом Божји, дом молитве.

Патријарх српски Павле са архијерејима | Фото: Хаџи Марко Вујичић

Богата издавачка делатност

Покретач сте издавачке делатности Епархије горњокарловачке, оснивач сте издавачке куће Мартириа. Истовремено, Епархија горњокарловачка из године у годину запажена је на Сајму књига у Београду. Пре четири године издали сте Шематизам Епархије горњокарловачке који није изашао више од једног века, шта имате ново од издања у понуди?

– Богу хвала за такву могућност да можемо штампати нове књиге и тако доприносити бољем и успешнијем деловању и мисионарском раду нашег свештенства, а такође и доприносити обогаћивању издавачког фонда наше Свете цркве. У неком претходном периоду смо били фокусирани на издавање публикација светоотачке тематике и публикација које су користиле студентима на Богословском факултету. У претходних пет година више смо се посветили историјским догађајима и личностима из наше епархије о којима је до сада било мало или нимало писаног трага, а који су и те како важни за живот Цркве и за наш даљи опстанак на овим просторима. У плану је и издавање едиције која би заокружила приказ двадесетог века у Епархији горњокарловачкој, а у којој бисмо се базирали на архијереје Епископије горњокарловачке у двадесетом веку, њихов живот, рад и прилике у којима се наше свештенство и верни народ налазио у тим временима. У наредном периоду изаћи ће књига ђакона Будимира Кокотовића “Боже мој у Тебе се уздам” – Свети свештеномученик Сава сремски и карловачки. Исто тако припремамо и издање Лексикон Срба рођених у Епархији горњокарловачкој. Оба та издања као и већину досадашњих помогло је Министарство правде Републике Србије – Управа за сарадњу са црквама и верским заједницама и Епархија горњокарловачка својим средствима.

Епископско исповедање вере | Фото: Хаџи Марко Вујичић

Савременик “светих људи”

Хиротонисао вас је патријарх Павле, у присуству бројних владика међу којима је био и митрополит Амфилохије. Реч је о два горостаса СПЦ. Како их памтите?

– Дужност нам је и обавеза да се сећамо наших претпостављених и старешина, као што то и апостол Павле напомиње у завршним поукама Посланице Јеврејима. Мени је част да сам делом овоземаљског битисања био савременик таквих светих људи, а још већа ми је част да су такви угледни јерарси положили своје руке на моју главу и узвели ме у достојанство епископа. Дивно је било слушати поуке, па и у неким моментима духовите шале, из уста патријарха Павла, митрополита Амфилохија, владике Атанасија и владике Милутина. Сећам их се и Богу се молим за покој њихових душа и душа других наших архијереја, митрополита Николаја, митрополита Јована, епископа жичког Хризостома, који су били велики људи, а данас су молитвеници наши пред престолом Свевишњега. Нека их Господ упокоји и настани тамо где праведни обитавају.

Многи храмови чекају обнову

Нажалост, много је цркава и манастира који чекају обнову још од Другог светског рата. Ви сте започели ту обнову. Колико још има посла?

– Заиста, много је храмова који су порушени или оштећени још од времена Другог светског рата, а нама су дани у залог да их ми подижемо и обнављамо и будућим генерацијама оставимо у наследство. Када би у нашој епископији било више људи, верног народа Божјег, Господ би се постарао да и ти храмови буду обновљени и подигнути. Ипак, како је мало православних житеља то и ми уз помоћ Божју подижемо и обнављамо оне храмове где постоји гаранција да они неће бити празни након обнове.

Аутор: Ђорђе Баровић; Франкфуртске Вести
Фото: Хаџи Марко Вујичић

Извор: БАНИЈА ОНЛАЈН