Stradanje učvrstilo veru Krajišnika

Vladika gornjokarlovački Gerasim (Popović), episkop jedne od teritorijalno najvećih, ali i najstradalnijih eparhija Srpske pravoslavne crkve, uključujući i stravične zločine u Drugom svetskom ratu, ističe u intervjuu za “Frankfurtske Vesti” da pravoslavnim vernicima i sveštenstvu SPC ovog dela Hrvatske nikada nije bilo jednostavno i lako, ali da su ta stradanja i patnja “učvrstila pravoslavlje u krajiškom narodu, koji se i danas bori za svoj opstanak”.

Samo u katastrofalnom zemljotresu koji je decembra prošle godine pogodio prostor Banije, oštećeno je ili uništeno oko 9.000 objekata.

Godinu dana kasnije, episkop Gerasim na pitanje da li se život polako vraća u ovaj deo Hrvatske objašnjava da će proći dosta vremena kako bi se život nakon zemljotresa potpuno normalizovao.

– Ali ne gubimo nadu i verujemo da Gospod neće ostaviti svoj narod, jer ga nikada i nije ostavio i kao što psalmopisac David u svojim Psalmima naglašava: “Gospod će dati narodu Svome snagu, Gospod će blagosloviti narod Svoj mirom.” Svi kojima su porušeni ili oštećeni domovi nužno su zbrinuti i u tu svrhu obezbeđeni su im privremeni objekti za stanovanje u vidu kontejnera ili montažnih kuća, što je svakako primarna stvar u ovakvoj situaciji. Takođe, pružena im je i druga vrsta pomoći u hrani, strujnim agregatima, osnovnim kućanskim aparatima ili neka druga pomoć koja im je bila neophodna u datom momentu.

Manastir Presvete Bogorodice Trojeručice | Foto: Hadži Marko Vujičić

Spora obnova

Dokle se stiglo sa obnovom?

– Obnovljen je mali broj objekata, i to u ličnoj režiji samih ljudi čija je imovina oštećena, a nešto uz pomoć Crkve. Podignuti su domovi koje je zimus u svojoj prvoj poseti nakon izbora za poglavara Crkve, obećao pomoći Njegova svetost patrijarh srpski Porfirije, a radi se o pet porodičnih kuća. Grad Beograd je najavio da će pomoći obnovu 30 porodičnih kuća u selu Majske Poljane i u gradu Glini, a takođe, grad Novi Sad se uključio u obnovu na petrinjskom području.

Kakva je situacija kada je reč o sanaciji porušenih srpskih svetinja?

– Ništa znatno se nije uradilo, kako zbog takvih situacija koje se ne mogu predvideti, tako i zbog same birokratije koja je još u priličnoj meri prisutna u državnim institucijama i koja umnogome usporava proces obnove. Urađeni su prvi koraci, a to je procena štete na objektima. Izuzet je jedino hram Svetog Spiridona Čudotvorca u Petrinji, čija je gradnja započela pre dve godine i u zemljotresu ni najmanje nije oštećen. Njegova gradnja je nastavljena i blagodareći Bogu biće završen u toku iduće godine.

Upravljate teritorijalno najvećom eparhijom Srpske pravoslavne crkve u Hrvatskoj. Koliko vam u svemu pomaže država Hrvatska, a koliko Srbija?

– Ova eparhija je razarana i u Drugom svetskom ratu i u ovom poslednjem, i od tih posledica do danas nije obnovljena. Pomoć od strane Republike Hrvatske i Republike Srbije je veoma mala, a objektivno gledajući, ona je u skladu sa brojem vernika koliko ih danas živi u granicama ove episkopije. Za obnovu jednog hrama potrebni su veliki materijalni izdaci, međutim, u mnogim našim selima nema žitelja ili ih ima malo. Kako ne bismo došli u situaciju da hram obnovimo, a da u njega nema ko da uđe i uznese molitve Bogu, postavljamo sebi prioritete za obnovu, tako da tamo gde ima pravoslavnog življa ti hramovi će biti pre obnovljeni. No, bilo kako bilo, u pitanju su objekti koji su od istorijske važnosti i za Crkvu i za samu državu i ti objekti ne smeju biti prepušteni zubu vremena koje vuče ka uništenju i zaboravu. Mnoge znamenite ličnosti i za Srbe i Hrvate iznedrila je ova eparhija, ako ni zbog čega drugog, onda upravo radi tih ličnosti pravoslavni kulturni spomenici ove eparhije ne smeju biti zaboravljeni.

Naslovna strana Šematizam | Foto: Hadži Marko Vujičić

Manastir kao logor

Gornjokarlovačka eparhija je među najstradalnijima u 20. veku, po mnogo čemu… Malo ljudi zna da je manastir Gomirje za vreme Prvog svetskog rata bio pretvoren u austrougarski logor za pravoslavne sveštenike?

– Upravo tako. U Prvom svetskom ratu austrijska vlast je manastir Gomirje pretvorila u logor za pravoslavne sveštenike. Pod prismotrom su bili svi, a oni koji su se i najmanje isticali u svom pastirskom radu završavali su u logoru. U periodu od 1915 do 1917. u manastiru je bilo zatočeno 39 sveštenika. Pored manastira Gomirja i Aradska tvrđava u istoimenom rumunskom gradu služila je za zatočeništvo sveštenoslužitelja, kao i lička mesta: Gračac, Udbina i Gospić. Maltretiran i proganjan je bio i sam tadašnji administrator udove Eparhije gornjokarlovačke episkop Ilarion Zeremski, koji je obilazio i, koliko je u njegovoj moći bilo, zauzimao se za utamničeno sveštenstvo. U ovim krajevima nikada nije bilo jednostavno biti, a tako je i danas, pravoslavni vernik i sveštenoslužitelj Crkve Božje. Nije bilo jednostavno i lako, ali ta stradanja i patnja su učvrstila pravoslavlje u krajiškom narodu, koji se i danas bori za svoj opstanak pod ovdašnjim nebom.

Neki od najvećih ustaških zločina u Drugom svetskom ratu su se odigrali upravo na teritoriji vaše Eparhije: počev od pokolja u crkvi u Glini, pa preko ubistva episkopa gornjokarlovačkog Save (Trlajića) i sveštenstva. Grešimo li u konstataciji da kod Srba kultura sećanja gotovo da i ne postoji?

– Ne bih se složio s tim da se mi Srbi ne sećamo svojih stradalnika u ratovima ili proganjanih i stradalih u represijama državnih aparata, kao što su Austrougarska i komunistička Jugoslavija. Ako takav odnos prema istoriji i postoji, on se može i mora promeniti. Sve zavisi od ljudi koji treba da budu pokretači tih promena, a svakako i od nas samih u kojima se treba dogoditi sopstveno preumljenje poretka i okrenemo se veri u Boga. Ali, ne smemo zaboraviti da je Srbima u komunističkoj Jugoslaviji dugo godina bilo zabranjeno da pominju stradanje svojih sunarodnika u Jadovnu. Tako se Jadovno pominje prvi puta krajem “50-ih godina. Nama Srbima možda nedostaje ta ažurnost kod popisivanja i beleženja podataka, dok su oni bili svežiji u našem sećanju, a koji se odnose na brojke i imena stradalih u ratovima, kao što to postoji kod drugih naroda na primer Jevreja, ali nam je i to bilo branjeno pod izgovorom bratstva i jedinstva, a sve sa ciljem da se takvi zločini zataškaju. Isto tako, pamtimo i sećamo se svih proganjanih i ubijenih za veru pravoslavnu u Austrougarskoj monarhiji.

Episkop gornjokarlovački Gerasim Popović potpisuje zakletvu | Foto: Hadži Marko Vujičić

Završen povratak

Srbi u Hrvatskoj i dalje imaju probleme prilikom obeležavanja ne samo tih istorijskih događaja, već i verskih praznika. Kakva je situacija u vašoj eparhiji?

– Većina problema se odnosi na obeležavanje istorijskih događaja kao što su sećanje na jadovinske, žrtve logora Slana i Metajna na ostrvu Pagu, žrtve pokolja u Glinskoj crkvi, sećanje na istorijski događaj podizanja ustanka u Srbu, a svakako tu spada i obeležavanje sećanja na veljunske žrtve. I u drugim mestima određenog protivljenja kada želimo da služimo pomen Srbima stradalnicima.

Pre nekoliko godina ste bili decidni da je sa povratkom proteranih završeno. Da li se nešto promenilo, sem što se čini da danas odlaze i Hrvati?

– I danas to mogu ponoviti: povratak našeg naroda na svoja vekovna ognjišta je završen. Povratka će biti u onoj meri i na onaj način, da kada ljudi odu u penziju odluče da se vrate na svoju dedovinu i tu provedu ostatak svog života, takvog povratka će biti. A biće uvek i onih kojima će dedovina biti usputna stanica do konačnog odredišta negde u Evropi ili svetu.

Manastir Gomirije | Foto: Hadži Marko Vujičić

Ne odričimo se našeg!

Nažalost, čini se da se nad Srbima u Kosovu i Metohiji sprovodi tiha “Oluja”. Grešimo li?

– Ovakvom nesređenom stanju u našoj sopstvenoj kući smo i mi doprineli, jer zemlje koje nas okružuju su manje više etnički čiste. Ne kažem da treba da proteramo sve koji su s nama i dele naš zajednički dom, a nisu iste etničke pripadnosti, daleko bilo, naprotiv, kako kaže narodna poslovica: “Gde čeljad nisu besna, ni kuća nije tesna.” Onda kada su Albanci nekontrolisano ulazili i naseljavali se na Kosovo i Metohiju tadašnja vlast je to samo nemo posmatrala i ne samo to, nego, ti isti tuđinci su dobili dokumenta i sva prava da tu žive i rade. Dalje, srpska vlast i pokrajinska ništa nisu učinili da poboljšaju i stimulišu opstanak srpskog naroda na tim prostorima gde se Albanci naseljavaju. Nadalje, Crkvi nije vraćena imovina oduzeta od bezbožne komunističke vlasti, a koja iznosi veliki procenat kosovsko-metohijske teritorije. Prvenstveno o tome je trebalo voditi računa, a zatim o spoljnom uticaju na ta i takva dešavanja.

Šta možemo danas da učinimo?

– Možemo i moramo držati se čiste vere naše pravoslavne, nikada i ni po koju cenu ne odreći se onoga što je naše, jer naša dužnost i obaveza jeste da zaštitimo kulturno nasleđe dato nam od naših predaka, kako bi ga našim potomcima predali na dušekorisnu upotrebu.

Predlog za nove svetitelje

– Protekle godine smo Komisiji za kanonizaciju Svetog arhijerejskog sabora, podneli predlog za proučavanje života i dela nekoliko postradalih sveštenoslužitelja sa područja Episkopije gornjokarlovačke i to onih koji su proganjani, utamničeni ili ubijeni radi toga što su čvrsto stajali na braniku vere pravoslavne, protiv unijaćenja. Ti bogolkubivi čuvari vere pravoslavne su episkop gornjokarlovački i plaščanski Danilo Jakšić, iguman gomirski Simeon Nijemčević sa sedmoricom bratije iz manastira, kao i sveštenici Teodor i Marko i đakon Janko Pruščević, koji su otrovani ili u tamnici ubijeni braneći svoju veru i narod od unijaćenja na Žumberku – otkriva episkop gornjokarlovački Gerasim.

Patrijarh srpski Pavle i episkop Gerasim | Foto: Hadži Marko Vujičić

Sve nas je manje

U Hrvatskoj je trenutno popis stanovništva. U više gradova su na početku osvanuli bilbordi sa “preporukom” da se Srbi izjašnjavaju kao pripadnici Hrvatske pravoslavne crkve. Da li ste i u vašoj eparhiji suočeni sa ovim pokušajima?

– Takvih plakata i poruka je bilo širom Hrvatske. Sve je to borba protiv ovdašnjih malobrojnih Srba, koji nikada ničim, a tako je i danas, ne ugrožavaju opstanak i postojanje ove države. Problem je u tome što nacionalne manjine u Hrvatskoj nisu zakonom zaštićene od takvih napada i propagande. Sve se svodi na demokratiju i slobodu govora i izražavanja, a iza svega se krije propaganda da se odavde istisnu, da ne kažem proteraju, i ovi malobrojni preostali Srbi.

Mnogi se plaše da će ovaj popis pokazati da su Srbi u Hrvatskoj svedeni na “oko i manje od tri odsto”. Plašite li se takve mogućnosti?

– Svaki prošli i svaki naredni popis pokazali su i nastaviće pokazivati da nas je sve manje u Hrvatskoj. Biologija i prirodni procesi čine svoje. Većinom starija populacija se i vratila na svoja ognjišta, nešto mlađih ljudi što se vratilo i koji nisu ostvarili svoje pravo na zaposlenje, oni su se vratili natrag u Srbiju ili su otišli u neku od evropskih zemalja.

Hvala dijaspori što pomaže!

Vaša eparhija je u demografskom smislu najviše stradala tokom poslednjih ratnih sukoba. Većina stanovništva je sada širom dijaspore? Dolaze li, pomažu li zavičaj?

– U skladu sa svojim mogućnostima angažovali su se i na određen način pomažu svoj zavičaj, bilo da se radi o obnovi svojih domova, gde su rođeni ili da pomognu svoje bliske srodnike da opstanu na svojim ognjištima. Takođe, angažovani su i radi su da obnove svoje svetinje u mestima gde su rođeni, na čemu im je naša sveta Crkva neizmerno zahvalna, a i ja kao ovdašnji arhijerej. S ponosom mogu istaći da ima značajan broj hramova čiju su obnovu ili izgradnju pomogli naši verni Srbi rasuti širom sveta. Koristim ovu priliku da se zahvalim našim sunarodnicima u Republici Srbiji, Republici Srpskoj, širom dijaspore i svim onim ljudima koji su na bilo koji način pomogli postradale u prošlogodišnjem razornom zemljotresu. Ovaj svet postoji i postojaće dok dobrote i milosrđa bude bilo.

Bela Krajina u Sloveniji

Malo je poznato da se vaša eparhija prostire i u Sloveniji, na prostoru Bele Krajine.

– Danas je u tim krajevima malo našeg naroda, Marindol i zaseok Milići nalaze se u sastavu Eparhije gornjokarlovačke. Ljudi iz tih krajeva većinom žive u Ljubljani ili nekom drugom gradu u Sloveniji. Sabiru se i dolaze u svoje mesto o hramovnim slavama ili nekom drugom svečanom prigodom. Do ove epidemije sam odlazio češće u Belu Krajinu, stoga, molim se Gospodu da ova bolest u skorije vreme prestane kako bismo opet mogli otići i okupiti naše ljude oko svetinja.

Patrijarh Pavle i episkop Gerasim Popović | Foto: Hadži Marko Vujičić

Bezbožnici vladali Crnom Gorom

Da li ste začuđeni događajima u Crnoj Gori? Teško se može objasniti pokušaj sprečavanja ustoličenja mitropolita Joanikija na mestu gde su se crnogorsko-primorski mitropoliti vekovima uvodili u tron?

– Mislim da niko nije začuđen ovakvim događajima u Crnoj Gori, kada znamo da tamo vladaju ili su doskoro vladali bezbožnici, a strani agenti mešetare i kuju planove kako da slome kičmu pravoslavlju. Ono što je bitno za naš opstanak jeste da mi budemo jedinstveni i kompaktni i tada ćemo biti tvrd orah za njihove zle zube. Tamošnji naši arhijereji prvenstveno mitropolit Joanikije i episkop Metodije su u vrlo teškom položaju i vrše delo Božje u teskobnoj situaciji. Ono što i nas i njih teši i daje ohrabrenje jeste to da će Gospod pomrsiti planove onih koji žele da se bore protiv Njega i njegove Svete Crkve i da će pružiti svoju silu i zaštitu onima koji čuvaju i nadograđuju dom Božji, dom molitve.

Patrijarh srpski Pavle sa arhijerejima | Foto: Hadži Marko Vujičić

Bogata izdavačka delatnost

Pokretač ste izdavačke delatnosti Eparhije gornjokarlovačke, osnivač ste izdavačke kuće Martiria. Istovremeno, Eparhija gornjokarlovačka iz godine u godinu zapažena je na Sajmu knjiga u Beogradu. Pre četiri godine izdali ste Šematizam Eparhije gornjokarlovačke koji nije izašao više od jednog veka, šta imate novo od izdanja u ponudi?

– Bogu hvala za takvu mogućnost da možemo štampati nove knjige i tako doprinositi boljem i uspešnijem delovanju i misionarskom radu našeg sveštenstva, a takođe i doprinositi obogaćivanju izdavačkog fonda naše Svete crkve. U nekom prethodnom periodu smo bili fokusirani na izdavanje publikacija svetootačke tematike i publikacija koje su koristile studentima na Bogoslovskom fakultetu. U prethodnih pet godina više smo se posvetili istorijskim događajima i ličnostima iz naše eparhije o kojima je do sada bilo malo ili nimalo pisanog traga, a koji su i te kako važni za život Crkve i za naš dalji opstanak na ovim prostorima. U planu je i izdavanje edicije koja bi zaokružila prikaz dvadesetog veka u Eparhiji gornjokarlovačkoj, a u kojoj bismo se bazirali na arhijereje Episkopije gornjokarlovačke u dvadesetom veku, njihov život, rad i prilike u kojima se naše sveštenstvo i verni narod nalazio u tim vremenima. U narednom periodu izaći će knjiga đakona Budimira Kokotovića “Bože moj u Tebe se uzdam” – Sveti sveštenomučenik Sava sremski i karlovački. Isto tako pripremamo i izdanje Leksikon Srba rođenih u Eparhiji gornjokarlovačkoj. Oba ta izdanja kao i većinu dosadašnjih pomoglo je Ministarstvo pravde Republike Srbije – Uprava za saradnju sa crkvama i verskim zajednicama i Eparhija gornjokarlovačka svojim sredstvima.

Episkopsko ispovedanje vere | Foto: Hadži Marko Vujičić

Savremenik “svetih ljudi”

Hirotonisao vas je patrijarh Pavle, u prisustvu brojnih vladika među kojima je bio i mitropolit Amfilohije. Reč je o dva gorostasa SPC. Kako ih pamtite?

– Dužnost nam je i obaveza da se sećamo naših pretpostavljenih i starešina, kao što to i apostol Pavle napominje u završnim poukama Poslanice Jevrejima. Meni je čast da sam delom ovozemaljskog bitisanja bio savremenik takvih svetih ljudi, a još veća mi je čast da su takvi ugledni jerarsi položili svoje ruke na moju glavu i uzveli me u dostojanstvo episkopa. Divno je bilo slušati pouke, pa i u nekim momentima duhovite šale, iz usta patrijarha Pavla, mitropolita Amfilohija, vladike Atanasija i vladike Milutina. Sećam ih se i Bogu se molim za pokoj njihovih duša i duša drugih naših arhijereja, mitropolita Nikolaja, mitropolita Jovana, episkopa žičkog Hrizostoma, koji su bili veliki ljudi, a danas su molitvenici naši pred prestolom Svevišnjega. Neka ih Gospod upokoji i nastani tamo gde pravedni obitavaju.

Mnogi hramovi čekaju obnovu

Nažalost, mnogo je crkava i manastira koji čekaju obnovu još od Drugog svetskog rata. Vi ste započeli tu obnovu. Koliko još ima posla?

– Zaista, mnogo je hramova koji su porušeni ili oštećeni još od vremena Drugog svetskog rata, a nama su dani u zalog da ih mi podižemo i obnavljamo i budućim generacijama ostavimo u nasledstvo. Kada bi u našoj episkopiji bilo više ljudi, vernog naroda Božjeg, Gospod bi se postarao da i ti hramovi budu obnovljeni i podignuti. Ipak, kako je malo pravoslavnih žitelja to i mi uz pomoć Božju podižemo i obnavljamo one hramove gde postoji garancija da oni neće biti prazni nakon obnove.

Autor: Đorđe Barović; Frankfurtske Vesti
Foto: Hadži Marko Vujičić

Izvor: BANIJA ONLAJN