Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
Spanish
Nedavno je ustoličen novi mitropolit crnogorsko-primorski Joanikije (svetovno Jovan Mićović), pa je to prilika da se podsetimo da se pre sedam decenija, u periodu od 1940. do 1945. godine, na istom tronu Svetog Petra Cetinjskog nalazio mitropolit-crnogorsko primorski Joanikije (svetovno Jovan Lipovac) koga su nove komunističke vlasti mučile i (bez suda) ubile u drugoj polovini juna 1945. godine. Tačan datum ubistva i mesto gde je sahranjen ostali su nepoznati.
Piše: Jovan Dušanić
POVLAČENjE I ODMAZDA
Mitropolit Joanikije (Lipovac) uvršten je u Imenoslov svetih Srpske pravoslavne crkve kao Sveti sveštenomučenik Joanikije Crnogorski. Nažalost, pored mitropolita Joanikija u Drugom svetskom ratu i neposredno po njegovom završetku stradalo je i mnogo sveštenika i monaha crnogorske mitropolije (od oko 200 sveštenika preživelo je samo njih petnaestak). U decenijama posle toga duhovni život na prostorima Crne Gore jedva se održavao.
Na zvaničnom sajtu Srpske pravoslavne crkve o poslednjim ovozemaljskim danima života mitropolita Joanikija piše sledeće: „U vrijeme najezde partizana i sovjetske armije i odluke da se srpske nacionalne snage iz Crne Gore povuku prema Sloveniji, mitropolit Joanikije je donio odluku da sa sveštenstvom Mitropolije privremeno napusti Cetinje. Mitropolit nije želeo da u Cetinju sačeka partizane i njihove strašne odmazde za koje je znao kako izgledaju.
„Povorka na čijem se čelu nalazio mitropolit Joanikije podsećala je na novu seobu Srba. U njoj je, pored šezdesetak sveštenika, bilo između pet i šest hiljada crnogorskih četnika i veliki broj staraca, žena i djece. Ovaj zbjeg je putovao u nepoznato ne sluteći da će njegovo putovanje silom biti prekinuto (prema jednim svedočanstvima, ovaj zbjeg je uhvaćen kod Zidanog Mosta, a prema drugim, u Austriji. Pretpostavljamo da je zbjeg uhvaćen kod Zidanog Mosta u Sloveniji). Uhvaćeni su od strane Prve jugoslovenske armije kojom je komandovao Brozov general Peko Dapčević (inače, sin đakona Jovana Dapčevića), a svoje živote su okončali u najtežim mukama ostavivši kosti u masovnim grobnicama, koje ni do danas nisu obilježene.
„U toj grupi su se nalazili poslanici i ministri Velike crnogorske skupštine koja je 1918. godine izglasala ujedinjenje Crne Gore i Srbije. Svi su pobijeni bez suda i suđenja na tim našim novim mučeničkim prostorima. S obzirom na to da su se u pomenutoj grupi nalazili mitropolit Joanikije i sveštenik dr Luka Vukmanović, rođeni brat Svetozara Vukmanovića Tempa, partizani su ih prebacili u Srbiju. Došavši u Srbiju sa okovanim mitropolitom Joanikijem i ocem Lukom Vukmanovićem, partizani su, prema nekim poslijeratnim svjedočenjima, obavijestili Tempa o zarobljavanju mitropolita Joanikija i njegovog rođenog brata. Pitali su ga šta da čine sa njima. Svetozar Vukmanović Tempo je mirno i bez trunke savesti i bratske ljubavi odgovorio: ’Isto što i sa ostalima!’
„U svojoj knjizi ’Revolucija koja teče’ (drugi tom, Beograd, 1971. godine) Tempo je zapisao: ’Sa svojom majkom nijesam htio da razgovaram o Luki. Ona se nije usuđivala da ga pomene preda mnom. Samo je jednom pokušala da kaže kako nije bio sa okupatorima, ali ja sam je grubo prekinuo i rekao da ga više ne pominje u mom prisustvu ako želi da budemo zajedno. Nije ga više pominjala.’“
O stradanju i mučeničkoj smrti mitropolita Joanikija (Lipovca) u nastavku ćemo preneti još tri svedočenja.
PRVO SVEDOČENjE
Prota Stevan K. Dušanić je posle Beogradske bogoslovije završio u Rusiji Duhovnu akademiju i (1901) stekao naučni stepen kandidata bogoslovskih nauka. Bio je prota u Pribiniću (kod Teslića) i početkom Drugog svetskog rata je s porodicom interniran, kao i mnogi sveštenici s područja tadašnje NDH, u ustaški logor Caprag kod Siska.
Brzim apelom i intervencijom mitropolita Josifa (koji je zamenjivao srpskog patrijarha Gavrila, koga su Nemci sa episkopom Nikolajem Velimirovićem zarobili i tokom Drugog svetskog rata držali u logorima, pa i u Dahauu) kod Koncila nemačkih evangelističkih biskupa, sveštenstvo Srpske pravoslavne crkve prebačeno je iz logora Caprag u Aranđelovac i potom raspoređeno širom Srbije.
Prota Stevan K. Dušanić zadržan je da obavlja službu u crkvi u Aranđelovcu i tu će biti svedok poslednjih dana mitropolita crnogorsko-primorskog Joanikija.
Protino sećanje na ta zbivanja zabeležio je njegov sin profesor Svetozar St. Dušanić (upravnik Muzeja Srpske pravoslavne crkve od njegovog osnivanja pa do svoje smrti 1990) i objavio u kalendaru „Crkva“ za 1991. godinu. U njemu, između ostalog, piše: „U Aranđelovcu je mome ocu dodeljen stan u vili ’Maler’, koja se tako zvala po njenom bivšem vlasniku Jevrejinu Maleru. Kada su partizani ušli u Aranđelovac, oni su u vili ’Maler’ smestili jedno odeljenje OZNA. U sobe na mansardi te vile oni su povremeno dovodili grupe od trideset do četrdeset, uglavnom mlađih ljudi, koje su noću likvidirali u potoku pod planinom Bukuljom.
Ubijanje su vršili tupim predmetima ili revolverskim mecima u potiljak. Za te zatvorenike govorili su da su ustaše, što je bila obična laž, jer ne može se verovati da bi se dovodili zatvorenici iz Hrvatske da bi ih pobili u potoku pod aranđelovačkom Bukuljom. Posle likvidacije jedne grupe, stizao bi novi kontingent nesrećnika.
„Jednog prazničnog dana, bila je nedelja, kad se moj otac vraćao sa bogosluženja iz stare crkve pod Bukuljom, zatekao je u dvorištu vile ’Maler’ grupu zatvorenika koji su bili ’izvedeni na vazduh’. Iz te grupe mome ocu pristupio je jedan stariji čovek sa belom šiljastom bradom, u građanskom odelu i rekao da je on Joanikije, mitropolit crnogorsko-primorski. Između ostalog, ispričao je mome ocu da je pri kraju rata krenuo sa narodom iz Crne Gore na Zapad, iz straha od komunističke osvete…
„Čim sam saznao od oca, kojeg sam povremeno obilazio, da je u istoj kući zatvoren mitropolit Joanikije, ja sam to preneo mitropolitu Josifu. Tom prilikom mitropolit Josif mi je rekao da je slična obaveštenja dobio i od jedne žene koja je videla mitropolita Joanikija kako sedi na teretnim konjskim kolima, kad su ga sprovodili iz Zemuna za Beograd. Mitropolit Josif je posle ovih obaveštenja o mitropolitu Joanikiju intervenisao kod Aleksandra Rankovića, ali mu je Ranković odgovorio da on ništa ne zna.
„Mitropolit Josif je mitropolitu Joanikiju po meni poslao jedno malo kamelhard-ćebe. Ja sam to ćebe predao ocu, a on ga je doturio mitropolitu, posredništvom dvojice partizana u tom odeljenju OZNA. Oni su bili zarobljeni kao četnici i potom uvršteni u taj odred OZNA. Jedan je bio nastavnik, rodom iz Niša, a drugi Bosanac, mladić, berberin. Po njima je moj otac svakodnevno slao mitropolitu kozje mleko, jer zbog bolova u stomaku nije mogao da jede zatvorsku hranu.
„Osim ćebeta, ja sam u dva maha od mitropolita Josifa dobio novac da ga odnesem mitropolitu Joanikiju. Oba puta po 2.000 dinara. Od tog novca jednom prilikom mitropolit Joanikije dade hiljadu dinara da mu se kupi voće. To saznaju starešine OZNA i postave mu pitanje: odakle mu novac? On im odgovori da je dobio od sveštenika Dušanića. Na saslušanju moj otac potvrdi, i na tome se svrši ta istraga, ali mitropolita Joanikija posle toga prebace sa mansarde vile ’Maler’ u podrum vile ’Savić’, vlasništvo bivšeg beogradskog trgovca. Iz podruma vile ’Savić’ jedne noći mitropolit Joanikije sproveden je u potok pod Bukuljom i tamo ubijen.“
DRUGO SVEDOČENjE
Prota Branko Marković, jedini živi sveštenik koga je mitropolit Joanikije rukopoložio, u vaskršnjem broju časopisa „Svetigora“ iz 1992. godine preneo je posredna svedočenja o stradanju mitropolita.
U tom tekstu napisao je i sledeće: „Negdje 1951. ili 1952. godine ja sam zajedno sa ocem Milom Plamencom, tada parohom petrovačkim, pošao u manastir Praskvicu gdje smo bili gosti oca Borisa Kaženegre… Tu smo našli jednog mladića, koga sam ja znao još dok sam bio đak bogoslovije, koji je radio u Mitropoliji… Taj mladić je pošao sa mitropolitom (Joanikijem) kada je on napustio Cetinje. On nam je tada ispričao vrlo tužnu priču o hapšenju mitropolita.
„Po toj njegovoj priči, a pričao je vrlo uvjerljivo, on je, zajedno sa grupom sveštenika, uhvaćen kod Zidanog Mosta, sproveden u Zagreb i priveden kod Peka Dapčevića čiji se štab nalazio u Zagrebu. Taj je mladić pratio mitropolita i prisustvovao razgovoru.
„Peko je upitao mitropolita: ’Jesi li ti Joanikije Lipovac?!!!’
„Na to mu je on odgovorio da je on Joanikije, mitropolit crnogorsko-primorski.
„Na to je Peko grubo, povišenim tonom, uzvratio da on nema pravo da se tako predstavlja, jer su na toj stolici uvijek sjedjeli veliki i zaslužni ljudi a ne izdajnici kakav je bio on.
„Na takvu Pekovu izjavu mitropolit je uzvratio da on, Peko, nema pravo da tako sa njim postupa jer je on uspio da iz italijanskog logora u Albaniji oslobodi njegovu majku…
„Na tu vladičinu priču Peko je rekao da je i to dokaz njegove službe okupatoru. Taj mladić je tada još ispričao kako je Peko naredio da vladici skinu insignije i da je vladika zamolio da se krst vrati proti Iliji Popoviću, parohu i arhijerejskom namjesniku cetinjskom…
„Kada sam 1958. godine premješten sa parohije barske na parohiju orašačku kod Aranđelovca saznao sam od moga namjesnika, sada pok. Ljuba Radivojevića, da je mitropolit Joanikije doveden u Aranđelovac i zatvoren u vili koja se nalazi u neposrednoj blizini crkve bukovičke. Pričao mi je otac Ljuba da mu je jedan stari sveštenik koji je kao izbjeglica živio u Aranđelovcu svako jutro donosio kozjeg mlijeka. Tu je nesrećni mitropolit Joanikije u Bukulji ubijen.“
TREĆE SVEDOČENjE
Podgorički list „Dan“ objavio je duži feljton koji je pripremio Dragan Radović na osnovu svoje knjige „Bratoubilački rat – Crna Gora 1941–1945“.
Jedan od nastavaka, objavljen 2. decembra 2015, nosio je podnaslov „Stradanje mitropolita Joanikija“, gde piše: „Dugo poslije ovih tragičnih događaja ostala je misterija kako i gdje je okončao mitropolit crnogorsko primorski Joanikije Lipovac koga su partizani zarobili u Sloveniji?
„O tome u Operacijskom dnevniku Osme crnogorske proleterske brigade od 12. maja 1945. godine, koji je u Celju potpisao kapetan Pero Perović, između ostalog piše: ’Među neprijateljskim vojnicima predao se i ustaški general, te još nekoliko viših oficira a uhvaćeni su i izdajnici crnogorskog naroda mitropolit Joanikije i Savo Vuletić… ’
„Mitropolit Joanikije Lipovac zatim je sproveden za Zagreb, kod generala Peka Dapčevića, komandanta Prve armije NOVJ. Dapčević je o tome hitno izvijestio Milovana Đilasa, koji je naredio da se mitropolit odmah sprovede za Beograd. Na željezničkoj stanici Topčider čekao ga je lično Đilas sa Vasilijem Čilem Kovačevićem, pukovnikom Ozne.
Poslije ispitivanja i mučenja u Beogradu, mitropolit Joanikije je po Đilasovom naređenju otpremljen u vilu ’Maler’ u Aranđelovcu.
„Misteriju šta se tamo sve događalo i kako je završio mitropolit crnogorsko-primorski Joanikije razriješio je 1985. godine Radojica Raka Ivanović, tada već penzionisani major jugoslovenske Udbe, iz sela Krćevca kod Kragujevca.
„U veoma iscrpnom iskazu Ivanović, koji je bio načelnik OZNE za srez Oplenački, između ostalog, priča: ’Dobio sam krajem maja 1945. godine od svog pretpostavljenog Slavka Zečevića, veoma povjerljiv zadatak da u vili Maler u Aranđelovcu odem kod mitropolita Joanikija, koji je uhvaćen u Sloveniji i po nalogu Milovana Đilasa doveden ovdje. Naređeno mi je da iz Joanikija iščupam sve što zna o Draži Mihailoviću i Crnogorskom nacionalnom komitetu. Koliko je četničkih glavešina pobjeglo, gdje i u koje zemlje i ako ne možemo da ih izvedemo pred sud, pošaljemo agente da ih pobiju.’
„Kada je stigao u vilu, Ivanović se sjeća da su mu doveli izmučenog čovjeka, podbulog od batina. Pošto su mu donijeli i Joanikijev dosije, on ga je otvorio i počeo da čita. U njemu je Milovan Đilas doslovce napisao: ’Radi se o jednom od najvećih i najokorelijih neprijatelja komunizma, saradniku talijanskih okupatora i najbližem saradniku zlikovca Đurišića, Stanišića i Đukanovića. Organizovao je narod Crne Gore da se povlači u inostranstvo. Treba mu suditi narodni sud a ako bude trebalo i po kratkom postupku. On može da uzburka javnost i inostranstvo. Oprezno sa njim.’
„Kada ga je kapetan Ivanović upitao da li je sve to istina što Đilas piše o njemu, mitropolit Joanikije mu je odgovorio: ’Kako ja sve to činio, veliki Bog mi sudio.’
„Jednog dana dok je mitropolit Joanikije još boravio u vili, došla je Spasenija Cana Babović, visoki partijski rukovodilac, da ga obiđe i tom prilikom počela je da ga vuče za kosu i bradu. Rekao sam joj, svjedoči Ivanović, da je to sramota, a ona me je samo pogledala i bijesno napustila kuću.
„U Aranđelovac je 11. juna 1945. godine stigao i Milovan Đilas sa Vasilijem Čilem Kovačevićem. Doveli su im mitropolita Joanikija sa kojim su razgovarali više od dva sata. Tom prilikom su ga, tvrdi Ivanović, tukli i psovali…
„Slobodan Penezić Krcun i Ćeća Stefanović došli su 15. juna da ga obiđu i nijesu ga maltretirali.
„Ivanović piše da mu je tog dana mitropolit Joanikije rekao: ’Znam ja, kapetane, da živ odavde neću izaći, ali da znaš da sam bio branilac srpskog naroda i da sam ga štitio od svakog zla.’
„Tom prilikom je mitropolit kapetanu Ivanoviću pružio zavežljaj u kome je bio prsten iz kojeg su od silnog premlaćivanja bili poispadali kamenčići, sa molbom da ga proslijedi njegovoj porodici.
„Konačno, svjedoči Radojica Ivanović, 18. juna iz Beograda u Aranđelovac stižu Vasilije Čile Kovačević, jedan veoma brutalan i sirov čovjek, i Pavle Baljević, oficir Ozne. Predveče su izveli mitropolita Joanikija. Upitao sam Kovačevića kuda će sa njim? Odgovorio mi je: ’Tu u Bukovik, podno Bukulje, gdje će mu biti dobro, a ti gledaj svoja posla’.“
DUHOVNA OBNOVA I PREOBRAŽAJ
Stradanja koje je pretrpela Srpska pravoslavna crkva na teritoriji Crne Gore tokom Drugog svetskog rata i neposredno po njegovom završetku ostavila su višedecenijsku duhovnu pustoš.
Do ozbiljne duhovne obnove i preobražaja u Crnoj Gori dolazi tek 1990. s ustoličenjem Amfilohija (Radovića) na tron crnogorskog mitropolita. Kada je došao u Crnu Goru, u njoj je zatekao svega tridesetak sveštenika, a mnogobrojne crkve i manastiri bili su uništeni, pretvoreni u škole, magacine, pa i štale ili jednostavno napušteni.
Tri decenije neumornog rada mitropolita Amfilohija obeležene su povratkom naroda u Crkvu i širenjem sveštenstva i monaštva. U ovom periodu obnovljeno je više stotina crkava, službuje stotine sveštenika, a oživeo je i monaški život u desetinama obnovljenih manastira koji su decenijama bili pusti.
Zbog toga mnogi ovo vreme duhovnog preporoda porede s epohom Nemanjića i dobom dinastije Petrovića, koji se smatraju najznačajnijim razdobljima u istoriji duhovnosti Crne Gore.
Sveti arhijerejski sabor SPC, a na predlog mitropolita Amfilohija, obnovio je 2000. godine drevnu Eparhiju budimljansko-nikšićku i za prvog vladiku izabrao Joanikija (Mićovića), koji je nedavno na tronu Svetog Petra Cetinjskog nasledio blagopočivšeg mitropolita Amfilohija.
Kao njegovo duhovno čedo mitropolit Joanikije će sigurno biti dostojan ovog uzvišenog zvanja i nastaviti duhovni preobražaj koji je trasirao njegov prethodnik.
Izvor: PEČAT
Vezane vijesti:
TITOISTI I DANAS POTURAJU NEISTINE: Mitropolit …
One Response
Pa taj Kovacevic ili njegov brat ? su ubili oca u Grahovo. Zatim zaposjeli Dedinje. A u uka jednog od njih zna se sta radi i cime se bavila..Sta je ta pokvarena krvilocna komunjarska banda radila. Evo vidi se kakvu su Jugoslaviju stvorili ti banditi. Ubijali svoj narod za razliku od hrvata . Broz je sve ustase zastitio dao im boracke penzije zato sto su na kraju rata presli u partizane. Pomogao da pobjeg u zajedno sa Vatikanom..Za ove muce ike na zidani most rekao -sve pobiti-A kada su ga pitali za ustase odg.-Njih postedite , valjace nam za izgradnju zemlje.