Stope u snijegu..

Svjedočenje Kate Bukve rođene Trbojević o obruču na Petrovoj gori, pokoljima i zbjegovima po Bosni i vrletima snijegom zavijane Like.

(Tekst je prenesen sa audio – zapisa, svjedočenja Bukva Kate (rođ. Trbojević, 1934.) koji je Kresojević Danica (rođ. Gabrić) snimila u Vojniću, 13. avgusta 2008. godine.)

---

Zovem se Bukva Kata, djevojački Trbojević. Rođena sam 14.11.1934. godine.

Četrdeset i prve, kad je pala Jugoslavija onda mi je otac otiša u vojsku. Već kad je to počelo i pala Jugoslavija otišao je u logor. 

Mama i nas troje djece ostali smo sami. I ondak je mama vako s nami kad pobježemo, ona je nas vodla po šumi. Ustaše su bacali letke. 

„Ko se ne preda, koga nađemo u šumi i uvatimo, ubićemo ga”. 

Sav je Petrovac bio u obruču.

Pokojna mama i sve ove žene, većinom iz sela. 

Njesu su sve, al većina.

Bijelu zastavu i idemo na predaju.

A od Perne, bježalo je od Banije. To je sve išlo u Vojnić na predaju. To kolone naroda su išle.

Tu smo se mi ustavli u Radonji i tu smo bili.

Moj đed je isto iša u Radonju. Mi smo imali dobre ždrebce. I kad je on doša, ustaše su već ždrebce odagnali.

Veli on: 

– Ko to odagna nji? Kako su oni moje ždrebce odagnali?

Imala sam i pranđeda, tad je imao 96 godina. I ustaše vele:

– Nade tebi stari potvrdu pa ajde po svoje ždrebce.

Oni s njim u Vojnić, i u logor. Ode on u logor u Jasenovacu.

I sad žene vide da su i one prevarene. Bilo je nji tako desetak, sve sa djecom

Šta sad?

I skupe se one, ajmo sad d jecu spašavati, a mi kako ko bude moga.

Ajmo kod satnika, nas sve žene, i zamoliti ga.

To tako bilo nešto, morda nešto prije podne, il tako oko podne.

Zamolili ga da pušti d jecu  u šumu da nam dovedu blago. A djeci ćemo reći da se ne vraćaju.

I tako je i bilo.

One odu kod satnika, i satnik to dozvoli. I onda je mislijo da će i blago povući. Onda smo išli grupno.

I veli.. veli, nek ne idu svi. Neg troje, po četvero, taj satnik reka. Jer je straža na Pajić brdu. Vid jet će kolonu pa će pucati.

A nama matere reču. 

To već bilo velka živca. Nemoj te dalje od živce ići. Uvjek gledajte da se zaklonite s brda Pajća da vas nebi viđeli. Mi tako idemo. Po troje djece, po četverio.

Ja sam išla … nas je četvero išlo. Nekako u zadnjoj grupi.

Moja mama, taj brat mi Veljko, nije ima tri godine.  U osmom mjesecu navršava tri godine, a to bilo u četvrtom mjesecu, il je pola četvrtoga. Eto tolko ima od četvrtoga.

Ma nikako od pokojne mame. Ma nema nikog ko bi ga rastavijo.

A ta mi je sestra bila od godinu i 6. mjeseci. 18. mjeseci je imala.

Ime joj je bilo Ankica.

Bila je lijepa, sa Botom je parca. Ne znaš ti Bote, one što ranjena.

I onda,  tako bila…mi je svi zvali Cina..onda tako, bila djete.

Tako bila crna … djete ko zrno.

I ona će ti mene s njima dvoma ispratiti do Ralića.

Nikako Veljko nije.. nije ćio.

Veli mati

– Aj ti… Ja ću se neđe sakriti.

Mene pošalje u šumu. Kad sam se ja odmakla, mi njesmo došli gore  … samo za onaj Žuti put. Samo  zamakli, što se zove Mijanovac

Mi se okrenli, već je sve selo bilo u vatri. Sve planlo.

Što sad?

Ko je izmaka, izmaka. Ko nije, gotovo.

Mi smo zadnja grupa, išla djece.

Kad je ovaj..moja mama, kad je nas ispratila tamo đe su Ralića kuće, najzadnje…ima jedan potok.

I tako, bilo ono voće, Ona se ćela iza onoga voća sakriti, pa da se sakrije u taj jarak.

Straža je viđela i vrati je.

I ona dođe đe je onoga  Brane Eremića kuća. Donle dođe… Ima edan gore svinjac,

Nije ona ćela uza cestu, neg ode u taj svinjac.

Prvi pregradak, pa drugi. I tu sjede.

Moj  brat priča…taj Veljko.

On je..kad su nji dvoje metla u krilo. Oni uvjek, znaš štos djeca dirali.

A pokojna mama da rekla, saću ja vas rastavti.

Pa kako ona imala one roklje, dosadašnje. Njega metne pod roklje.

A mala u krilo. I samo ga vako kraj sebe metne.

El je to sudbina il što je, da on ni zabugarjo, ni ništa? On se tu  tako… ukočjo i zaspa.

I ustaše su tražle…  i sve premetale.

I nađu nju. 

Nju zakolju.. i malu na nož nataknu.

I on je .. pod njom mrtvom zaspa.

I ona vako padala, vele kad su je našli.

I zapale prvi pregradak svinjaca.

I kolka sudbina i kolko sve, nad njima se ugasi.

Da su onđe izgorali, mi nikad nebi znali… mislili bi da su ošli u logor. Ko zna šta snjima.

I on je tu prespava… 

I sad ko je umaka, umaka.

Moja tektka, ova Đukna mati… Ona se krila, puzala kroz travu. Edanput su je primjetili. Ona se nekako umakla i sakrila. Pa kad se ona izmakla, ušla u travu. To već bio maj blizu, bilo toplo. Tuda je puzala… i uteče.

Cijelu noć bila u nesvjesti..i svi su mislili da je ona gotova.

I onda.. ko nije, otiša je logor. Dosta žena sa djecom ošlo u logor.

Da…ovoga Nine, ova Jasna što je za Dujom.

Od tog njenog ćaće … ne, đeda..prva žena i troje djeca ošlo sve u logor.

Bracan, i to tako. Puno iz Radonje.

I mi smo u šumi..i sad niko ništa ne zna.

El moja mama ošla za logor? El ubijena?

Ništa ne znam. Vele..bacali su dosta naroda i u vatru.

Taj đed… njega ubiju sa kundakom i ubju dvije babe. Jedna od 92., edna od 96.

Toga Madže mater i moga pranđeda. Njega ubju na na putu. Nju ubju kod kuće…slijepa bila.

Sutradan je edna baba utekla iz Vojnića.

Sakrila se neđe kod Koraća…i kroz kuće, kroz kuće, izvuče sebe, unučad i snaju.

Tu uteče i vratla se.

I ona sad vidla zgarište, izgoralo.

I tuda Veljko tražjo koga će naći.

I vidi đeda toga, pranđeda toga.

I veli kad je ugleda nju

– Jooo  strina, zvali su je strina, oš mene vodti gore majki u Radonju. To Brankova mati, u šumu?

–  A đet je  mati?

– Eno spava u Đurća podrumu, nije zna reći svinjac. Sva u krvi. Ja sam je zva, pa je nemerem dozvati. 

Tako on njoj reka.

I ona njega tako gore dovede i reče.. i onda se odma znalo… I taj isti Đuka, Brankov ćaća, Branko bijo neđe na položaju, i taj đed njezin ćaća iz Remića (Eremića) odu zakopaju malu i toga đeda… samo pod krušku, jer straža bila kod Pajića. Pod krušku ih zakopaju i u platu, ništa nije bilo. Za osam dana naprave sanduk i prenesu mamu u groblje.

To tako bilo. I onda je obruč…i ajde. Mi smo u šumi, i onda su se oni povukli iz Vojnića. Došli smo kućama svojima. Samo sve izgoralo. 

Onda smo zeru napravli. Onda smo išli, bila još ofenziva. Al uteci, pa vrat se, pa uteci, pa vrat se… Pa tako, nije bilo nešto da bježiš i da se vata.

To bilo četrdeset i druga.

. . . 

Četrdeset i treće, 20…22… ne prvoga, na Svetog Jovu. 

Vele ofenziva, ofenziva ide, veli sve….

A taj Hembrang, koji vrag bio…On je ćio da sav narod iskrči, da ode, samo da i se što više pobje. 

Ta..ustaška organizacija radla amo i kod vojske, partizana. Da što više Srba pobije se.

I niko u Petrovcu ostati. Sve, da će se tu voditi borbe, a da se mora ići za Bosnu.

i  nedaju partizani. Samo, ajde i ajede i ajde.

I mi smo onda otišli. I već je.. al tuda samo iša Švabo. I on je iša glavnim, ovijem pravcom.. Nije iša po šumama. Samo je iša bilima i cestama, i tako. Ima taj pravac. Ko koga tu uvatjo, ubjo ga..i gotovo više, nije iša.

I mi smo išli tamo kod Selaka, dotlen smo gonli krave, i to. Vele, više se nećete ni vratiti, vas će iseliti otale. Tako su divanlo.

Viš da su onda još rekli da će mo se iselti, da..da. 

I ja znam, pokojna „majka“ veli

– Ja, kad dobjemo kuću, ja ću se vratiti po robu amo. 

I ostanu nam krave kod Selaka, njesmo mogli gonti dalje. Tu je već ta vojska stizala..i bježi.

Nismo imali ni konja ni volova. Ništa, ništa.. Sve vojska odagnala.

Moja tetka imala volove, ta Đukna mati. Ona imala tri ćeri i ednoga sina. Đuka bio u partizanma.

Da..i  „majka”, i ova Vidova žena što je, strina Đukna, ona je imala curcu, a Vid je bijo u partizanma.

I to sve u kolma, i ja i moj brat Veljko… ovi veći su išli. Samo mi manji smo se vozli na volovma.

Kad smo došli kod Krupe iza Cazina, vele avioni bombardiraju. To se javlo da narod ide, bombardiranje je velko. Kolki je narod tu naroda izginlo. Kako se tu narod izmučjo. 

Na sred ceste.. gola cesta… Ti avijoni po nami tuku.

Ko moga uteći kuda. Ko moga.. I onda tu blago ubija se… pane bomba na njega, iz mitraljeza… Nisko idu. Niko te nema branti… Ko će onda imati? Ko će da puca na avijon?

Ništa… Tu se samo ubijalo.

I ondak smo mi, ovaj…tu utečemo i moj brat osta u kolma. Ja ne znam ko ga onda…zaletjo se bijo, četri godne nije ima pune. A tu…Đuknu strinu… Ona imala, te moje sestre što poginla, parca Bota, isad je živa…Ona utekla pod edne žile, i tu taman bomba pala. Mater ubje na mjestu, a nju rani na čelo. Sve joj tu izdubi. Isad ona ima tu ranu…

Iz Trkulja ozdo… to isto nam familja, iz naše kuće.

Oni imali tog maloga..i nikako  muško djete imati. I jedva rodi … Devetnajst djece rodla.  Rodla dva sina, edan bolestan, a taj edan …ubli ga iz avijona.

I onda…da. 

Uveče vele, ajde.

Niko nikuda.. Nesmješ vatre ložti. Al vraga, narod se još više boja. Nemere on po noći doći i iz avijona tući.

A bojiš se… Vele, sad moramo po noći ići, a po danu treba se neđe sakriti, da opet avijoni ne tuku.

Ja njesam imala ništa, i sade nosiš onu nekvu šarencu. Nije dosad bilo deka, to nije niš bilo,

To je bijo prvi mjesec. Al je snjeg oša Dano.

To je.. el Bog nared jo da snjeg ode. Snjeg je bijo do koljena.

I za noć je snjeg otiša.

I onda je vjetar puva i nije više bilo.

Ja sam imala, Branko mi napravjo neke tralje od komota, čarape pletene.

Tu nije bilo lačica, gaćica. Košuljca i pletena majca. To u mene bilo. Svu Bosnu i Liku prešla u tome.

Te su se čizmice razvalile… Ja bosa.

Nema..štaš više. Nemeš.. Otkuda?

I dobro… Sad veli „majka”, to isto iz naše kuće, dolje u Petrovćima bila udana, Mice blizu, zna nju Mica.

Milca Petrovća…Ona mom ćaći tetka. A nije imala đece.

I sad smo mi išli od Bosanskog Petrovca, oni su mene vozli. 

Mene “majka“ metla u kola…Nije mene mislila ostavti. Al od silnog naroda i bježanja, to se smelo, to više niko nikoga nije moga naći.

Sutra kad se svanlo, niđe nikoga nema.

Što sad ?

Ja…uvijek vičem

– Vodte me k „majki”

To Brankova mati…al ona  meni dobra bila i ona me pazla.

A đe „majka“? Nema „majke“.

I ja..ovaj. Dođemo tu iza Bosanskog Petrovca. Vele, noćas tu ofenziva dolazi… ustaše i neprijateljska vojska… Bježte!

I sad ozdo od Mice bilo, zna nji Mica…Neki Tadija Gojkovć, Ličine, pa Povćova žena, tadaj cura bila, i njena mati. Nji bilo osmero, njesu ćeli u vojsku ići. Ta Povćova žena bila jaka cura, a lijepa. Nju mati izmaskira, samo da nejde u vojsku. Jer su 

I tako…to bilo

Izmakla sam se ja, kad ozgo sa brda skoro do ovije našije kuća.

Ja ne odustajem.

Onda je teta, reklam je poslje

– Ja… bilom je teško, a Mićan njemu bilo ime, ostavlja svoju mater i tu đecu, a da tebe vodi?

Ja tu njesam smjela ništa reći.

Neg sam rekla onda, Mićane ti ajde, a ja ću ostati.

Ako ikad ikoga nađem, kako ću kazati đe sam je ostavla. Znaš, od moje familije.

I dobro, pristanu oni… Kad su vidli da ja ne odustajem.

Znaš, ja sam sade… ja u nji više povjerenja nemam. Ja se uvijek bojim.

I sad smo mi došli do Drvara. Ja uvijek gledam đe teta, da ja nešto njezno uzmem u ruku.

I došli smo do Drvara. Vele, može se sad ići preko…preko Like, ima koja su partizani oslobodili mjesta, da se more preći, tamo prema nami.

Idu oni, to sve mladi ljudi… I dođemo mi, tu neđe blizu Farkašića, ne znam sva mjesta.

Vele ofenziva, ofenziva.

Sav narod bježi, bježimo i mi s njima. Došli smo u jednu šumu, tu se narod skupjo… Kaj kod nas..I krave i volovi… vatre se lože, kuva se.

Ja sad idem tražti jesti, prosti.

Došla ja…golas ti Dano…Ti se ukočla, ti više treseš, ni pital te ko el teb zima, ni ti se kome žališ.

Štoš se žalti. Ako moreš ići, ajde. Ako nemeš, ostani.

I ja ti idem… Vidim ja edna žena loži vatru, i oko nje troje djece.

A ja velim

– Jooo teto…Bil vi meni jesti dali. Ja sam sirotnja. Ja niđe nikoga nemam.

Oćete mi dati zeru kruva?

Ona mene pogleda, pa veli

– Sjed tu kraj moje djece… i ostani samnom.

Kad se rat završi, ja ću te odvesti odkud si.

Kako prođu moja djeca, proćeš i ti.

A ja velim

– Neću.. Imam ja tu iz sela nekoga, pa ja idem s njima.

Njesam ćela reći dam je to teta, al mog ćaće tetka. Iz naše kuće.

I…ona mene sjede. Znam, to sam pojla dobro, to… juhu i komad mesa kokošnjega.

Tom je sve. Svu sam Bosnu i Liku prošla, to što sam pojla.

Eeee, esam… I onda, tu ona meni dade jesti. Sad bi ja rado do tete, a ne smijem kajzti da imam tetu i tetka.

A ja velim

– Oćete mi dati zeru kruva za sutra?

Da ona meni zeru kruva. Dano…Tu je ušju, tu je ušju bilo. Ona pletena maja samo oni repovi vire.

Sve se zabole tu. Al ti metneš ono kruva u maju… Ne pazi se što su uši.

I tu smo mi…krenemo dalje. Došli smo nešto do Lapca. E to bijo Lapac valjda. Pa ćemo ići prema

prema Farkašću. I kad smo došli kod Farkašća, neko sreta i veli

– Žene sa djecom škole gle gore…Imate i večeru i spavati. Samo ljudi ko nema djece, ne smije.

E sad ne smiju ovi, to sve mlado. Partizani nji odma vataju, ode. Treba ići u partizane.

Sad tetak veli, aj ti s Katom.

Idemo nas dvije. Ja se sjećam dobro te kuće. To škola bila. Nako, ona niska škola, drvena.

Na ednom brdu. To valjda Farkašić bijo… U tu partizan stoji na straži i gleda ko je.

I on je tetu prepozna po nošnji. I kako teta samnom priča on je nju prepozna po priči.

Veli

– Drugarce, odakle si ti?

– Od vraga sam.

– Pa nemoj se drugarce ljutiti… ja tebe poznam po nošnji.

Kad je on to reka, ona se odma predala.

Veli

– Ja sam od Vojnića… selo Radonja. Rodla sam se,  al sam se udala u Brezovu Glavu.

– Pa  ja sam iz Vojnića. Ja sam od Kvešta neka familija.

Nije od Vojnića, al Kveštama je familija. Veli, ma imam ja tu ednoga, ekonomista bijo, Milu Eremća.

Puljkan, to onaj.

– Jooo  đe je… Ja sam s njime krave čuvala.

– Gledaj, u onoj kući.

To odma kraj toga. To odma kuhinja i tu će ta, ti izbjeglice… te žene i d jeca idu se naranti.

I sad!!… idemo se mi Mili javti.

A tetak i ta grupa ošla neđe na selo i da će noćati. 

I sad… kad je mene Mile Remić vid jo. I sad mene dobro zna, i zna čija sam. Kumovi su neki po Remićima po mojoj materi. 

On… njemu suze idu… ko, ko kiša.

I mene sjede na krilo.

Veli

– Muči… muči, saš ti meni dobro večerati. Saš ti meni dobro večerati. Sutra naši konji idu kod Branka u Farkašć.

Ovaj..Kod Farkašća tamo veli partizanska je mesnica. I tamo idu po meso. Četrdeset kilometeri ćeš se voziti. Jooo…Tom  je bilo sve što sam se u toj  Bosnu prevezla se, i Liki.

I… preko  noći oni nas probude, mi sjedemo u ta kola i kod Branka. Kad je Branko mene viđo, Bože al je bugarjo. On je čuo da smo mi svi izginli. Veli, nek ostane iko živ od naše familije. I tu, kako on kla, tu mesa ima. Skuva nam, ispeka. Šta ja znam što radijo. On je bijo mesar u ratu. Ispočetka bijo i u vojsci. I osta bez spomence, zato što odvo mene. Veli Branko 

– Da barem tebe spasim.

Tu, ednog će platiti što će prevesti preko Kapele. Treba preko Kapele preći. Edan je bio samo pravac preko kog si moga preći. S edne strane ustaše, a zdruge četnici. I on je jednog čojka naša otuda, platjo mu i da mene prevede i njega.

I on namu za put spakuje. I sad ćemo mi ići. Tu smo odmorli i idemo preko Kapele. I Branko neđe kod Korjence nađe konja u šljivaru, napuštena.

To bila koža i kosti.

Veli 

– Povešću ja ovoga konja, pa će on tebe nosti. Kakoš ti preko Kapele?

A bosa… ti Dano…Bosaaa. I došli u Kapelu, snjeg do koljena. A ja bosa. Nit gaćica, nit lačica. Ma, ništa.

I onda smo…On mene metne na konja. To..ona prtna, kozja staza. To… nema ni puta… Ništa nema, ništa. Sad upaneš u ovu rupu, sad u onaj kamen. Sad posrne konj. Ja dok me metne. 

Mrtvije…Preko čojka prelaziš kaj preko panja. Tu te ništa nije…Čojk do čojka, men se čini mrtav.

Smrzno se Dano..iznemoga. I tifus, i sve.

I onda… ma sve. 

On mene metne na konja. Taj konj kostur od konja, a ja ne znam jašti. Šta ja znam od konja. On nije mene metno i puštijo, ja na vr glave u snjeg. 

Branko i sad pominje

– Ja nju stresem od onoga snjega, eno nje u snjegu opet. 

Pa kad sam bosa, ne mogu u snjegu.

Jooo… tako se mučli nekolko.

Teta zanami nosi prt robe. Veli teto, ja nju nemerem više dizati, satraće se, i veli.. ja nju metnem, ona pane.

Aj ti nju veli nosi, a ja ću tu robu nosti i konja vodti.

I bogami, teta mene prenese preko Kapele, i dođemo u Primišlje. I tetak nije s nami. Nije se smijo javti partizanima, nit smo ga mi smjeli tražti u partizanska kola. On su išli  sa tom grupom, išli. I isto sišli u Kapelu. Pravac, dobro su pogodli četnicima. Dobro da njesu ustašama. Četnici ih držali edno mjesec, dva dana … il četri mjeseca. Sad ne znam kolko. I pušte ih. Njesu nikoga ubli. Žene su pustili mislim odma, samo su muške držali.

I onda… sad smo mi došli u Primišlje. Branko sad toga konja prevo. Mene i tetu metne u čamac, a on ide na skelu , da konja prevede na Korani.

I sad kako poša, konj pane u Koranu. Nemere ga više dignti. Vukli ga, i mučjo se. I dobro, dođe do skele, a ja ćemo i teta u čamac. I dođemo u Skrad. Tu je toplo, toplo.  Joooo…Neki narod…Dođem tamo. Tamos ima u Bosni i Liki, samo ječmenoga il raženog kruva. Nekako se da i ječmeni. A, akob kuruzovog dobjo, to je poslastica.

A jooooj… Ja znam ednu kuću, došla …Topla kuruzovnca, ona se još puši.

I mi velimo… dadoše oni nami velki komad. Najede se ja kuruzovnce. Sjedemo na kamen. One uši samo ponam plivaju.

I ja ti, ovaj… ja i teta odmorimo. I onda smo valjda, ja sad ne znam kuda i popreko dođemo u Tušlovć.

I sad ono, velko sam iznemogla, isrplo me. Onda sam klonla. Sve sam dotle, viš izdršala. Kako sam došla tu i legla, više se njesam mogla dignti, od velkog iscrpljenja i muke.

I ozebla… i promrzla.

I onda, moj đed, Remić bijo živ i baba, ujna. I čuju. I plate ovoga Ilije Eremća ćaću i dođe on pome.

On i đed. I odvezu me u Remiće.  I mjesec sam dana, oni njesu bježali,oni me oprave, onda su se i moji vratili iz Like. Onda sam ja došla kući. Onda više nije bilo ofenziva, neg samo Uska.

Al Uska samo pljačka. Edanput je iša. Nikoga nije ubija.

Al je tifus nasta. Tifus je nasta pa su silni pomrli.

I velko iscrpljeni, ko oša u Liku.. tamo, pa to. A uvati nekog i ko nije oša u Liku. Po pet neđelja bunacaj.

Bože.. Šta se radlo… Poludi neko. Svuku se, pa idu. Strašno bilo, strašno…

To kad se vratlo iz Like…

Onda tako… tata mi je doša 45. , kad je Njemačka kapitulirala. I onda se on vratjo.

I onda se oženjo.. i onda ta „majka”… i Branko…mi smo djeca, i danas vezani.

Ta meni “majka” jako dobra bila… I poslije .I mojoj djeci. Što goć mogla, ona je pružla.

Ona uvjek vikala:

– Jooo… Ti nemaš matere. Teb nema ko. 

I kad ja rodi.. Svem je i sva davala. I poslje. I kad je Seka uškolu pošla, ona uvjek krijući men novaca podaj…

Tako …

_______________________________________________________________________

Tekst se prenesen sa audio-zapisa, svjedočenja Bukva Kate (rođ. Trbojević, 1934.) koji je Kresojević Danica (rođ. Gabrić) snimila u Vojniću, 13. avgusta 2008. godine.

---

Izvor: ŽELjKO KRESOJEVIĆ